Ko krade sam u nju upada

U vecem periodu mog zivota je bilo, skoro nemoguce, da me neko sretne u kaficu, na basketu, na bazenu... samog. Uvek sam bio Milan i Riki. Isli smo zajedno u zabaviste, osnovnu i srednju skolu sve do fakulteta. Nase intenzivno druzenje se nastavilo do danasnjih dana kad obojica imamo sinove u kojima se prepoznajemo. Kroz sve faze odrastanja smo prosli zajedno. Prepisivanje u skoli, kradja krusaka iz crkvenog dvorista, zajednicka letovanja, prve porno video kasete, tri preloma ruke, jednu klinicku smrt,... Do nedavno smo komotno mogli da zamenimo mesta i da niko ne primeti razliku u prici. Isto reagujemo i komentarisemo stvari. Jedino sto se fizicki razlikujemo.

Odrastali smo u vreme pocetka tranzicije pa se meni, kad sam za to stasao, nekako zalomilo da osnujem Savez Studenata i ugasim Savez Socialisticke Omladine na elektronskim fakultetu. Sebi sam odabrao "dozivotnu" funkciju VD predsednika a Riki je bio blagajnik. Organizovali smo koncerte, elektrijade, doceke nove godine. Funkcionisali smo kao dobro organizovana agencija. Odlicno se zaradjivalo... Mislim, odlicno smo organizovali kulturnozabavni program na faksu. Secam se jednom prilikom smo rucali sa dekanom, kad je on kurtoazno pitao Rikija i mene kako ide skola. Ja se pozalim da spremam obimnu elektroniku dva i da sam u frci. Riki je spreamo Medjunarodne ekonomske odnose. Dekan zbunjen i ne veruje da Riki studira ekonomiju a ne elektroniku. To je tada prvi put procurilo u javnost. Mi bi rekli i pre ali nas niko nije pitao. Uvek sam smatrao da je mnogo bolje da blagajnik bude ekonomske struke, pre nego elektronac. Bili smo odlicni studenti na svojim fakultetima, davali smo godinu za godinom a nasa mala agencija nam je, pored roditeljskog dzeparca, omogucila sasvim komotan zivot.

Riki je bankarsko a ja profesorsko dete i u gradu smo, cini mi se, vazili za dobre momke. Poznavali smo vlasnike glavnih kafica i izlazili svakodnevno. Poznavali sve zestoke momke a nismo bili deo ni jednog klana. Poznavali smo i vecinu lokalnih lepotica, a cak smo imali i brojeve telefona od pojedinih. Vedrog duha i otvorenih cula zurili smo u sazrevanje i svet odraslih. Sa 16 godina smo poceli da stojimo u guzvi ispred kafica Duga, sa 17 smo sazreli za ekipu ispred Dzoja. U 19 smo vec usli u Papi i poceli da licimo na goste. Sa dvadeset smo postali inventar Hacijende i doziveli prve ozbiljnije pijanke. Ne kapirajuci, cesto smo se nalazili u procepu izmedju domaceg vaspitanja i surovih pravila igre na ulici. Prilicno vesto i srecno smo se provlacili kroz razna iskusenja.


U to vreme popularni su bili momci koji su sanirali "preko" i ekipa oko njih. Najcesca meta je bila Svica, pa Nemacka, mada je bila solidna kolonija Nislija i u Italiji. Saneri ispadose nekako kuturni atasei pljackanih zemalja. Donosili su price, parfeme, muziku obicaje i garderobu zapadnih zemalja. Medju klincim su se ispredale price o "herojskim" poduhvatima sanera. Leti, kad je slaba sezona za saniranje, svi su se vracali u Nis, da prodaju plen i da se pohvale kako im je preko super, jer "jebes jebanje ako nemas kom da se pohvalis". Od naplacih para su se lecili raznorazni kompleksi odrastanja u siromasnom okruzenju. Preterivalo se u mnogo cemu. Bili su svi nekako uniformisani u prepoznatljivu skupu garderobu, sa kaubojkama, naparfimisani, sa vespicama,... Za mene i Rikija vespa je bila nedostizan san. Novostasale klinke, zeljne svega, su posle jednog pica ili voznje na vespi dobrovoljno svojim telima masovno poplocavale autoputeve sanerskuh lazi. Institucija saniranja je podignuta na nivo profesije. Pa si imao plocice na stanovima "Karanfil Hadzi-Pesic - Prof med sci", "Mile Prokopovic - pukovnik aviJacije", "Cvetko Cvetkovic - Saner u Svici",... Taj lopovluk je obavijem nekom mistikom, tada skoro je delovao romanticno.


