'Očinski' šamar

Hm...
kampanja za predsednicke im je bila mnogo bolja...
Ovo 'siri dalje' mi nekako blesavo zvuci(a ni melodija mi se ne svidja), nije ni cudo da se Kostunicin buldog iznervirao.
Priznajem, svesno se izlazuci riziku, da sam citao nekad njegove kolumne, misleci da AT samo iznosi svoj politicki stav i stanovita saznanja o onome sta je iza kulisa, malko agresivno i (pre)strasno doduse, ali eto, bolje i to nego da pise neke metiljave sastave kao neki analiticari...
No, posle vidite da se te 'istine i stavovi' diktiraju u Centrali, a da AT&ekipa samo rade 'stilsku obradu'. :)

Sirimo, sirimo!

Ji 4Tze

Puerta
jesmo li zato izasli na ulice 5. oktobra, da bi "oslobodili" institucije bivseg rezima, pre svega RTS - da bi se u nju smestio bahati pion Milosevica?Direktno odgovoran (izmedju ostalog) za medijsku hajku na pokojnog premijera? Shesheljevskim metodama, "sapleo se na bananu" a gorim od samog Sheshelja, jer to radi u hodniku suda, uzivo u emisiji?!Da zato ste izasli na ulice 5. oktobra i lincovali coveka, nije bitno njegovo ime i prezime, dovoljno je da kazem covek!Samo imate kratko pamcenje i dvostruke arsine!"lincovali" smo ga kao sto smo i "oslobodili" institucije. Otud i sarkasticni navodnici. Da je stvarno bio lincovan, ne bi izasao iz suda kao slobodan gradjanin. Da smo stvarno oslobodili institucije, ne bi se onaj smestio tamo.Kad te povede euforija da ides da ucinis nesto dobro, i kad te ponese jos bar pola miliona slicnih misli na jednom mestu, to ne zaboravis tek tako. Kad, eto 7 i po godina kasnije, vidis nekog da se ponasa tako bahato, na tvoj racun, proradi ti zeludac. Znaci od tog 5.oktobra, kad smo tamo isli ne znajuci sta nas ceka do ove TV pretplate kroz (*ebote) racun za struju, i do samaranja tudje dece i lupanja sakom o sto u sred prenosa na TV-u, taj se bahati POTPUNO O NASEM TROSKU. Em smo dozvolili da se usedi tu, em placamo za njegovu bahatost. Pa nije u redu, hocu nekog normalnog kad sam isao spreman na svasta, kad mu vec placam, hocu nekog ne bi smeo ni svoju unucad popreko da pogleda, a kamoli da samara, ako takav zlotvor uopste i ima decu... Kao covek se pokazao, jednako kao i onaj lincovani koji je dozvolio da stradaju neduzni zbog marketinga, u ratu je mozda sve dozvoljeno, ali ratno stanje je prestalo pre mesec do pune 8. godine.Bre deco, pa kad su po selima u vreme bombardovanja pricali da je pao avion u kraju, seljani su isli motikama i vilama da ih traze, a sada na veceg zlotvora u svom dvoristu ne obracamo paznju. Ipak si, Puerta, bio bas mali u to vreme, sudeci po godinama u profilu, nisi mogao da vidis mnogo toga pravim ocima, ma nije trebalo da se desi da vidis uopste, nicija deca to ne bi trebalo da gledaju. Ne kazem sad da treba motikama i vilama, daleko od toga, ali sta je potrebno da se takvi likovi uklone? Da mi ne bude mrsko da napisem celu cifru na racunu za struju? Mi te gospodare informacija i nasih zivota placamo, ima bre da peva kako mu placam, logicno. Kao i ostalima, nije Tijanic jedini, on je takav ocigledno po prirodi, pa se kod njega to primecuje vise nego kod ostalih. Ostali rade ispod zita, manje ili vise, ali rade. Ima li neko, sa pravim potencijalom i pravom snagom da to uradi? Ja ne vidim ama bas nikoga, nazalost. Da mi neko ne stavi neku gadost medju redove, moram da naglasim da ni LDP nije na listi kandidata za tako nesto, oni ce (opet) uzeti pare za izbore i opet ce da precute ko ih placa i koliko su para potrosili na izbore. A kao i ostale stranke, ima snimak toga (neka radio emisija) sigurno na sajtu, dobro se secam kad je Cheda odbio da da odgovor na takva pitanja uz mrmljanje kako "eto to nisu ni ostali, neka oni daju primer" secam se dobro, jer bas retko psujem dok vozim, tad sam stvarno masno opsovao.

ovo za cedu , sigurno ga ne placa drzava, pa prema tome ni vi. zna se ko je na vlasti , i ko raspolaze drzavnim budzetom. zato mirno spavajte kad je u pitanju ldp.
inace ,izasao je jedan jako dobar komentar na b92, i ja sebi dajem slobodu da ga ovde prenesem :

