Čobo dvojkaš...

Čobo je penzionisani ridžvej sa Bulevara, ne sa Brodveja, i potpuno osoben lik. Neženja, neupadljivog izgleda, pre vremena penzionisan zbog verovatnih problema vezanih za alkohol, mada već nekoliko godina ne okuša tu supstancu. Ono što ga možda po malo obeležava je pojava da uvek, u svako doba godine nosi prsluk sa «milion» džepova i džepića, ne uvek isti i ne uvek iste boje. Čobo voli prsluke i ne bih se smeo kladiti da sam ga ikada video bez tog odevnog predmeta i nekoliko hemijskih olovaka zatisnutih u različite petlje na istom.

O Čobi njegovi poznanici govore da za trideset godina ridžvejske karijere nije naplatio ni jedne kazne.

Koleginice ili kolege koji su radili sa njim u tandemu jesu, ali on jok. Njegova olovka je svašta pisala, no kaznu nikada. Kako je uspeo pod tim uslovima, na tom poslu, zaraditi penziju, sam bog zna.

Čobo ima svoje «rituale» kojima se okolina nekad podsmeva ali on od njih ne odustaje ni pod koju cenu. Tako, svaki avgust, godinama već, provodi na Tari u hotelu «Omorika» i u svakom momentu ima uplaćen avgustovski aranžman dve godine unapred. Otišao je tamo jedanput, svidelo mu se i godinama to ponavlja.
Uvek avgust, uvek tamo stiže 1. ujutro a odlazi 31. uvečer. I uvek u džepu ima uplaćen aranžman za dve godine unapred. Kad stigne 1. avgusta, iz trka zatraži uplatu za onu tamo godinu, jer jednu od dve počinje trošiti. Ove godine će uplatiti za 2010., trošiti uplatu od 2008. i čuvati dokaz o uplaćenoj 2009. Zezaju ga, da će mu kad umre, «Omorika» ostati «kratka» dva avugusta.

Pri povratku sa Tare, kući redovno donosi iste stvari, iste težine i u istoj količini. Stalno su to dve pršute i 12 tegli meda. Nikad drugčije, nikad recimo 9 ili 11 tegli meda, nikad jedna ili tri pršute. Razlikovati se mogu samo torbe u koje to zapakuje.

Ima Čobo još rituala koji se mogu opisivati do sutra, ali je neposredan povod da vam o njemu pričam, njegova kladioničarska praksa i neobični kladioničarski ortakluk sa mojim bratom Nikolom, što je ishodovala jednim posve neočekivanim rezultatom.

Ćobo uvek pod miškom drži dve kladioničarske liste iz dve kladionice na Bulevaru. Te dve kladionice obilazi svakodnevno i u njima provodi odrđeno vreme. Ne dugo, ali dovoljno da bi ga se moglo staviti na inventarsku listu. Kad uplaćuje, uvek uplaćuje dva tiketa, uvek je uplata na iznos od čudesnih 22 dinara i uvek su na tiketu samo dvojke. Tipuje uvek u kladionici, nikad kući, iako su liste stalno uz njega. Uđe, ako je gužva strplivo sačeka stojećki potpuno prazan sto koji ne pokrivaju kamere za nadzor, ostavi za stolom samo jednu stolicu a ostale razmakne kako ga ne bi ometao kakav neželjen «padobranac», i zaklanjaući rukom i listu i papir na koji piše tipove, dugo popunjava. Kad završi, sklopi listu, papire okrene tako da slučajno ko ne vidi šta je ispisao, priđe pultu za uplatu, strpljivo odbroji dva puta po dvadeset dva dinara i preda. Potom uzme tikete, pažljivo ih savije i sa dva prsta tutne u jedan od brojnih džepova na prsluku, sve to još osiguravši rajfešlusom.