Sa prvim talasom povratnika sa privremenog rada po robnim kucama i buticima na zapadu, mogla je da se primeti promena ponude u niskim kaficima. Nis je poceo da odrzava korak sa evropskim prestonicama sto se tice muzike. Slusali smo odlicnu muzku po kaficima. Druga promena je bila poboljsana ponuda pica. Pojavljuju se se hajneken, amstel, dzek deniels, balantains, tekila...

Gledali smo, cesto, sanere kako ispijaju novopridoslu vatrenu Meksicku vodu na ritualan nacin. So, tekila na eks, prevrnuta casica na sank, limun, mrstenje. Za nas veoma interesantan deo tekila rituala je bio mrstenje. S godinama sam ukapirao da je ispijanje tekile sa lizanjem soli i sisanjem limuna kao voznja bicikle sa pomocnim tockovima. Posle oprezne voznje u pocetku, sa sticanjem iskustva u voznji tekile odbacuju se pomagala i fura se brze i samo samo na osecaju ravnoteze. Kad se izgubi nesigurnost oko tekile nestaje i mrstenje.

Kao mladi momci koji su upoznavali poroke zivota jedan po jedan, Riki i ja, jednoglasno smo ocenili da je doslo vreme i za nas da skinemo mrak sa ociju sa tekilom. Odlucili smo da se u petak uvece prepustimo fermentiranom nektaru plave agave. Samo nam je trebao insajder, koji vec pije tekilu tekilu, koji ce imati dovoljno sirine da nas bez podsmeha uputi u tajnu upotrebe Meksicke rakije. Duh koji hoda, Aca Krastavac, pokojni velikan niskog asfalta, nas je vrlo pokroviteljski posavetovao u vezi tekile:

"Tekila je veoma zanimljivo pice. Proizvodi samo u Meksiku pod precizno definisanim uslovima. Sve moje dobre pijanke su pocele satovima tekile. Budite oprezni. Mozete da popijete do tri sata i da budete ok, ali nikako ne vise od sedam tekila za vece".

Od negde mi je bljesnu refren neke pesme:

"One Tequila
Two Tequila
Three Tequila
Floor!
Five Tequila
Six Tequila
Seven Tequila
Morgue!"

Ko prezivi sedmu tekilu, zaista ima cime da se pohvali.


U toku nedelje smo napravili plan za petak jkoji je imao dve krupne stavke. Izlazak u grad KOLIMA i ispijanje TEKILE. Novootvoreni, sanerski kafic, "Pola" je petkom bio nasa destinacija. Posto nas je Aca instruisao oko tekile, ostalo je samo da resimo kako da dodjemo do kola. Rikijev cale je te godine kupio prelepu novu zastavu 128 sa spojlerom pozadi. 128-ica je u to vreme bila skroz respektabilan auto, toliko respektabilan, da predobri cika Zoki nije hteo da rizikuje da da Rikiju kola u vecernjim satima. Preko dana je bilo uredu da idemo na bazen, mali fudbal i slicne aktivnosti, ali vikendom uvece, kad pocnu da skripe gume sa automobila sa tablicama LE, PK, PI i VR... Jos kad se popije... Cika Zoki je smatrao, vrlo opravdano, da je to nepotreban rizik. Pogotovo sto Riki stanujeo u centru u "Hipi dolini" a ja svega na 3 minuta hoda, i da nema kafica daljeg od 200 metara. Medjutim mi smo bili nedokazani. Kako da se pojavimo, kao klosari bez auta?

Probali smo jos par puta da objasnimo cika Zokiju da ima 128 razloga da idemo kolima u grad i da smo mi sasvim oprezni. Odgovor je bio isti, ako ne vi, neka budalamo ce vas da zakaci. Taj njegov odgovor nas je usmerio na odlicno razradjen plan B. Cekamo da Rikijevi polegaju, pa onda polako krademo kola gurajuci ih necujno, provedemo se par sati i pazljivo vracamo kola na isto mesto u garazi. Sposobni, spremni, odlucni... Sve sto treba za komandosku akciju.