"Kad radikali vladaju:
Samohvala radikala da su za četiri godine u Zemunu uradili više nego što su svi njihovi prethodnici za pet decenija nije isprazna. Naprotiv. Niko u novijoj istoriji ove zemlje nije u jednoj opštini za tako kratko vreme uspeo toliko da postigne: posle izbornog fijaska koji su 2000. godine doživeli, za sobom su ostavili dugove u visini dvogodišnjeg opštinskog budžeta, urbanistički haos i mnogobrojne nerešene pravno-imovinske odnose koji se već tri godine povlače po sudovima... kako stvari stoje, još dugo će trajati raspetljavanje njihovog dela
U poslednjih nekoliko meseci, na radost dokone televizijske publike, optužbe za uzurpaciju vlasti lopovluka radi razmenjuju se na zasedanjima srpskog parlamenta češće i lakše nego "dobar dan": opozicija optužuje vlast, vlast podseća opoziciju šta je ona činila dok je vlast vršila, opozicija opoziciji čačka po prošlosti... tuđi gresi se preuveličavaju, sopstveni umanjuju, iako su svi koji u parlamentu sada sede u poslednjih petnaestak godina bili u vlasti ili pri njoj, pa shodno tome,
pretpostavka je da znaju načine kako se prsti mogu olizati kad se sa medom radi. Najglasniji i najuporniji u razotkrivanju finansijskih mahinacija bivše i sadašnje vlasti jesu poslanici Srpske radikalne stranke. Neko neupućen, ili možda tek kratkog pamćenja, pomislio bi: moralne gromade su to, sve sâm poštenjačina do poštenjačine. S druge strane, neko maliciozan bi zaključio da je to zato jer imaju najviše iskustva. O uzročno-posledičnoj vezi "vlasti i masti" je reč.
Efekti radikalske vlasti u Zemunu opisane su, između ostalog, u izveštaju inspektorâ Republičke uprave javnih prihoda, koji su još pre tri godine prečešljali poslovanje Zemunskog poslovno-informacionog sistema. Gole brojke, koje se, doduše, tiču samo izbegavanja plaćanja poreza na dobit ovog javnog preduzeća, posredno pokazuju kako se, kad se ima vlast, može pribaviti protivzakonita materijalna korist, lična ili partijska - svejedno je. Malo pažljivija analiza ovog izveštaja razotkriva jednostavne mehanizme prelivanja budžetkih sredstava u partijsku kasu, a
hronološki gledano, kako tokom vršenja vlasti apetiti rastu: u prvoj godini provedenoj na vlasti radikalima su se nepravilnosti mogle na prste nabrojati, u poslednjoj ih je bilo teško prebrojati.
"To što smo zatekli praznu kasu i nije bio neki problem, bilo je za očekivati", objasnio je za "Vreme" Nebojša Simonović, sadašnji direktor zemunskog Javnog preduzeća Poslovni prostor. "Budžet se tako i balansira, da dinamika trošenja sredstava bude u skladu sa prilivom. Problem je što nas je sačekao pozamašan broj nerealizovanih akceptnih naloga za radove na fasadama u centru grada, koje su obnavljane u toku predizborne kampanje 2000. godine, u vrednosti godišnjeg opštinskog budžeta. To jeste urađeno, nema priče, ali nije plaćeno. Kad je vlast promenjena, nalozi su aktivirani." Za izvlačenje iz dubioze je, kaže, "zalegla" gradska vlada koja je pronašla sredstva da dugovanja plati jer, inače, opština ne bi mogla da funkcioniše. To je, u stvari, i bio inicijal finansijske kontrole koja je našla da nije plaćen porez na dobit veličine još jednog opštinskog budžeta. I to su solidarno platili svi Beograđani.
KUPANjE NOVCA: Malo nakon preuzimanja lokalne vlasti i postavljanja direktorâ javnih preduzeća, piše u izveštaju inspektorâ, izvedena je prva operacija prelivanja novca iz budžeta opštine u stranačku kasu: Tomislav Nikolić, u funkciji v.d. direktora JP Poslovni prostor uplatio je na račun Sportsko-rekreativnog centra Pinki, čiji je novopostavljeni direktor bio Aleksandar Vučić, 100.000 dinara ili 30.000 maraka na ime rekreacije zaposlenih. Tome zamerke ne bi bilo, jer lepo je kad se o radničkoj klasi vodi računa, samo da istim tim novcem, već neki dan kasnije, nije plaćen reklamni oglas u stranačkom glasilu "Velika Srbija" kojim se publika obaveštava da bazen radi. Kasnije, kada je Srpska radikalna stranka ušla u zvaničnu koaliciju sa socijalistima i preuzela deo vlasti u Republici, ovakvi transferi nisu ni maskirani fiktivnim ugovorima: štampanje "Velike Srbije" plaćano je direktno opštinskim novcem. Plate i honorari novinarima isplaćivani su iz istog izvora.
Na opštinskom platnom spisku našli su se stranački aktivisti, telohranitelji, rođaci i prijatelji. Za mnoge od njih u opštini tvrde da se na poslu nikada nisu pojavili. Među njima su i Petar Panić, čovek koji je nedavno osuđen zbog nanošenja telesnih povreda advokatu Nikoli Baroviću u prostorijama BK televizije, ali i maloletni sin Vojislava Šešelja. Zoran Krasić, narodni poslanik i jedan od osnivača Srpske radikalne stranke, to negira: "Svi su oni obavljali poslove nadzornika
poslovnih prostora, što je terenski posao. Neki od njih su telohranitelji bili volonterski, kao aktivisti i van radnog vremena." Za zapošljavanje sina predsednika stranke kaže da je i to u skladu sa zakonom i objašnjava: "Nije mu škola išla, pa je Voja insistirao da radi, da ne dangubi. Po zakonu, radni odnos može zasnovati svako ko je navršio petnaest godina života."
PARE ODMAH, POREZ KAD GOD: Kako opštinski budžet nije nepresušan, a novca nikad dosta, primenjen je recept do tada proveren u drugim opštinama, gde su slični radikalima bili na vlasti: izdavanje dozvola za postavljanje privremenih prodajnih objekata, kioskâ, svakome ko je bio spreman da plati, prodavanje tavanskih prostora da bi bili adaptirani u stanove i, na kraju, dodeljivanje/prodavanje zemljišta za individualnu stambenu izgradnju. Za svog vakta, radikali su prodali dvestotinak tavana, više od 7000 placeva, a koliko je kiosk-dozvola izdato broja se ne zna. Za prodate tavane nije tačno utvrđeno u čijem su vlasništvu, jer tako sklopljene ugovore nije overio ni sud niti poreski organ, te pravno-formalno ni promet nekretnina nije obavljen. Tim novcem radikali
su opremali stranačke prostorije, nabavljali i održavali vozni park, naoružavali se, oblačili, rekreirali...
Kako objašnjava sadašnji direktor poslovnog prostora, svi koji su građevinske radove izvršili, adaptirali ili izgradili šta su hteli, podneli su zahtev za legalizaciju i ti će se, nada se, pozitivno rešiti. Problem su oni koji iz bilo kog razloga nisu ni počeli, pa nemaju šta da legalizuju. U jednom slučaju, kaže, kupac je tužio opštinu i spor dobio: sud je dosudio da se kupcu vrati novac sa sve kamatama, što je izašlo na tri i po miliona dinara. U toku je još osam sporova, doduše ne ovolike
pojedinačne vrednosti, ali za očekivati je još sličnih tužbi. "Ne zanima kupca ko je sada na vlasti: oni tuže Javno preduzeće, hoće nazad svoj novac koji mu je prevarom uzet, a ko je direktor i ko sedi u upravnom odboru, ne tiče ga se." Očekuje da će sud postupiti isto kao u prvom slučaju. "Logično je da kupac nije dužan da sumnja u opštinske institucije. Drugo je pitanje moralnosti samog posla, ali zakonski gledano, zahtev je opravdan. Tako ispada da mi plaćamo ceh koji su
radikali napravili", zaključuje.
BOG I BRADA: Decembra 1998. godine zaključen je ugovor po kome je Radikalna stranka od javnog preduzeća ZIPS zakupila opštinskim parama sveže renoviranu zgradu Magistrata po ceni od 1,52 dinara po kvadratnom metru, što je po tadašnjem kursu bilo oko pola nemačke marke. Mesečna zakupnina je, s obzirom na to da zgrada ima nešto više od 2000 kvadratnih metara površine, iznosila oko 100 nemačkih maraka, znatno manje nego što je bilo potrebno za iznajmiti kiosk u najzabačenijem delu Zemuna. Ugovor je podrazumevao dugoročni zakup, na trideset godina, i celokupna suma od 1.356.919,50 dinara, u tadašnjim parama oko 400.000 maraka, isplaćena je u nekoliko sledećih meseci, kako je ugovorom i predviđeno. Uz poslovni prostor, radikali su iznajmili i nameštaj i opremu i to "platili" kompenzaciono: za uzvrat, pet kancelarija u prizemlju Magistrata ostalo je na korišćenje ZIPS-u, tačnije redakciji "Zemunskih novina", odnosno
