Priča o njegovom ocu

Autor Stefan Basarić

Zlo mi je već od ovog mora. Putujem bezmalo pola godine. Zamorno je, zaista. Iako sam u Čikagu izgubio dva prsta, fali mi taj grad, vezao sam se za njega. Pružio mi je ono što u svojoj zemlji nisam mogao da osetim. Siguran posao, topao dom, velika i česta primanja. Ali, ostavio sam sve to iza sebe zbog jednog motiva koji žulja sav moj rod već vekovima. Za svakog Slovena ta obećana, nepregledna sloboda i jedinstvo već dugo su izgledali nedostižno. Ali izgleda da nas je početak dvadesetog veka ,sve uzdrmao, uzbudio i prikazao nam onu svetlost za kojom tragamo. Priča se na brodu, slušam često na radiju, a i novine su prepune toga da ujedinjenje Južnih Slovena nije nemoguće, štaviše da se već mesecima detaljno razrađuje plan tog toliko željenog cilja. Zbog toga sam se i prijavio kao dobrovoljac. Pa neću da čekam da moja braća ginu, znajući da im moje ruke mogu biti od velike pomoći.

  Otac, pokojni Marko, pričao mi je kako na poljoprivredi leži kičma Jugoslavije. Uz njegovu i majka Smiljinu pomoć naučio sam sve što mi je potrebno za život na selu. Imam šesnaest godina, i pored ostale braće imam ogromne obaveze. Škola, stoka, njive i još pokoja devojčica. Ambari su nam prepuni, živine imamo na pretek. I baš pre koji mesec kupili smo novog konja. Crn, snažan i razigran. Ni ne sluti kakva se oluja sprema. Kiša će. Duga i krvava kiša. Pre neki dan su mi odveli komšiju Išmaela, kažu, mora da ide. O čemu da mislimo i čemu da se nadamo kada nam odvedoše sve Jevreje u srezu. Ne razumem, ali slutim veliko zlo. Slutim zlo veće od onog koje je Marko, pokojni mi otac, još kao dečak doživeo. Igleda se meni slična sudbina sprema.

  Prosto sam srastao sa ovom silnom šumom, petokrakom i svojim krvavim Šmajserom. Od svih prizora koje mi je doneo Drugi svetski rat u svom gerilskom obliku dugo necu moci mirno da spavam. Sutra, drugovi šuškaju, oslobađamo Banat. Konačno. Napustio sam selo pre dve godine. Fali mi sve u njemu. Majka, konj, njive, proleće bez krvi, moja Milica... Ako sam ove strahote do sada prebrodio, za oslobadđanje severa ćemo lako.

  Ostavio sam selo.Matori Stevo i Dragiša,kome sam ja nadenuo ime,ostali su da se bore sa onom silnom zemljom što im je ostavio, pokojni, deda Marko.

Ja sam u Novom Sadu. Studiram građevinu.Oduvek me je to privlačilo.Matematiku sa, prevazilazio bez problema,crtanje mi je uvek išlo,pa sam mislio da kombinaciom ta dva faktora zarađujem za život. Pijan sam, vrlo. I za to imam dobar,opravdan razlog.Danas,šestoga maja devedest treće godine moj brat Dadži i ja postadosmo očevi.Na isti dan.On kćerku, a ja sina. Istina,malog,žgoljavog,nikakvog,ali ipak živog sina. Biće on pravi naslednik samo da pregrmi inkubator.I prevazidje nedaće novorođenčeta.

Jer tako su moji prethodnici, tako ću i ja.

Goli život ne pita za cenu.

 Stefan i ja pripremamo knjigu priča, a delovi tih priča će biti premijerno objavljivani ovde.