Ostala bi ova Čobina osobnost tajna za mene da nisam otkrio čudnu vezu između njega i moga brata Nikole. Naime, Nikolini ukućani su brinuli o tome da stalno imaju na raspolaganju 10 ili 12 dinara sitnine u kovanicama od po dva dinara, kako bi ih on kad krene napolje poneo. Kad sam pita šta to znači, objasnili su mi da on to daje Čobi, kladioničarskom partneru koji igra jedan tiket samo za sebe a drugi sa Nikolom u tandemu. E, to mi je bio zgodan materijal za zezanje. Jedva sam dočekao burazera da ga ispitam o tom «dvojkaškom» šurovanju sa Čobom i on mi je smejući se objasnio o čemu se radi. Kaže, neće Čobo sa nikim ortakluk nego sa njim.Zašto, ne zna ni on sam ali pretpostavlja da je to zato što je jednom stao na njegovu stranu i tako ga zaštitio od mangupa koji su ga provocirali.Ponudio mu je, dakle, kladionički ortakluk, i kako se uslovi bili krajnje čudni, Nikola, šta će, iz radoznalosti pristane.Davao mu je Nidžo odmah dvesta dinara da ima za dvadeset dana, ali jok. Ne vredi, ako se ne daje dan za dan i u kovanicama od po dva dinara, ništa od posla. I kad god ga sretne, a sretne ga svaki dan obavezno, Čobo zatraži partnerski ulog. Nikola je to već počeo doživljavati kao «porez» i nepotrebno maltretiranje, nekoliko puta mu je došlo da odustane, da ga se reši, ali ga je znatiželja vukla, nije odustajao već svoje partnerske obaveze uredno isplaćivao u propisanim apoenima. Smejali smo se tom mazohizmu mog burazera, zadirkivali ga, pravili viceve na tu temu, da bi nakon nekoga vremena celu stvar potpuno zaboravili...

I pre neki dan me burazer zove i umire od smeha....

- Ajde dođi molim te, videćeš čudo neviđeno..

- Šta je – rekoh, kakvo čudo...

- Ne pitaj dođi, imam razlog da častim...evo jagnjetina je na stolu, požuri da se ne ohladi...

Odem da vidim šta je. Ne može mi ništa pasti na pamet. Uđem kod burazera, kad za stolom on i Ćobo. Na pladnju brdo jagnjetine, bokal vina ispred burazera, ispred Ćobe sok od jabuke slične boje kao vino. Prosto, zbog umetničkog dojma. Na licu im osmeh širok kilometar.

- Šta je ljudi, kakvo je to veselje...

- Dobili, kaže burazer

- Šta ste dobili...

- Kako, šta, pa kladionicu...

- Ihh...pa koliko...

- Osamdesetosam hiljada kaže Čobo..po četrdeset i četiri, ali smo po dve ostavili kasirki...

- Ovo je čudo kaže burazer....da samo znaš šta je pogodio...Ubo 9 dvojki..To nikome nikad nije pošlo za rukom..

- Kakvih devet dvojki...

- Pa neverovatnih devet dvojki..Nabo koeficjent od preko 4000....stvarno nije normalan...

Čobo se samo smeškao. Kaže, moralo je jednom. Kaže, znao je da to mora, samo ako se drži pravila. Ako uplaćuje po dvadeset dva dinara, ako mu niko ne vidi parove i ako bude u ortaštvu sa dobrim čovekom.

- Kakve to veze ima, pitao sam...

- Ima, ima..kako nema...samo ti to ne razumeš...

- Kako ne razumem...

- Pa lepo...brojevi su poseban svet, ali sa njima moraš pažljivo i moraš im biti lojalan. Moraš se držati pravila. Ne može danas da forsiraš dva, sutra tri a pekosutra nešto drugo. Tu se gubi red i nastaje haos...

- Ne razumem, ali nema veze....važno je da ti razumeš...

Za jedno pola sata Ćobo se podigao, pozdravio i otišao.

- Pa jesi li znao šta on igra, pita sam Nikolu..

- Ma, ne, nedaj bože, nikada mi nije palo na pamet niti sam ga ikada pitao. Jutros krenem u prodavnicu i on me čeka, drži tiket u ruci i kaže....dobili smo...mislio sam da me zeza....Kad je rekao koliko smo dobili nisam verovao. Uzmem tiket i vidim, čoveče, devet dvojki. Kao Dastin Hofman u «Kišnom čoveku»..Mogao je slobodno da mi ne kaže, mogao je kazati da to nije ortački nego njegov tiket, kao da ja o tome vodim računa...Otišli smo u kladionicu, odbrojali nam pare, on to podelio na pola i zatražio da ostavimo po dve hiljade....eto...

- Svašta...

- Da, da, svašta....a drago mi je što se ovo dogodilo samo zato što ste me zajebavali...I hajde ti sad reci kako je sve moguće dokučiti razumom...nije jebiga...mali smo mi u neznanju.

Ćutali smo neko vreme misleći o čudnom događaju, dok ja nisam presekao tišinu upadicom...

- Eto, sad mu možeš davati po deset dinara čitavih 15 godina. Nećeš biti na gubitku...

- Eh, brzo li si sračunao.I već počeo novi krug zajebancije....Aj, živio...