Iz beleznice seoskog doktora - Ponedeljak

     Ponedeljak je, za optimiste, pocetak nove radne nedelje, novih planova i poduhvata. Za pesimiste, to je prilika za svodjenje negativnih racuna sa proteklom nedeljom i vikendom neispunjenih zelja. Pocetnik u ordinaciji ima druge brige. Prvo sa cim se suocava je guzva u cekaonici, sedam-osam pacijenata koji sede na klupama pored zidova, jedni udobno zavaljeni razmenjujuci sa susedom najnovije traceve, drugi nagnuti napred, kao u polozaju za niski start, u ocekivanju da budu prozvani. Zatim, na samim vratima ordinacije, grozd od 5-6 ljudi kojima se jako zuri i koji su meta ljutitih pogleda onih okolo. I, na kraju, grupica pred vratima na kojima pise INTERVENCIJE i koji ocekuju intervenciju sestre da ih lekar primi preko reda, zavisno od stepena rodjeckih ili komsijskih veza. Ta se grupa nikad ne smanjuje jer je skoro svako u selu u nekoj vezi sa nekom sestrom - po bilo kojoj liniji - pa je priliv stalan. Milos je oprezno pitao sestru: "U cekaonici ih je jedno 15 - 16 a na stolu bar 30 kartona - u cemu je stvar?

     -Ovi koji su tu su vec kupili hleb a ostali ce doci na povratku iz pekare.

     I zbilja, celom stanicom se sirio miris tek ispecenog hleba. Prvi pacijent koji je usao je taj miris prosirio i na ordinaciju unoseci kesu sa cetiri velike, bele vekne.

     -Doktore, pozalio se, stomak mi nista ne radi, vidi koliko se naduo a ne mogu za dorucak da pojedem ni pola leba. Kad ga je kompletno pregledao i opipao impozantni trbuh, koji je izgledao kao da osim pola hleba ima unutra i pola kosarkaske lopte, Milos obazrivo upita: "A, da li pijete?"

     -Ma ne, doktore, ko i svi ostali.

     -Pa koliko je to, otprilike?

     -Otprilike, pa tako, sanduk piva dnevno.

     -Covece, zgranu se Milos, pa to je 10 litara. Ja ne bih mogao da popijem ni toliko vode.

     -E, vode ne mogu ni ja.

     Tokom dana, miris u cekaonici, a i u ordinaciji se polako menjao, od mirisa svezeg hleba do devet sati, preko prejakog mirisa jeftine kolonjske vode koja je kod nekih bezuspesno zamenjivala sapun, pa zatim do mirisa svezeg ili ne tako svezeg znoja oko podne, da bi na kraju prepodnevne smene cela stanica potonula u zadah vojnicke spavaonice pomesan sa vonjem fiskulturne sale. Na podu cekaonice bile su gomilice ljuski od semenki bundeve i suncokreta. Te su ljuske posebno ljutile Nenu, koja se iznenada pojavila, mnogo vise nego gomilice blata kojih je bilo svuda. "Selo je to, mora da ima blato, al treba da izbacimo ove klupe iz cekaonice, to grickadu dok sede, ko stoji i ceka ne gricka semenke". Prekorno je vrtela glavom. Za deset minuta je sve bilo provetreno, pod ociscen i premazan asepsolom i stanica bila cakum-pakum spremna za popodnevnu smenu, cak su i papiri na lekarskom stolu bili poredjani kao vojnici na paradi. "Ovo je stara zgrada, jos ako se ne cisti ima da bude svinjac", gundjala je kad je zavrsila. Zgrada je zbilja bila stara ali je bila na dobrom mestu, u centru sela, i videlo se da je gradjena kvalitetno i bogato, u periodu izmedju dva rata, da se u njoj zivi i uziva u prihodu od stotinak lanaca plodne zemlje. Kad je Rat bio gotov, pripadnici pobednicke nacije i ideologije milostivo su dali rok od dva sata svim pripadnicima porazene strane da se isele, uzimajuci u obzir samo naciju i tako je Gl. prestao da bude pretezno nemacko selo i tako je od kuce bogatog Nemca postala Ambulanta. Posle su prazne nemacke kuce podeljene naseljenicima iz Makedonije, jugoistocne Srbije, Bosne i sa Kosova a starosedeoci Rumuni i nesto Madjara su vec bili tu i samo je nedostajao profesor Higins da zabelezi narudzbu u prodavnici:"Na dve meste po pola kila kobasicu" ili izjavu konzumenta rakije: " Jedna mi malo, dve mlogo a tri tam'n!"

     Milos se pomalo pribojavao tako raznolike nacionalne mesavine. Jos je, uceci hemiju, primetio da neuko mesanje vise sastojaka moze da izazove eksploziju. Medjutim, za vise od 30 godina koliko je proslo od kolonizacije nije bilo nijednog nacionalistickog ispada. Deda-Mladen, koji zbog artritisa vise nije mogao da pravi burad ali ih je punio najboljim vinom u selu, ponudio mu je svoje vidjenje situacije: "Dok narod ima sta da radi i dok moze nesto da gradi nema kad da misli odakle je koj. Dobar domacin ne gleda u tudj vinograd nego gleda da obreze lozu kad je vreme. Najgori su ti oni sto kukaju da je secer skup a fale se da peku prirodnu rakiju. Ne, gresam, jos su gori oni koji traze leba u politiku pa ceo DNEVNIK govore o bratstvo-jedinstvo, a zna se da se najvise govori o onom sto nema i tako se narod plasi. Ovde se ljudi biju u kafanu il kad poores tudju medju il kad se skrljaju na fuzbal a ne za bratstvo-jedinstvo - za to se biju samo ovi u politiku".