Realizacija plana je pocela u cetvrtak, kada sam ukradenim uljem za podmazivianje kevine masine za sivenje Bagat, podmazao vrata Rikijeve garaze koja su godinama glumila ratnu sirenu i skripala kao nezdrava. Upornim podmazivanjem sam ih doveo do promuklosti a kasnije i do totalnog gubitka glasa. Druga faza plana je sprovedena u petak uvece nakon drugog TV dnevnika, kada smo mrdnuli sve satove za po 20-tak minuta unapred. Rikiijeva keva, teta beba sredjivala kuhinju, cika Zoki resavao omiljene ukrstene reci u Ninu a mi smo nezainteresovano pratili TV program.

"Bebo, pola 12 je ajmo u krevet" Napokon se oglasava cika Zoki.

Sacekali smo da buka u stanu utihne dobrih 10 minuta i necujno, kao senke uputili ka garazi. Imali smo nesrecu da svi prozori Rikijevog stana gledaju ka dvoristu u kome je garaza. Kao i uvek i te, septembarske noci, prozor od spavace sobe je bio otvoren. Culo se diskretno bankarsko hrkanje.

Ne disuci, sa malom bateriskom lampicom prilazimo garazi i osvetljavamo prvi korak plana. "Necujno otkljucati limena vrata od garaze" prolazi u savrsenom redu, s tim da je Riki tek iz treceg puta ubo pravi kljuc. Srafcigerom na podu obelezavamo polozaj tockova auta u garazi. Riki ulazi u kola, necujno otvara prozor i daje kontakti pali poziciona svetla. Ja polako izguravam auto dok Riki upravlja. Obojica napeto pratimo zavesu na prozoru spavace sobe Cika Zokija i teta Bebe. Kola odguravamo dvadesetak metara od garaze, s druge strane stambene zgrade. Dok Riki ceka u kolima ja se vracam da pritvorim vrata garaze. Drugi deo plana "Necujno isparkirati kola iz garaze" je obavljen.

Laktovi na prozoru 128-ice i lagana voznja do kafica "Pola", koji je, istini za volju, manje od 200 metra udaljen od Rikijeve gajbe. Ali kola su bila "must do". Jedva nalazimo parking mesto na zakrcenom trotoaru, i to na nekih 100 metra od kafica, a tacno na pola puta do Rikijeve kuce. U robe di kapa majicama, sa teksas jaknama i converse all stars patikama opasno smo odudarali od sanerskog koda odevanja. Secam se da jednom prilikom u Dizeldorfu mi nije poverovano da sam Srbin jer nit sam imao koznu jaknu, nit zipo upaljac na paklici crvenog malbora a kamo li kaubojke sa tupim vrhom. Spasise me Dzordz Majkl rejban naocare. Medjutim u "Pola" su nas svi znali pa nismo imali problema da udjemo u novo IN mesto. Atmosfera prepoznatljiva. Na jak sloj versacija namazan kao eorokrem lepljiv dim malbora poklopljen sa dva parceta mirisa original koznih jakni diskretno zacinjene aromom memle. U neprovetrenom, pretoplom podrumu predratne kuce sa "Etisonom" na betonskom podu nasa generacija se suocavala zivotnim pitanjem: sta dalje? Da li da nastavimo sa studijama i zauzmemo radna mesta nasih oceva koja ce uskoro biti upraznjena ili da se prebacimo u traku za preticanje i krenemo 200 na sat po klizavom drumu kriminala. Podela je i ekonomski bila prilicno jasna. Bilo je samo dve grupe gostiju. Ovi koji imaju, piju hajneken, dzek i tekilu, pricaju price o kradji najneverovatnijih proizvoda utrpavanjem na elasticni pojas ispod jakne i konspirativno se organizuju grupice za pusenje dzointa u dvoristu iza kafica. Ovi sto nemaju piju vinjak kolu, tuborg i slusaju kako saneri hodaju po vodi. Sanerske devojke su blistale u novim versaci, fendi i trusardi kreacijama, sa diskretnim rupicama od nasilno skinute zujalice, ispijajuci skupe koktele besplatno deleci lekcije o modi od preko. One koje nemaju, skromnom garderobom su istakle reljefne telesne zone i cekale da budu cascene. Kasnije su dobile nadimak koji u korenu reci ima "sponzor". Te sanerske price su rasplamsavale mastu nas koji nismo isli u inostranstvo da jedemo konzerve, krademo po robnim kucama i spavamo po devetorica u sobi kao na elektrijadama . Uvek sam se pitao dal su ti Nemci i Svajcarci toliko glupi da im grupe Nislija i Krusevljana odnose tone garderobe i parfema. Kasnije sam saznao pravu istinu ali ne bih da skrnavim legendu o neustrasivim srpskim sanerima.

