Гост аутор: nikvet pn
Сви наши људи на раду напољу имају некако исту жељу. У родном селу потруде се да саграде здање велико и моћно себи за дику и удобну старост. У томе се још и такмиче међусобно. У Источној Србији нарочито. А благога појма немају да их је један њихов земљак одавно недостижно надмашио.
Елем, иста је прича, типска; мајка сирота надничарка, оца нигде, дечко расте и увиди каква га сиротиња за века чека. Онда преломи па јој каже: Мајко, овде мени леба нема, одох ја на запад да потражим боље. Иди сине, нек те срећа прати.
И синко оде, курчевит и спреман на све. Какве је све муке имао па пребродио остаће тајна али резултат никако није тајна него напротив, историјски записана истина. Постао је, ни мање ни више него - римски император!
Ух. Моћно, јелда. Није баш скроз моћно како на први поглед изгледа. Имао још тројицу колега, такав им био договор да се мењају на трону сваке четврте године и то се звало тетрархија. Али то и није тако важно је ли фул или фртаљ, император је свакако император, врховни господар свег познатог света у то доба. Неслућено високо достигнуће за свакога анекмоли за малога Галерија, сироте Ромуле синчића из забитог Шаркамена у Мезији Супериор!
Елем, као и сваки гастарбајтер пожелео је да у завичају направи себи достојно здање. Родно село је било први избор али саветници су га одговорили. Сасвим исправно. Тамо је глуво и глупо, много боље би било пар села даље тамо где су топли извори. Тако је и било, император је ту и подигао омању викендицу, отад знану као Felix Romuliana, по мајци.
И сад ето после седамнаест векова преостало је од тога сасвим довољно да се човек на том месту зачуди и замисли. Има ту свачега, између осталог ено и џакузи у мозаику, а изван њега спољна ложишта укруг, да не седе робови џабе.
У тој глувој планини подно Ртња, снег наоколо, није тешко замислити у топлом купатилу императора Галерија чврстога плећатог тела ишараног ожиљцима. Није тешко замислити ни његово друштво у уживању. Не женско друштво, то је десерт него мушко друштво, моћне људе, најмоћније у империји. Свита дворска која свакога владара прати. И сад, замислимо, ето тако седе сви у џакузију и топлих гузица опуштено чаврљају о лепом доручку јутрос и избору вина по вечери. Онда креће сцена: неуобичајено ненадано тихо улази ордонанс, шеф кабинета, какогод се то тада звало; забринут, озбиљан. Свакако доноси некакве breaking news па гледа како то учтиво да изведе. Говори, каже император. Ваша Висости, стигао је гласник и донео вести из Британије. Пауза. Настави, да чујемо сви, каже Галерије. Па ево, јављају да су на северу дивља племена напала једну нашу легију... И? Није добро, Ваша Висости... Хвала шефусе, иди сад.
Окрене се Галерије друштву у топлом купатилу и пита: И шта сада господо моја драга? После кратке паузе први рече сенатор: Па да, шта се отуда доброга могло очекивати? Није ваш славни претходник Хадријан онолики зид забадава саградио. Правилно, да се од дивљине огради и опет ето насрћу... Други сенатор: Бесрамна фукара шкотска удара на темеље цивилизације, уместо да се покори па уздигне они руше и пале, фуј!... Првосвештеник: То богова нема, то је дивља планинска стока, Шкотланђани нису људи; ови шашави хришћани за њих су цвеће. Начелник Генералштаба: Ваша Висости, ту нема милости. Ако допуштате, тај олош треба казнити и истребити. Само наредите и покрећем наше славне легије.
Е сада ако погледамо читаву ствар кроз временске и ванвременске наочаре отварају се свакојака питања. Шта се ту уствари десило? Тамо негде на далекој граници империје домороцима дојадило да их царска војска свако мало терорише и дисциплинује па решили да узврате. Направе план који им зачудо успе. Умлатили су ту римску граничну јединицу па весело попалили-попљачкали наоколо и - живот је леп. Нема више надмених туђина да им седе за вратом.
И шта уствари хоћу да кажем? Неке ствари у том комаду - Империја узвраћа ударац - не мењају се миленијумима. Мењају се само глумци, сцена и реквизити. То што је од акције до реакције у Шкотској прошло пар година није ни битно, исход се знао и пре почетка. Том пригодом нуклеарно коферче са црвеним дугметом нашло се на тлу наше данашње Србије у источним планинама испод Ртња па зговнило тамо неке гнусне шкотске варваре. У том моменту ту се налазио апсолутни епицентар света. Баш у том римском купатилу, ено га и данас. Али после седамнаест векова види врага, десило се нешто мало сасвим обрнуто. Можда раздужење? Коло среће уоколи вртећи се не пристаје...
Него... Ситна смо ми зрна песка на божјој плажи.