Позвао ја родитеље једног малог неваљалца у школу прошле недеље.
Дошла мајка. Ја јој испричам шта јој све мамино злато ради у школи, какве су му оцене, како се понаша...
Ћути јадна жена, не зна шта да ми каже...
Тек после неког времена прозбори:
"Разредни, причам ја њему исто као и ви. Такав се родио, џабе му ја причам. Сваки дан му причам. Језик ми к'о да сам силиконе у њега ставила..."
Стварно, мајку му, мислим се ја после тог разговора, та пластика, бре, свуда око нас. Не мож' се живот више замислити без ње. А ни са њом...
У почетку беше
Па затим
Па онда
Па остварење сна
И на крају
И шта рећи после свега?