Vec razradjenom saka-lakat-rame-dupe metodom se probijamo do prve linije prezauzetog sanka. Taktika je jednostavna. Nadje se pukotina u gomili ljudi na sanku, obicno izmedju dve cure. Prvo se sakom se iz daljine overi sank, nakon 20 sekundi se stavlja lakat, pa se ugurava celo telo. Dupetom se razgrne iza i napravi se tesno mesto za drugog clana dvojca. Posle se santimetar po santimetar rasirimo za sankom i zauzmemo sasvim udobnu poziciju kao da smo se instalirali u 8 uvece. Zrtve su obicno sa natpisom na ledjima "ovi nisu bas za sank". nalakceni na sank, razmenjujemo zaverenicke poglede i narucujemo po hajneken i tekilu. Na brzinu se preslisavamo redosleda i tehnike ispijanja. So, trzaj iz zgloba i tekila na eks, u istom pokretu izvrtanje casice i treskanje o sank pa brzom brzinom limun kao da ce nesto da nam pomogne. Jedino nam mrstenje doslo spontanije nego sto smo ocekivali. Iscekivali smo u najmanju ruku cudo ali osim vreline u grlu i stomaku nista se nije desilo. Pijemo i mi hajneken. I mi narucujemo drugu turu tekile. Na tacnici za espreso so i par kriski limuna. Dve casice saprovidnom ljutom tecnosti iz Meksika spremne da se zrtvuju za nase upoznavanje sveta odraslih. Lizi-gutaj-sisaj ritual je demistifikovan. Smesno nam sto tekila ne deluje. Mnogo nam smesno. Smesan nam tip pored nas. Ima propisane cizme, oklopljen versacijem, zipo i malboro su tu ali nam se ne uklapa mantil. Stariji, zaznojeni debeljko iz neobjasnjivih razloga ima na sebi kisni mantil i ako je podzemnom kaficu je barem plus 50 stepeni. I ako cudnog pogleda, primecuje da odmeravamo zipo-malboro kombinaciju i nudi nas cigaretama. Odbijamo jer smo obojica nepusaci. U zenicama kisnog coveka vidimo naslov koji nije ispisan alkoholom. U to vreme nismo umeli da prepoznamo. Pomislio sam da mi se ucinilo da je, posle paljenja cigarete, vratio poluzatvoren zipo u dzep. Nije. Ubrzo sam uocio dim, pa plamen iz dzepa. Debeli nista neprimecuje. Riki i ja pozrtvovano, onako veseli, gasimo vatru turom tekile. Ne secam mu se imena ali znam da mu je ostao nadimak Baklja. Bucka su jedva spasili protiv pozarnim aparatom. Nismo bilo jedini koji se smejemo, ali mi se cini da smo bili najglasniji. Baklja hoce da se bije samnom, i optuzuje me da sam ga ja zapalio. Vlasnici mu objasnjavaju da se nadrogirao i da Milance nebi nikad. Ma ne, nema sanse. Nama i dalje smesno sto tekila ne deluje. Riki predlaze, posto je ovde vatrena atmosfera da odemo do Hacijende, da vidimo sta ima tamo.

Otvaranje vrata i izlazak iz kafica mi doslo kao umivanje. Kakva divna promena kad se dise vazduh umesto guste, lepljive smese iz podruma. Svez vazduh mi pokrece mozdane vijuge:

"Je li, a sta ako Zoran primeti razliku u predjenoj kilometrazi?"

"Ce vozimo u rikverc da potremo predjeni put!" Kaze Rile i opet pocinjemo da se smejemo sto tekila ne deluje.

Na semaforu kod pozorista neki se smeju a neki zacudjeno gledaju kako se Riki pazljivo prestrojava i skrece desno, prema Hacijedi, sve vozeci u rikverc. Parkiramo se nehajno na ulici, ne trazeci parking. Poneseni atmosferom, opet narucujemo tekile. Cini mi se da smo dosli do famoznog broja od sedam tekila. Prvi problemi sa percepcijom postaju vidljivi. Kad pomerim pogled u stranu, slika stigne sa zakasnjenjem od par sekundi. Noge omeksala i umesto kolena imam puding. Pocela noge da mi popustaju pod ojacalom gravitacijom. Jedino raspolozenje biva sve bolje. Jebo ja ovu tekilu kad ne deluje.