radikalskog stranačkog glasila "Velika Srbija". Za razliku od prodaje građevinskih parcela, tavana i poslovnog prostora, za ovaj aranžman pribavljena je, kako Zakon nalaže, saglasnost nadležne Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije.
U isto vreme, Izvršni odbor zemunske opštine je svojom odlukom "na gazdovanje i raspolaganje" preneo ZIPS-u kancelarijski nameštaj, kompjutere i telefonsku centralu u dvostruko većoj vrednosti nego što je iznela tridesetogodišnja zakupnina Magistrata, a koji je, svega mesec dana kasnije, ustupljen na korišćenje Srpskoj radikalnoj stranci. Stranačke prostorije su i kasnije više puta dodatno opremane na račun opštine.
Godinu dana kasnije, aneksom ugovora je iz zakupa izdvojeno dvorište Magistrata. Zemljište je ustupljeno za izgradnju privremenog poslovnog objekta - tržnog centra, za izlicitiranih 3.500.000 dinara, odnosno 560.000 nemačkih maraka. Ceo iznos je investitor, sudeći po bankovnim izvodima, isplatio tri meseca ranije.
EPILOG: Dan posle petooktobarskog prevrata, ZIPS se odrekao pet kancelarija koje je do tada koristio, a u trajno vlasništvo Srpskoj radikalnoj stranci predao sav iznajmljeni nameštaj i opremu. Stranka je, za uzvrat, preuzela 40 radnika ZIPS-a, po svoj prilici stranačkih telohranitelja.
Prošle godine, u Četvrtom opštinskom sudu donesena je presuda po kojoj je ugovor o dugoročnom zakupu poništen a Radikalnoj stranci je naloženo da se iseli "sa svim licima i stvarima" u roku od 15 dana. Iseljenje, u tri navrata pokušano, nije uspelo: za tu priliku okupljeni mnogobrojni aktivisti stranke izvršenje sudske presude nisu dozvolili, dok četvorica policajaca, poslanih da sudskim izvršiteljima asistiraju, nisu uzimali aktivnog učešća uz obrazloženje da je njihov posao obezbeđivanje reda i mira, a ne iseljavanje. Po nalogu Vrhovnog suda, parnični postupak po tužbi zemunske opštine protiv Srpske radikalne stranke vraćen je na početak. Sadržaj odluke za sada je nepoznat kako javnosti tako i strankama u sporu.
Protiv Momira Markovića, naslednika Tomislava Nikolića na mestu direktora ZIPS-a i potpisnika najvećeg broja spornih dokumenata, podneseno je više krivičnih prijava zbog zloupotrebe službenog položaja. Tim povodom neko vreme je proveo u pritvoru. Čitav postupak se otegao, a on se, u međuvremenu, našao na poslaničkoj listi svoje stranke, tako da ga do daljeg štiti poslanički imunitet.
"Za nas radikale Zemun je koncipiran kao ogledna opština", obećao je na početku vladavine Zemunom Vojislav Šešelj, i upozorio: "Na primeru Zemuna mi ćemo pokazati kako će izgledati radikalska vlast u celoj Srbiji." Ovo bi trebalo shvatiti ozbiljno. Srpski radikali, kao tvrde, drže reč.
Antrfile : Prodaj kuću, traži stan
Na konkurs objavljen u "Zemunskim novinama" februara 1997. godine za dodelu građevinske parcele na uglu Romanijske i ulice Save Kovačevića prijavio se otac Gordane Pop-Lazić, tada sekretara zemunske skupštine. U prijavi na konkurs za dodelu zemljišta navodi se pored Andrije Milića i ime njegove ćerke, a u prijavi je navedeno da na tom placu nameravaju da grade porodičnu stambenu zgradu. Plac na kome je kasnije izgrađen poslovno-stambeni objekat ustupljen je za 150 dinara, ili pet nemačkih maraka po kvadratnom metru. Kako jedan deo dodeljene parcele nije mogao da bude u prometu jer su kao korisnici u trenutku raspisivanja konkursa bila uknjižena fizička lica, birokratskom akrobacijom zemljište im je oduzeto. Postupak je sproveden 1. aprila 1997. godine kada je kupac uveden u posed, pa je antidatirano na 7. mart 1997. Iz Ugovora o
zajedničkoj gradnji i deobi zajedničke nepokretnosti, sklopljenog u oktobru 1999. godine, stoji da je Andrija Milić iz Barajeva "investitor i deoničar" objekta u Romanijskoj 44 u Zemunu. U tački 8. ovog ugovora eksplicitno se navodi da mu u trajnu i isključivu svojinu i državinu pripada nešto manje od 250 kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora. Ti stanovi i lokali su odmah po završetku izgradnje rasprodati. Gordana Pop-Lazić je nedavno izjavila da je stambeno neobezbeđena, te da
će se tim povodom obratiti Stambenoj komisiji republičke skupštine.
Zoran Krasić, poslanik Srpske radikalne stranke: Beda pravničke profesije
U zgradi Magistrata je do 1980. godine bio četvrti opštinski sud, posle Beogradska banka koja zakup nije plaćala, već je, umesto stanarine, obezbeđivala grejanje zgrade Opštine. Kad se i banka iselila, jedno vreme je objekat koristila Opština za arhivu, jer je zgrada bila u lošem stanju i za drugo nije ni bila. Kad smo mi došli na vlast, Opština je skupila novac, zgradu renovirala i predala je ZIPS-u na korišćenje, mi smo ušli u dugoročan zakup... Taj ugovor je imao i dva aneksa, kojima je zemljište iza zgrade, na kome je bilo rukometno igralište, izuzeto iz zakupa, jer je Opština donela odluku da se tu izgradi poslovni centar.
Ovaj spor o kome se govori, međutim, uopšte se ne vodi oko cene kvadrata. Zakup je zaključen prema cenama koje su tada važile uz popust koji su uživale sve parlamentarne političke stranke kada zakupljuju poslovni prostor za svoje potrebe, što je pet odsto od propisane cene. Da se razumemo: do našeg dolaska na vlast, u Zemunu su samo SPS i DS imali stranačke prostorije. Jedna od prvih odluka koje smo na Skupštini doneli bila je da se svim strankama obezbede uslovi za rad. Svi su, tako, dobili prostorije i nameštaj po beneficiranim cenama.
Kada je formiran nov saziv opštine Zemun, u oktobru 2000, ZIPS je doneo odluku o stavljanju van snage ugovora o dugoročnom zakupa zgrade Magistrata, zato što je Srpska radikalna stranka, navodno bez njihovog znanja, izdala pod zakup deo tog prostora, tačnije tavan, Televiziji Palma. Osnov za ovu odluku je bila potvrda nekog neidentifikovanog da je lično video nešto čega nije bilo: televizijsku opremu. Tako je krenula ova parnica. Protiv Vojislava Šešelja podneta je i krivična prijava, dolazila je i policija i posle uviđaja konstatovala da tavanski prostor Magistrata nije u podzakupu. Istina, ugovor o podzakupu sa televizijom Palma jeste sačinjen, ali nikada nije realizovan, jer nije bilo tehničkih mogućnosti za to. Štaviše, pre početka spora ovaj ugovor je raskinut. Posle toga Opština je tražila da se ugovor o zakupu proglasi ništavim jer je, tobože, potpisivanjem ugovora o podzakupu objektu promenjena namena. Presuda koja se poziva na odredbe Zakona o kulturnim dobrima, a u kome je pojam "promena namene" neprecizan, donesena je na našu štetu, mi smo uložili žalbu, Okružni sud je našu žalbu uvažio i vratio na ponovni postupak. U ponovljenom postupku isti sudija je ponovo donela presudu na našu štetu, mi ponovo uložimo žalbu drugostepenom sudu, ali je zbog predizborne euforije okružni sud presudu potvrdio. Onda je usledio onaj galimatijas sa prinudnim iseljavanjem. U međuvremenu smo od Vrhovnog suda zatražili reviziju postupka i svakodnevno slali urgencije da se odluka donese, kakva god ona bila. Vrhovni sud je odluku doneo, ali ne znamo tačno šta u noj piše, jer je još nismo dobili, ali znamo da je opet naloženo ponavljanje postupka. O sporu oko zgrade Magistrata izdali smo
već jednu knjigu, verovatno ćemo štampati i knjigu urgencija Vrhovnom sudu. Sve ovo što se događa je beda pravničke profesije.
Poučena ovim iskustvom, Srpska radikalna stranka je predložila izmene i dopune Zakona o kulturnim dobrima u kojima se definiše šta je namena kulturnog dobra i precizira postupak promene namene: ko podnosi zahtev za promenu namene i ko ga odobrava. Jer, sad se to lomi na nama, sutra će na nekom drugom. Nismo mi jedina stranka koja ima sedište u objektu koji je proglašen kulturnim dobrom.
Cipele, papuče i pištolji
Preko računa ZIPS-a kupljeno 18 pištolja ukupne vrednosti 266.579,25 dinara, 40 komada muških odela u vrednosti od 112.785,60 dinara, 14 pari cipela i 58 pari papuča u vrednosti od preko 120.000 dinara. Ni za jednu od ovih stavki ne postoji odluka Upravnog odbora ovog preduzeća, niti se zna gde su odela, cipele, papuče i pištolji završili.

