Сваке године, када Прајд узбурка јавно мњење, на површину испливају личне приче и гласови подршке ЛГБТ+ популацији, гласови подршке људским правима и позиви на хуманији однос једних према другима. Тиме Прајд чини бескрајан допринос и бескрајну корист Србији, српском друштву и српској култури.
Људске приче, мишљења и научни ставови
Прилози са порукама подршке су били објављивани широм медијског простора и направити исцрпну листу захтева много уложених сати. Ја ћу овде истаћи оне приче које су мени привукле срце и пажњу.
Најтоплије приче са Прајда долазе од родитеља који подржавају своје дете. Тако је мајка са својим сином изашла на Прајд, а отац небинарног детета подржао његов идентитет.
Организатори и други активисти - а нарочито испред организације „Да се зна" показали су здрав однос према унапређењу људских права и имплицитна порука свих њих је била - хајде да научимо да живимо заједно.
Милан Николић је у подкасту „Снага ума" дао одличан интервју, a бројни психолози и психотерапеути су пренели научни став да је хомосексуалност здрав облик сексуалности. А бројни новинари су одржали емисије и подкасте у којима су подржали људска права.
Аутовање СПЦ
За мене најболнији моменат овогодишње Прајд недеље, било је аутовање Српске Православне Цркве као антихришћанске организације. Заступање антихришћанских ставова и кокетирање са њима присутно је све време мог живота у Цркви. Међутим, ово је први пут да је патријарх изашао и јавно се одрекао Христовог учења.
Већ сама намера његовог обраћања, уместо да потиче из Љубави, полази из страха и застрашивања што се види у његовим речима да цео наратив око Прајда треба да уздрма наш поглед на свет толико да нас доведе до тога да више не знамо ни шта је човек. Да ли је директна зла намера или лоше образовање - волео бих да знам, али свако ко се мало дотакао теорије трансхуманзима, налетео је на то да ми то шта је тачно човек - ВЕЋ не знамо.
И док се лоше образовање духовног вође по егзистенцијалним питањима може прихватити, лоше образовање по питању система вредности који се заступа, уништава тај систем вредности. Тако је Порфирије једним ударцем поништио две сржне вредности Хришћанства и још пар додатних.
У првом од два Закона која нам је Христос дао каже се "Љуби Господа Бога..." и како нам Свети Апостол Павле открива шта Љубав јесте у речима „Љубав дуго трпи, (...) не надима се, (...) не тражи своје, (...) све трпи", онда из првог Закона произлазе вредности да Божју Вољу треба прихватити и да се све дешава по Божјем Промислу, па и Прајд. Тражити забрану Прајда значи немати вере, одбацивати Божју Вољу и наметати своју.
У другом од два Закона која нам је Христос дао каже се „Љуби ближњег свог" и из њега произлази вредност „ако те одвуче на суд и стане ти досађивати, уз оно што тражи, подај му и хаљину; и ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије", као и свеукупно помагање маргинализованим људима. Патријарх се позивањем на забрану Прајда огласио против ових вредности.
Поука приче о добром Самарићанину јесте да треба препознати потребе човека и на њих одговорити без обзира ко је и без улажења у то какав је.
Можда је највише заболела нада која се родила током његових речи у претходним годинама, речи које су обећавале разрачунавање са јереси национализма, са грехом хомофобије и разрачунавање са потчињавањем Христовог имена сопственим страстима.
ЛГБТ+ уједињење Србије
Кључна реч овогодишњег Прајда јесте - уједињење. Десетине организација цивилног сектора је потписало подршку Прајду, организатори Прајда су сакупили 27 000 потписа на петицији за одржавање Прајда, 20 земаља је директно подржало одржавање Прајда, и у све се укључила естрада.
На естрадној сцени су Прајд подржали уметници од Марчела, преко Наташе Беквалац, Саре Јо, Ангелине, па све до Јелене Карлеуше, Секе Алексић и Наде Топчагић, што је подсетило и да је у претходним годинама подршку дао и Бора Дрљача.
На политичкој сцени смо ове године видели јединство - какво смо видели можда први пут у историји Србије, и чули јединствени глас да је дискриминација хомосексуалаца погрешна. У том јединству су се чули политичари од Чеде Јовановића, преко Ивице Дачића, Павла Грбовића и Срђана Миливојевића, па све до Милице Ђурђевић Стаменовски (познате у народу као Милица Заветница) и Војислава Шешеља.
Једино је Бошко Обрадовић контрирао и преко Министра просвете пробао да науку потчини својој идеологији, на шта су га биолози, а и психолози и социолози - одували.
Када се све ово упореди са стањем 90их, када је моја сексуалност сазревала и када сам тек једном у пар година могао да чујем реч подршке хомосексуалности, Србија је превалила огроман пут да хиљадама своје деце пружи - у односу на оно окружење које је имала моја генерација - здравије окружење за развој.