Ne secam se tacno kako smo se potrpali u kola. Secam se samo sta nas je otreznilo. Dok smo uguravali kola u dvoriste cuo sam glas:

"Pogledaj me! Pogledaj me!"

"Molim?"

"Pogledaj me! To sam ja zadnje desno krilo na 128-ici."

I ako sam bio siguran da tripujem, ipak pogledam sta mi je sugerisano. BONG! Zadnje desno krilo ulubljeno i izgrebamo. Izgleda da smo zakacili kola negde ili nas je neka budala zakacila. Svakakvi voze vikendom. Ima i pijanih.

"S kim pricas?" Pita Riki tiho jer smo blizu garaze i brisanog prostora ispod prozora spavace sobe.

"Izadji pa ce vidis. Neko nas zakacio."

"E jebi ga..."


Guram auto, sada, na suprotnu stranu. Moramo da nadjemo auto limara da ovo sredi pre zore. Sada je pola cetri, Rikijevi ustaju oko pola osam. Mozda i uspemo.


Majstor Ceka, na paliluskoj rampi je one man show. On i pegla i kituje i farba ostecenja na kolima. Njegov sin isao sa nama u skolu. Valjda nije jos ljut sto ga nismo stavljali u tim za fudbal.

Parkiramo kola u ulicici kod Donine cesme. Otvaram kapiju i u cudu kapiram da malo rundavo kucence od pre par godina sada izgleda kao medved i da hoce da me pojede uz glasno lajanje. Jedva, ali jedva sam izbegao, zatvarajuci kapiju. Snazan udarac kuceta od 90 kg o kapiju i dubok lavez budi celo dvoriste.

"Mamicu vam jebem lopovsku sad cu da vas pobijem. Pa mene sirotinju ste nasli da kradete..."

"Majstor Ceko ne pucaj. To smo mi, Milan i Riki. Milan zivotinja i Riki mali fudbal"

"Koji vam je kurac bre? Sta treskate u ovo doba noci?"

"Muka i nevolja!" Odgovaramo u glas

Kad je malo smirio retoriku i obuzdao zver u obliku psa cuvara, pozalio nam se da su mu vec dva puta krali alat i da od tada ne vezuje Dzekija. Posle kraceg cudzenja i podrzavanja njegovih "jebacu im majku" metoda, uspevamo da mu objasnimo u kakvoj smo situaciji i koliko nam je hitno. On gundja kako mu se spava i kako nismo platili jos sto nam zavario poni biciklu pre sedam godina. Riki i ja skupljamo zlatne rezerve sklopljene i ugurane u dubinu tajnih pregrada novcanika:

"Sto maraka sad odmah. Sto pedeset, ako bude gotovo pre sedam" Kaze Riki

Nabildovani sarplaninac i dalje u nama sluti masan dorucak i tako nas i gleda. Ceka ga drzi za ogrlicu. Nisam siguran da moze da ga zadrzi ako ponovo skoci na mene.

"Dvesta!" pojacavam ponudu.

"Tu je i za poniku."

Ceka uz osmeh pali cigaretu, i otvara kapiju. Smiruje me i kaze da pas nikad ne napada musterije. Zao mi sto nemam bar jos 50 maraka da ih dodatno odobrovoljim. Riki bezbedan u kolima, van domasaja zuba "malog rundavog kucenceta", uparkirava pacienta u operacionu salu u dvoristu. Drzim lampu doktor Ceki dok pregledava slomljenu nogu 128ice pre nego joj stavi gipsanu longetu. Rundavi anesteziolog me nepoverljivo njusi sve vreme. U stomaku leden osecaj kao da cu da dobijem proliv, u glavi meksicki orkestar. Dr Ceka dizalicom stavlja pacijenta na operacioni sto i konstatujeda smo imali srece da nije polomljen migavac jer nema da se kupi do ponedeljka. Sledi dvocasovna operacija peglanja, kitovanja, gletovanja, heklanja, blajhanja i feniranja. Nakon kitovanja i smirglanja oblazemo kola lepljivom trakom i novinama dok Ceka puni farbom kompresor. Vreme nam ubrzano istice. Rundavi bulji u mene. Dok ja razredjivacem uklanjam nezeljene flekice sa tocka riki fenom susi drugi sloj farbe. Prvi zraci sunca osvetljavaju Doktorocekinu bravuru. Krilo je kao novo. Dok srafimo plastike blatobrana Ceka nas nudi rakijicom To vec nisma mogao da izdrzim. Povratio sam.