Podsećanje - radikali na vlasti:
Oni se nisu promenili

Grobovi, pretnje zarđalim kašikama, dobrovoljci na ratištima, premlaćivanja, finansijske zloupotrebe, radikalni nacionalizam, potezanje pištolja na taksiste i studente, gušenje slobode Univerziteta, uništavanje medija, bezobzirni cinizam vladara, verbalni i fizički obračuni u obe skupštine, devastacija kulturne baštine i sve ostalo što su radikali činili, izgleda da su zaboravili i "razočarani birači"
Na parlamentarnim izborima održanim u septembru 1997. izborni slogan Srpske radikalne stranke glasio je: "Mi dolazimo". Šest meseci kasnije, 24. marta 1998. radikali su prvi put ušli u republičku vladu. Tačno godinu dana posle, 24. marta 1999, počelo je bombardovanje Jugoslavije – još neoporavljena od represije nad medijima i Univerzitetom, Srbija je ušla u rat. Oni su već uveliko bili došli.
Na poslednjim parlamentarnim izborima, izborni slogan Srpske radikalne stranke glasio je: "Znam šta hoću. Hoću bolje, radikalno bolje". Paroli je poverovalo preko milion glasača, radikali su postali izborni pobednici, a analitičari se trude da čitavu stvar objasne socijalnim razlozima, skretanjem SRS-a nalevo, razočaranjem u tekovine petog oktobra. Čini se ipak da je Srbija potpuno zaboravila šta znači "Radikalno bolje" i kako to izgleda kad oni dođu.
ZEMUNSKA ODISEJA: Iako je tokom šest godina postojanja i četiri godine učešća u parlamentu već bilo jasno o kakvoj je stranci zapravo reči, tek će zahvaljujući lokalnim izborima održanim 3. novembra 1996. postati jasno kako Srpska radikalna stranka vlada. Na tim izborima, naime, SRS je dobio većinu odborničkih mesta u Zemunu, predsednik stranke Vojislav Šešelj izabran je za gradonačelnika, a posle četiri godine radikalskog upravljanja, nova gradska vlast je u oktobru 2000. godine zatekla pustoš. Iako je pre svega utvrđeno da su radikali ostavili dug od 68 miliona dinara, naspram za tu godinu planiranog budžeta od 33 miliona dinara, utvrđeno je da ovaj manjak nije najgore zlo koje je snašlo grad. Zvanično želeći da stambeno obezbedi izbeglice, a u stvari obezbeđujući glasove za neke buduće izbore, radikali su u periodu 1996–2000. uspeli da prodaju čak 6596 placeva na kojima je podignuto 1500–2000 privremenih objekata ukupne površine veće od 4,5 miliona kvadratnih metara; u istom periodu, a bez adekvatne dokumentacije, urađeno je oko 12.000 adaptacija. Placevi su dodeljivani bez licitacije, dobijao ih je svako ko je imao bilokakvu "vezu" u opštini ili onaj ko bi prvi stao u red, a kontrola praktično nije postojala: na osnovu dozvola za privremene objekte od nekoliko desetina metara, podizane su palate od čak 800 kvadratnih metara; kako infrastrukture uglavnom nije bilo, novopečeni Zemunci su se zbog nižih troškova priključivali na kišnu kanalizaciju umesto gradske, što je uzrokovalo brojne sanitarne probleme. "Domaćinsko" upravljanje podrazumevalo je i podizanje stotina kioska, uglavnom na mestima koja za to nisu bila predviđena – Zemunski kej postao je pijaca, u gradskom parku je zbog podizanja ugostiteljskog objekta posečeno stablo staro 150 godina, a u Prvomajskoj ulici su slični objekti građeni na prostoru ranije predviđenom za drugu saobraćajnu traku. Ukratko, nekad austrougarski gradić počeo je da liči na zapuštenu kasabu, suprotstavljenu ne samo zakonima o zaštiti spomenika i prirodnih bogatstava već i najosnovnijim elementima estetike i zdravog razuma.
Ni to, naravno, nije bilo sve. Već na samom početku radikalske vlasti, hala "Pinki" predata je na upravljanje Aleksandru Vučiću i postala omiljeno zborno mesto masovnijih stranačkih skupova – u međuvremenu, u zgradi je izbio veliki požar, a tada mlađahni Vučić obećao je da će krivac biti otkriven za tri dana, što se nije dogodilo. Pored toga, iz Stare kapetanije izbačena je gradska biblioteka stara 175 godina, a jedan deo zgrade iznajmljen je na 30 godina politički podobnom kafedžiji, na čijem se meniju našla čak i "četnička pljeskavica" s krstom i četiri ocila. Uprkos takvim i (brojnim) sličnim zloupotrebama, najvećim skrnavljenjem ipak se smatra ono što su radikali učinili sa zgradom Magistrata, podignutom u XVIII veku i u nadležnosti Zavoda za zaštitu spomenika. Građevina je najpre renovirana iz opštinskog budžeta, ali bez osvrta na činjenicu da je reč o spomeniku koji treba očuvati u prvobitnoj formi: autentični prozori zamenjeni su metalnim plastificiranim, enterijer je potpuno izmenjen, srušeni su autentični dimnjaci, fasada je neadekvatno obojena, u dvorištu (koje je inače arheološki teren gde su nađene rimske iskopine) izgrađen je tržni centar. Konačno, kad su sve to lepo uredili opštinskim novcem, radikali su prostor površine 2000 kvadrata zakupili na 30 godina uz uslov da plaćaju mesečnu kiriju od tadašnjih 100 maraka.
Image
Događaj koji je ipak pokazao da se ne radi samo o devastatorima i ljudima sklonim finansijskim mahinacijama, već o nečem mnogo gorem, jeste slučaj porodice Barbalić. Dok su bili na letovanju, u julu 1997, Barbalići su jednostavno iseljeni iz svog zemunskog stana u koji je odmah useljena Ljiljana Mijoković, sekretarica u stranačkom glasilu "Velika Srbija". Sledile su sudske odluke, sprečavanje da se one izvrše, reakcije demokratske javnosti, ali pomoći nije bilo. Vojislav Šešelj isticao je nacionalnu pripadnost porodice i upozoravao da "mali ustaša" Dario Barbalić ne može da ide u obdanište zbog toga što "ima hrvatski pasoš". Malo posle iseljenja (odnosno krađe – Barbalićima je jednostavno oduzet čak i nameštaj), Šešelj je u studiju BK Televizije verbalno isprovocirao porodičnog advokata Nikolu Barovića, ovaj ga je polio vodom, a čitava stvar završila se time što je Barovića premlatio Šešeljev telohranitelj i što je radikalski vođa, uz ciničan osmeh, prokomentarisao da se Barović u stvari "okliznuo na bananu". Slučaj Barbalić još nije rešen. Porodica i dalje živi u podstanarskom stanu u Hrvatskoj, a u njihovom stanu i dalje je Ljiljana Mijoković.
