Priča koju možda nisam napisao

Bio jednom jedan čovek koji možda uopšte nije postojao. Pitanje njegovog postojanja je opravdano jer taj čovek, o kome je ovde reč, nikada ništa nije preduzimao. Eto, jednom su ga čak zatekli kako sedi na klupi držeći hleb u ruci, misleći se da li da nahrani golubove koji su nervozno šetali tik uz njegove noge. Video je on, u svojoj mašti, kako desnom rukom drobi sredinu iz kriške hleba i kako baca te mrvice golubovima. I video je onog goluba sa dve štrafte na krilima, kako prvi stiže baš tamo gde je najviše mrvica palo. Video je i sebe, zapažajući kako pokreti bacanja mrvica i nisu baš nešto graciozni. I korigovao ih je. „Pa lepše je ovako“, mislio je. Ali nije to uradio.

A jednom je sedeo sa prelepom ženom, koja mu se stvarno dopadala i koju je jako poželeo. Bilo je to u nekom hotelu. Tačnije u restoranu tog finog hotela, možda preglomaznog. Dugačkim hodnicima su vrludale njegove misli dok su se približavali sobi u kojoj će je konačno uzeti i u kojoj će se njihova tela spojiti u savršenstvo. I čuo je uzdahe i poljupce. Eh, a tek ruka kojom naglo skida prekrivač sa hotelskog kreveta... Nije bilo elegantno. Dobro, strast, žurba, neizdrž... Ipak može i bez toga. Ili može pedantnije, ispitivački, kao da se to prvi put radi. A tek posteljina... Ili ona uvek prisutna stoličica za brzo odlaganje kofera... A večera je ostala nepojedena. Ona je otišla, ostavljajući ga na nalakćenog na sto, u restoranu tog hotela, možda preglomaznog. Prekrivač u jednoj sobi tog hotela, ostao je baš onako kako ga je sobar jutros ostavio.

Onomad mu se, na primer, isprečio neki razbojnik, tražeći mu novčanik. Vadio je novčanik, pokušao je da pobegne, probao je da udari razbojnika, čak i da blokira njegove uzvratne udarce. Ipak, ništa se od toga nije dogodilo. Osim u mašti. Razbojnik je izvadio pištolj i ubio našeg junaka, uskraćujući mu i poslednji kadar koji je taman počeo da se odmotava u njegovoj glavi.

Pošto nikog nije imao, mada je puno puta u mašti živeo u srećnoj porodici, sahranjen je u takozvanom parku sećanja. Najmlađi pogrebni službenik je rasuo pepeo iz urne i otišao na zasluženi doručak.

A da je ipak ovaj naš junak nešto preduzeo? Da je nahranio golubove? Da je spavao i možda otpočeo život sa onom predivnom ženom? Da su zasnovali porodicu i imali barem troje dece? Da li bi tada, ovaj mladi grobar, doručkovao salamu i četvrt hleba i brisao brkove nastale od nevešto otvorenog jogurta? I kako bi to uradio desnom rukom? Elegantno? Žureći? Ili ipak pedantno? Da li bi se pitao gde mu je novčanik iz koga je maločas platio taj jogurt? I da li bi pobegao iz ove priče ili me udario, pokušavajući da blokira moguće uzvratne udarce?