Uspeli smo.

Bez reci se vozimo do Rikija. Bilo je skoro sedam ujutru kada smo poceli, po drugi put, da uguravamo auto u garazu obrnutim redosledom. Lampica nam nije trebala jer je uveliko svanulo, ali smo je ipak koristili. Plan je plan. Iz treceg pokusaja smo parkirali tacno kao sto je obelezeno na podu garaze. Zakljucavamo limena vrata i rastajemo se u nadi da nas zlocin nece biti otkriven. Premoren, jedva sam se dovukao do kuce. Usput sam sreo komsiku sa sprata koja je vec posla na pijacu, subota je. I ja isto, ali satra. Ostavljam razbacane patike i garderobu po podu, navlacim roletne i bacam se u krevet. Cini mi se da sam zaspao pre nego sam dodirnuo jastuk. Kao zaglavljena video kaseta, sanjam Ceku, Rundavog, Baklju, farbanje, feniranje...

Budim se ranom zorom oko 4 popodne. Iste sekunde okrecem 46-555 i nerviram se vec od druge sekunde zvonjenje.

"Halo."

"Dobar dan cika Zoki, ja sam. Jel ustao Riki?" Naravno da nema potrebe da se predstavljam, jer moji pozivi cine 90% svih telefonskih poziva u stanu Hipi Dolini.

"Evo ga preziva posle rucka." Cujem priguseno "Riki aj pogodi ko te zove."

Prolaze dugacke sekunde dok se Riki javi sa "sigurne veze" iz njegove sobe.

"Alo."

"Pricaj!"

"Pa sve je uredu. Cale bio kolima na pijacu da kupi sir kod onog seljaka iz Svrljiga...."

"Jebali te seljaci iz Svrljiga! Jel primetio?"

"Pa to ti i pricam. Nije. Nista nije komentarisao."

"Odlicno. Kad idemo na kafu u Imidz?"

"Odmah!"

"Klik! Tu-tuu"

Dolazim pola minuta pre Rikija. Rej ban naocare za sunce, basta kafe Imidz, novine, prsata konobarica... Sve je super. Narucujem dva kraca espresa sa mlekom i dve koka kole. Konobaricaspusta pice na sto, riki cutke seda i uzima dug gutljaj koka kole direktno iz flasice. Otvara novine i stavlja plasticnu kasicicu za kafu u usta da mu odrzava ravnotezu sa rej bankama. Pripreme za isvetsko prvenstvo u spijanju espresa i citanju novina su uveliko u toku. Od nas se ocekuje da ponovimo uspeh sa prethodnih godina i odbranimo titulu.

Septembarska subota popodne prolazi u obicajenim aktivnostima. Kafa, basket, video klub... Oko deset svracamo kod Rikija na teta Bebinu pitu sa svrljiskim sirom. Ko to nije jeo, ne zna sta je pita. Na televiziji poznata krimi serija. Troclana porodica Ristic plus moja malenkost sedamo za vec postavljen sto. Vruca pita i hladan niski jogurt nam se udvaraju. Jedemo i hvalimo pitu. Cika zoran, malo cutljiviji nego obicno.

"Zorane, kako ti se svidja pita" pita domacica nedelje.

"Pita je dobra... Nego ajde vas dvojica bizgova da mi priznate sto ste ukrali kola sinoc?"

"Molim?" Pitamo mi u totalnoj neverici.

"Samo nemoj da me lazete. Provalio sam da ste petljali sa satovima... Nejasna mi samo ista kilometraza, ali 100% znam da ste uzeli kola."

"Nemam pojma o cemu pricas." Kaze Riki.

"Da ti olaksam priznanje... Juce me neko udario ispred banke i ulubio zadnje desno krilo. Sad nema nista. Kako to objasnjavas?"

Dok odmahujemo glavama magarece usi nam se klate levo desno. D l' je moguce da smo spontano ucinili dobro delo?



Ova prica nas prati i dan danas.