Svi ovi i brojni drugi primeri radikalskog upravljanja Zemunom bili su ipak samo uvod u ono što se tek spremalo Srbiji posle republičkih izbora 1997.
SRBIJO, MAJKO: Kada je 1996. upitan o mogućnosti koalicije svoje stranke sa socijalistima, Vojislav Šešelj samouvereno je izjavio: "Ako vam ja unapred kažem da ne postoji nikakva varijanta da SRS uđe u koaliciju sa SPS-om i Slobodanom Miloševićem, to ostaje. Ako je neko čovek od reči, onda su to ljudi koji su na čelu SRS-a." Došli su, međutim, izbori 21. septembra 1997. i čovek od reči pristao je da se pospe pepelom. Na tim izborima, koje je bojkotovalo 12 opozicionih stranaka, SRS osvaja 82 poslanička mesta, a 24. marta 1998. pristaje da uđe u tzv. vladu narodnog jedinstva: uz 16 članova iz SPS-a i pet iz JUL-a, u vladi kojom će predsedavati Mirko Marjanović radikalima je pripalo 15 mesta, od čega dva potpredsednička.
Prva istorijski važna tekovina ove "crveno-crne" vlade bila je jednoglasna odluka da se prihvati predlog Slobodana Miloševića i republičkom parlamentu naloži da raspiše referendum na kojem bi se građani izjasnili o tome da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu. Na sednici održanoj 6. i 7. aprila 1998. Skupština će najpre usvojiti Zakon o skraćenju potrebnog vremena između zakazivanja i održavanja referenduma, da bi već za 23. arpil zakazala i referendum. Od ukupnog broja izašlih birača, tog dana je čak 94,7 zaokružilo negativan odgovor: zvanična reakcija bila je da su se građani izjasnili "patriotski", dok se Kontakt grupa pokazala mnogo konkretnijom i odmah posle referenduma uvela drastične sankcije Srbiji. Kosovska kriza potom će se drastično zaoštravati, a konstantne pretnje iz inostranstva na neki način će radikalima i socijalistima dati alibi da na domaćoj političkoj sceni urade sve što je "u interesu otadžbine".
Za početak, samo mesec dana posle referenduma, Skupština Srbije usvojila je Zakon o Univerzitetu odbijajući pritom sve amandmane opozicionih partija i samog Univerziteta – produkt je bio zakon koji je ograničavao autonomiju Univerziteta, a profesore i saradnike, kako je ocenjeno, "pretvorio u poslušnike vlasti". Šokantan čak i samo na papiru, zakon usvojen 26. maja bio je još šokantniji u praksi. Na čelo nekih fakulteta, naime, imenovani su stranački kadrovi, a šampioni bezočnosti su po opštem mišljenju bili upravo dekani radikali. Novoimenovani dekan Vladan Teodosić je na fakultet doveo obezbeđenje koje je sprečavalo profesore da se vrate u kabinete iz kojih su prethodno izbačeni, preko svojih emisara pretio profesorima da će ih "srediti čim bude usvojen zakon o terorizmu", sprečavao predavače da odlaze na unapred zakazane kongrese, zabranio ulazak onima koji su negodovali zbog novog režima na fakultetu, nalagao obezbeđenju da iz zgrade iznosi one koji bi se oglušili na naređenje,... uopšte učinio niz stvari koje su i danas mrlja na istoriji ETF-a. Pored Teodosića, u ovom periodu posebno se istakao i dekan Filološkog fakulteta Radmilo Marojević, takođe radikalski kadar: nasilnom penzionisanju profesora (čak i lingviste svetskog glasa Ranka Bugarskog), imenovanjem novih šefova odseka, angažovanjem famoznog Danijela Šifera za predavača i sličnim merama Marojević se nije zadovoljio, pa je predložio i da se na njegovom fakultetu ukine grupa za svetsku književnost, a da postdiplomci pod obavezno moraju da uče i polože ruski jezik. Kako su se zbog svega toga studenti pobunili i otpočeli štrajk, Marojević se prisetio kolege Teodosića, pa je 4. februara 1999. na fakultet upala grupa maskiranih batinaša prebijajući sve koji su im se našli na putu. Epilog svih ovih događaja bile su ostavke, svađe, protesti, stvaranje Otpora i brojne nuspojave čije se posledice i danas osećaju.
Skupština Udruženja (režimskih) novinara Srbije održana 13. juna 1998. na Zlatiboru pokazaće, međutim, da je crveno-crna koalicija pronašla drugu metu: obraćajući se prisutnima, ministar informisanja Aleksandar Vučić istakao je da su se "neki mediji javno stavili u službu nekih svetskih moćnika u vođenju specijalnog rata protiv Srbije". Stalna pretnja bombardovanjem i pogoršanje situacije na Kosovu učinili su ipak da mogućnost konkretnijih mera protiv slobode medija ne bude shvaćena ozbiljno u većem delu javnosti. No, čak i da se javnost nešto pitala, "vlada nacionalnog jedinstva" teško da bi se zabrinula zbog toga: već 20. oktobra, opet po hitnom postupku, usvojen je Zakon o informisanju koji je beskrupolozno kršio svaku naznaku Ustavom zagarantovanog prava na slobodu mišljenja, govora i javne reči. Prva žrtva sudije za prekršaje bio je "Evropljanin", koji je po odluci obznanjenoj u noći između 23. i 24. oktobra (tri dana posle usvajanja Zakona!!!), a na osnovu tužbe čudesne organizacije poznate pod imenom Patriotski savez Srbije, morao da plati 2.400.000 dinara. To je, naravno, bila samo jedna od mnogih žrtava, a suđenja medijima, zaplena njihove imovine i tiraža postali su redovna pojava. U tom smislu, najteže su prošli "Evropljanin" i "Dnevni telegraf" čiji će vlasnik Slavko Ćuruvija, posle bukvalnog ubistva svojih novina, i sam biti ubijen 11. aprila 1999. godine.
Daleko manje značajan, ali isto tako apsurdan zakon, "vlada narodnog jedinstva" poslala je Skupštini 6. decembra 1998, uz predlog da takođe bude usvojen po hitnom postupku. Zakon o posebnim pravima i obavezama izabranih lica predviđao je, između ostalog, da predsednici Republike, Skupštine i Vlade imaju ogromne privilegije i plate za vreme mandata, a da im pravo na veliku apanažu, obezbeđenje za njih i porodicu, automobil, vozača, administrativno osoblje i kuvare pripada doživotno. Ovog puta, pritisak javnosti (čitaj: građana na ivici egzistencije) ipak je bio dovoljan da se već usvojeni zakon ubrzo nađe van snage. Istina, ideja će biti rehabilitovana u novembru 1999, ali će se odnositi samo na prava i obaveze predsednika Republike.
BEMBANjE I VARljIVO LETO: Već i sam početak 1999. godine nagovestio je potvrdu one narodne da i od zla uvek može gore. Na spektakularnoj (kasnije mnogo puta u različitim varijantama i s različitim akterima ponavljanoj) konferenciji za novinare, tri potpredsednika Vlade su 12. januara javnosti otkrila "supertajni" dokument CIA s podacima o iznosima kojima Amerikanci finansiraju nezavisne medije, sindikate, studentske organizacije i sve druge "izdajnike". Samo dva sata pošto su Ratko Marković, Milovan Bojić i Vojislav Šešelj obznanili svoje otkriće, domaći hakeri su isti tekst, s falsifikovanim zaglavljem američke obaveštajne agencije, našli na internetu, u formi dostupnoj svima. Otkriće je ipak delovalo kod patriotski osvešćenog (a internetu nevičnog) građanstva i prostor za borbu protiv političkih neistomišljenika bio je otvoren.
Sve što je sledilo dobro je poznato: pregovori po francuskim dvorcima, Šešeljeve pretnje da Albanaca na Kosovu neće biti ukoliko neko bude bombardovao Srbiju i, konačno, bombardovanje. Šta je bilo, bilo je, ali nakon potpisivanja mirovnog sporazuma Vojislav Šešelj pokušaće da održi makar jedno svoje obećanje – ono koje se baziralo na upozorenju da će u slučaju ulaska NATO trupa na Kosovo radikali izaći iz Vlade. No, čoveku od reči ni ovog puta se "nije dalo": tek što je Centralna otadžbinska uprava SRS-a aminovala izlazak iz vladajuće koalicije, premijer Mirko Marjanović uveo je "radnu obavezu" za radikale zbog "neophodnosti kontinuiteta sastava i rada vlade". U prevodu, radikali su hteli, ali nije im dozvoljeno da se okanu vlasti. U svakom slučaju, sledile su obnova i izgradnja, pa je radi toga Vlada odlučila da od svih zaposlenih i penzionera uzme po jednu dnevnicu mesečno – pitanja o lošem kvalitetu od tih para obnovljenih objekata, kao i o neisplaćenim građevinarima tada još nisu postavljana. Još jedna maštovita vladina uredba, doneta 25. avgusta 1999, takođe je bila u "opštem interesu": umesto penzija za maj, jun i jul, penzioneri su na osnovu te uredbe dobili bonove za plaćanje električne energije, uglja i drva za ogrev.
Šta se zapravo događalo s tako ušparanim sredstvima, nikada nije zvanično utvrđeno, ali su Slobodan Milošević i socijalisti očigledno bili zadovoljni kako socijalnim tako i ostalim merama sprovedenim tokom saradnje s radikalima. Pošto se, dakle, dobro pokazao, SRS će 12. avgusta 1999. zauzeti i (zasluženo) mesto u saveznoj vladi dobivši pet ministarskih mesta. Nabrajanje maštovitih koraka preduzetih na tom nivou čini se, međutim, suvišnim. Ne zbog toga što nisu bili dovoljno maštoviti, već zbog toga što ih je jedna od mera "u startu" prevazišla: savezni ministar pravde Petar Jojić, vredan kao što već radikalu pristaje, 25. maja 2000. je na neverovatnih 25 stranica napisao pismo glavnom tužiocu Karli del Ponte. Ništa neobično da pismo nije bilo naslovljeno rečima "Karli del Ponte, kurvi koja se prodala Amerikancima"; da Haški tribunal nije nazvan "tamnicom" i "kriminalnom organizacijom sastavljenom od plaćenika, špijuna, hohštaplera, sluga Amerike i NATO-a, osoba bez morala koje se u svom radu služe najprljavijim metodama". Da bi glavnoj tužiteljici Tribunala sve bilo potpuno jasno, Jojić joj je u pismu poručio da sa svojom prethodnicom Luiz Arbur "može da bude simbol prostitucije, jer uzimaju novac od mušterija i trude se da urade ono što im narede, ma kako to odvratno i nemoralno bilo".
Dok je ministar Jojić na saveznom nivou pisao i poručivao, republički nivo radio je punom parom: kraj 1999. i skoro čitava 2000. bili su period nezapamćene represije nad svim što je slobodno mislilo i govorilo u zemlji Srbiji. Premlaćivanja, hapšenja, zatvaranje medija, maskirani specijalci koji usred noći upadaju u radio i TV stanice, uniformisani i batinaši u civilu bili su veliko finale i verovatno najrealnija slika dvogodišnje vladavine crveno-crne koalicije. Sledili su izbori, pobeda DOS-a, otkrivanje bar dela onog što je počinjeno za radikalskog vakta, početak suđenja Slobodanu Miloševiću, odlazak Vojislava Šešelja u Hag,... sve ono što je većini građana Srbije ulivalo nadu da će normalan život jednom biti moguć čak i na mestu na kojem su osuđeni da žive. No, kako to već u životu biva, tranzicione muke i konstantne afere novih vladara učinile su da birači postepeno zaborave sve što je nekad bilo. Grobovi, pretnje zarđalim kašikama, dobrovoljci na ratištima, premlaćivanja, finansijske zloupotrebe, radikalni nacionalizam (za koji postoji i drugo ime, ali nećemo sad...), potezanje pištolja na taksiste i studente, gušenje slobode Univerziteta, uništavanje medija, bezobzirni cinizam vladara, verbalni i fizički obračuni u obe skupštine, devastacija kulturne baštine i sve ostalo što su radikali činili, izgleda da su zaboravili i "razočarani birači" i neki sastavljači nove vlade. Oni kojima pamćenje ipak nije tako kratko setiće se, međutim, predizbornog slogana SRS-a iz 1993: "Mi se nismo promenili".

SRPSKA RADIKALNA STRANKA NA DELU:

Rešenjem broj 360-1978/98-01 od 22. 12. 1998. Vlada je Tomislavu Nikoliću dodelila stan površine 186,47 metara kvadratnih u Bulevaru Lenjina 10A u Beogradu; stan je otkupljen.

Rešenjem broj 360-2686/98-01 od 22.12. 1998. Vlada je Aleksandru Vučiću dodelila stan površine 117,48 metara kvadratnih na istoj adresi; stan je otkupljen.

Rešenjem broj 360-5047/98 od 7.12.1998. Ministarstvo za saobraćaj i veze dodelilo je Draganu Todoroviću stan u ulici Prote Mateje 47 u Beogradu; stan je otkupljen.

Rešenjem broj 360-3530/2000 od 11.10.2000. vlada je Luki Mitroviću dodelila stan površine 56 kvadrata u ulici Svetozara Markovića u Beogradu; stan je otkupljen.

Ministarstvo finansija je 2001, u okviru Zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2000, između ostalog utvrdilo da je tokom 2000: Ministarstvo za ekonomsku i vlasničku transformaciju od Centralne otadžbinske uprave SRS-a kupilo sabrana dela Laze M. Kostića u vrednosti 410.000 dinara; Ministarstvo trgovine platilo avans od 300.000 dinara za štampanje sabranih dela Laze M. Kostića i uplatilo SRS-u 500.000 dinara "za nabavku raznih knjiga"; Ministarstvo turizma SRS-u uplatilo 100.000 dinara za nabavku 100 primeraka knjige Teorijska statistika autora Laze M. Kostića; Ministarstvo zaštite životne sredine uplatilo SRS-u 100.000 dinara "za nabavku knjiga".

Slike radikalske vlasti

1997.
Početak vlasti radikala u Zemunu; počela masovna raspodela poslovnog prostora politički podobnima; u julu, dok su bili na letovanju, članovima porodice Barbalić otet je stan, a u njega je useljena Ljiljana Mijoković, zaposlena u stranaćkom glasilu "Velika Srbija"
Telohranitelji Vojislava Šešelja prebili advokata Nikolu Barovića
Hala "Pinki" poverena na upravljanje Aleksandru Vučiću

1998.
Radikali prvi put ulaze u republičku vladu 24. marta 1998; za sumu od 50 evra mesečno na 30 godina zakupili zgradu zemunskog Magistrata; održan referendum o prihvatanju učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu
Doneti zakoni o informisanju i univerzitetu što je uslovilo drakonske kazne i zatvaranje medija, imenovanje radikalski orijentisanih dekana i izbacivanje profesora na ulicu
Usvojen, ali ubrzo i povučen Zakon o posebnim pravima i obavezama izabranih lica
Vojislav Šešelj, kao šef jugoslovenske delegacije, prisustvovao parlamentarnoj skupštini saveza Rusije i Belorusije

1999.
Tri potpredsednika Vlade, od kojih je jedan Vojislav Šešelj, otkrili "tajni dokument CIA" sa podacima o američkim plaćenicima u Srbiji
Neuspešni pregovori u Rambujeu i Parizu i zatim bombardovanje Jugoslavije
Ubijen Slavko Ćuruvija - Tomislav Nikolić će kasnije izjaviti da mu nije žao zbog tog ubistva
Umesto penzija, vlada odlučuje da će se za maj, jun i juli penzionerima izdati bonovi za plaćanje električne energije, uglja i drva za ogrev; u skupštinsku proceduru vraćen zakon o privilegijama; nastavljena represija nad medijima i Univerzitetom.
Iako iz "patriotskih razloga" zvanično izlaze iz vlade u junu 1999, u njoj ipak ostaju zbiog radne obaveze, odnostno "neophodnosti kontinuiteta sastava i rada Vlade"

2000.
Najintenzivnija represija; radikali sprečili usvajanje zakona protiv terorizma koji je za cilj imao hapšenje antirežimski nastrojenih građana - Tomislav Nikolić nedavno izjavio da mu ježao što taj zakon nije usvojen; prekinut platni promet s Crnom Gorom.


SRAM DA VAS BUDE !!! Vi da pričate o preuzimanju vlasti. Uništili ste sve što ste dotakli.
(Sting Subotica, 16. mart 2008 17:11

SRAM DA VAS BUDE !!! Vi da pričate o preuzimanju vlasti. Uništili ste sve što ste dotakli.

Ovo se ne može komentarisati.
Tolika destruktivnost Vojislava Šešelja i svih koji njega prate,
(a koji nemaju pojma ko je Vojislav Šešelj) nije slučajna.
Slučajnosti ne postoje.
Vojislav Šešelj ima misiju, koju uspešno sprovodi.
On nije slučajno dospeo u Srbiju, ni kum mu Vuk to nije znao,
da li sad zna ?
Kad se sledbenici budu prizvali pameti, biće kasno.

ovako izgleda uzurpirani Magistrat i "Badnji mlin" (?!) ispred njega.

gde god da si ovo iskopao, HVALA TI

najzad imam malo argumentacije za raspravu sa NEKIMA

ne znam Luku ali me zivo interesuje sta se palio. Nije ti fora da ne pocnes pricu a ne kazes nastavak!

E ja vala ne vidim da je Dačić išta promenio.On je i dalje protiv saradnje sa HT, ratovao bi i dalje za Kosovo, izazvao bi rat u BiH da bi pripojio RS, sa CG bi primenio mere retorziji,sa CG nebi uspostavljao diplomatske odnose, prekinuo bi odnose sa svim zemljama koje priznaju Kosovo, u EU bi kao i VK,veći je nacionalista i šovinista nego što su nekada bili radikali.
E sada ako se tu prepoznaje DS, svaka joj čast.

blackbox

E ja vala ne vidim da je Dačić išta promenio.On je i dalje protiv saradnje sa HT, ratovao bi i dalje za Kosovo, izazvao bi rat u BiH da bi pripojio RS, sa CG bi primenio mere retorziji,sa CG nebi uspostavljao diplomatske odnose, prekinuo bi odnose sa svim zemljama koje priznaju Kosovo, u EU bi kao i VK,veći je nacionalista i šovinista nego što su nekada bili radikali.E sada ako se tu prepoznaje DS, svaka joj čast.

Ovu koaliciju su izrazili kao mogućnost. A ako ta mogućnost pokazuje njihovo čvrsto opredeljenje da stupe u koaliciju sa strankom protiv koje su se borili tokom devedesetih, onda nema svrhe da glasamo za njih. Što ti lepo reče:" E sada ako se tu prepoznaje DS, svaka joj čast"

Shesheljevskim metodama, "sapleo se na bananu" a gorim od samog Sheshelja, jer to radi u hodniku suda, uzivo u emisiji?!

A najveći bezobrazluk ovim povodom izreče onaj portparol tehničkog premijera, kaže da je DSS i njeno mudro rukovodstvo,(inače poznato po patriotizmu, legalizmu, cinizmu,i bezobrazluku,) PROTIV SVAKOG NAPADA NA POSLENIKE JAVNE REČI.
Dakle, oni se stavljaju u zaštitu i odbranu lika&dela Tijanića, a kako i ne bi kad su ga tamo i postavili da bi imali kontrolu nad RTS.
Svaka sličnost je slučajna ali Tijanić u RTS, frau Smajilović i gsn Janaćković u Politici, sada Đurić direktor Avale a pre toga bio u na nekoj funkciji u Novostima i plus ministarstvo policije i BIA, slučajno podseća na mehanizam koji je imao Sloba a protiv koga se Voja kao borio.

slučajno podseća na mehanizam koji je imao Sloba a protiv koga se Voja kao borio.

Kad se to borio?
Kad je razgovarao sa Ivanovim u Slobom?
Nikad ni na jednom mitingu do 2000. se nije pojavljivao.
Kad je osnovana D SRPSKA S, već sam znala da tu nešto
ne štima, nešto kao samo srpska demokratija.
Sad se to i vidi.

Takve sudije u nas kao i da ne postoje.

Takve sudije kod nas postoje samo neko vreme,
kratak im je vek trajanja, za sada.
Nekome životni vek a nekome radni vek.

ua tijanic ua ua i svi vi slicni njemu, ua ua ua
.dosadni ste. kad mislim na srbiju, muka mi...... moram da mislim na vas glupe dosadne stetocine....
a to vam zato kazem sto se samarima i slicno ne resavaju medjujludski odnosi to je stivo za prdskolsku decu, m.....
kad ces-te da se skinete sa te scene....glavne scene? vrlo ubzo.....gotovi ste..... na izdisaju ste...ne mogu da sacekam da se zavesa spusti...palim.
i bogu ste dojadili

evo jedan stari vic:

RTS - sreda, 28. decembar 2005.
Generalni direktor Radio Televizije Srbije Aleksandar Tijanić izjavio je da će pretvaranje RTS-a u javni servis onemogućiti svaku buduću vladu da utiče na tu kuću i da će naplata televizijske pretplate obezbediti nezavisne finansijske izvore. Finansijska, kadrovska, i politička kriza u Srbiji uzrokuje probleme u RTS-u, rekao je Tijanić na konferenciji za novinare naglašavajući da je zadovoljan rezultatima koje je RTS postigao.

Ji 4Tze

doktorkaovo za cedu , sigurno ga ne placa drzava, pa prema tome ni vi. zna se ko je na vlasti , i ko raspolaze drzavnim budzetom. zato mirno spavajte kad je u pitanju ldp. Doktorka, placamo izbore; iz budzeta u kasu stranaka ide VELIKA kolicina novca definisana zakonima, uredbama i sl.Dakle, to je zakonska obaveza drzave, i stranke imaju pravo na to. I to je u redu. Ali, kako se te pare trose, to mora da bude javna informacija, to je valjda i izglasano, a sigurno je obecavano od "demokratskih snaga" jos od pre 5. oktobra. A ne primenjuje se. To im nije obaveza. Niko od njih (stranaka) ne sme da izadje u javnost sa tim informacijama. Pa, izvinite, meni onda tu nesto smrdi. A smrdi mi jos vise kad eto vidim ko radi za mene, za nas, u vrhu vlasti i ko drzi informacije u saci. Smrdi mi najvise sto smo u jednom trenutku uspeli da se pokrenemo, za trenutak smo prestali da razmisljamo o politici, sad u stvari vidimo da je sjahao Kurta a uzjahao Murta. A da se pokrenemo opet necemo, jer sad imamo ok placen posao, imamo kredite na grbachi, imamo krhku demokratiju, imamo nesposobne one koji bi trebalo da nas usmere gde treba (i koje MI PLACAMO), a nama to ipak treba. Politicari i drzavne sluzbe imaju veliku odgovornost a svaki dan vidimo da na kraju, koliko god neko usere - "odgovornost" se svodi na sta, nista. I dalje su tu gde su. Pa dokle bre. I onda slusam nekog ko skuplja glasove na tome da ce nesto da promeni na bolje, kad mu se to trazi - on cuti, on istu pesmu peva. Pa nemoj me lagati i mazati mi.Izbori, izgubljene sednice skupstina, sve to kosta nas i nikog vise. Politicare i javne servise ne kosta NISTA, oni od plata koje dobiju od gradjana, ostaju u tom krugu, zato se i tako bahate.

placamo naravno , ali ne mislite valjda da ldp dobija iz drzavnog budzeta vise nego sto je isplanirano.

Ne postoji ni crkva, ni skola koja moze da popravi ono sto su roditelji zapustili.

Svakako da imate direktno iskustvo, ne sumnjam
ni najmanje.
Često pomislim da roditelji dresiraju decu a ne
vaspitavaju. Međutim, postoje tu i drugi razlozi zašto
je to tako kako je. ali ne pripada ovoj temi.
Ako bude Crkva popravljala to što su roditelji
propustili, onda smo ga ugasili definitivno.
Srpska demokratija na delu!

Da. Slazem se sa tim. Uzasava me nasilje. U skolama ga ima, prevashodno vrbalnog medju ucenicima, ali i fizickog.
Svako od nas, svakodnevno trpi rasulo drustva u kojem zivimo. U skolama se to rasulo vidi potpuno ogoljeno. Tijanic je pri vrhu ledenog brega.

Ništa posebno da se doda ovoj opaski. Ne mogu ni ja da uhvatim kriterijum čak i kad se više blogera slože oko jedne stvari pa se SUPERMOD uhvati za nekog koji je dodao neku zdravorazumsku repliku da ga briše. Lično pozivam SUPERMODA da nam svima objasni kako da postanemo podobni komentatori, jer ovo što on radi sa komentarima koji ne sadrže uvrede, jeste ravno cenzuri koj je sprovođena tokom devedesetih, a odlično znamo koji su likovi to činili.