Moja Baba Ljubica u NOB-u

Naletim na ovo u vestima.

Nastavak Crnog Gruje u januaru

Film "Drug Crni u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB)", nastavak filma "Crni Gruja i kamen mudrosti", imaće bioskopsku premijeru 29. januara u beogradskom Sava centru.

Nepoznati su mi pomenuti filmovi ali me podsetilo na moju baku Ljubicu i price vezane za Drugi Svetsi Rat i nemacku okupaciju.  Moji skolski drugovi iz gimnazije imali su priliku da cuju ove njene price uzivo i secam se da smo se bas dobro zabavljali. Materijala iz njenih prica je bilo toliko da sam mislio da vredi o tome snimiti film. Ja sam je mnogo voleo i nedostaje mi od njene smrti 1993. Puno toga sam vec zaboravio ali evo sta je ostalo u secanju, iako sve u magli.

Moja baka Ljubica je rodjena 1905 godine u selu Pridvorica kod Smederevske Palanke.  Ja tamo nikada nisam isao pa cak i neznam rodbinu sa njene strane. Njena porodica Ristic bila je bogata i ugledna u selu. Majka joj je umrla mlada. Zavrsila je samo dva razreda osnovne skole i umela je da cita jedino cirilicu i to stampana krupna slova. U to doba svi su morali da rade pa i deca tako da je ona uglavnom provodila vreme cuvajuci ovce. Kada je imala oko 15 godina desi joj se i prva ljubav u obliku maldog konjickog oficira. Beo konj, crne "izfiksane" cizme pa ko da mu odoli. baba se sa njim sastajala u kuci kod usiteljice.  Dok je zaljubljeni par provodio vreme u jednoj sobi, ucetiljaca je vezla rucni rad mojoj babi koja je tako imala kada dodje kuci da pokaze sta je radila. Udali su je u "sesnest godina i tri meseca u sedamnestu" pa je se preselila u Racu Kragujevacku. U tom braku je imala sina koji je kasnije pobegao sa streljanaj djaka u Kragujevcu i sa 16 godina zivota ukljucio se u partizane. U ratu je zaradio geler u glavu i boracko/invalidsku penziju tako nikada nije kasnije u zivotu radio. Taj prvi muz moje babe je urmro(neznam kako) pa je se baba sama zaputila u Beograd. 

Bila je lepa kao glumice iz gluvo-nemih filmova(treba da skeniram neke slike). Mlada, slobodna, zgodna zena u Beogradu odmah je postala atrakcija. Ugledni bogati beogradski trgovci otimali su se za njeno drustvo.  Dvadesetih godina u Beogradu je bilo samo 5 automobila, ali jedan je uvek imala na raspolaganju zajedno sa soferom nekog bogatasa. Jednom prilikom posalje neki bogati trgovac momka iz radnje sa poklonom da se zahvali za prethodno lepo provedeno vece. Ljubica otvori paketic sa zlatnom narukvicom pogleda je nezainteresovano i kaze momku "Vrati ti njemu ovo, sta ce mi to, da je pametan da nam je poslao neke kobasice ili krmenadle da imamo sta da pojedemo". Obasipali su je poklonima, nakitom .... ali one je izabrabala moga dedu Jovu i udala se. Jova je bio trgovac sa tri bakalnice i dve kafane na Cuburi. Ceo dan je provodio trceci od radnje do radnje.  1932 godine rodilla se moja majka. Ziveli su dobro i imali sve.  Ipak to za Ljubicu nije bilo dovoljno.  Kao svaka zena trazila je paznju od muza koju Jova nije mogao da joj pruzi jer nikada nije bio kuci.  Nekoliko godina kasnije Ljubica odluci da kazni Jovu i napusti ga, pa se i razvedu.

Zamislite zenu koja to uradi tridesetih godina u Srbiji. Bez skole, bez neke kvalifikacije, struke i zanata, bez rodbine i sama u Beogradu sa malim detetom ostavi muza. To je nezamislivo nekim zenama i u danasnje vreme kada je zivot za zene mnogo laksi.  Ipak brzo se snasla.  Inajmila je veliki stan, prevelik sa puno soba koje je izdavala i od toga zivela. Imala je i dalje "kavaljere i udvarace". Za muskarce koji joj se dopadnu imala je specijalno krilo od slepog misa.  Kada pogleda muskarca kroz to krilo on mora da "zaslepi" i da se zaljubi u nju. Moja majka koja je imala oko 6 godina jedno prilikom se izrekne pred jednim od "udvaraca" i kaze nesto u stilu "mamo a da ga pogledas kroz krilo od slepog misa..."  To je bila cuvena tehnika u ono vreme, covek shvati o cemu se radi i ode. Moja majka je verovatno zaradila dobre batine. Secam se da sam to krilo video pocetkom sezdesetih godina.  Cuvala ga je u fijoci stola u spavacoj sobi i bilo je zavijeno u pozuteli papir.

Ponekad su svracali rodjaci kada iz sela dodju u Beograd.  Tako je docekala i bombardovanje Beograda na Uskrs 1941-e godine i okupaciju. Bombardovanje je kasnje koristila kao izgovor da slaze koliko joj je godina jer "crkvene knjige su izgorele u pozaru" kada je bomba pala na crkvu, a ona se ne seca tacno koje godine je rodjenja. 

Ovde zvanicno pocinje ova prica o mojoj baki u NOB, zapravo zivotu u okupiranom Beogradu jer ona nije nikada bila zvanicno umesana u neki pokret otpora. Napominjem da sam znao mnogobrojne anegdote koje je pricala ali sam zaista vecinu zaboravio otkada zivim ovde sam u Americi i nema nikoga da o tome prepricavamo i evociramo uspomene.

Nemci 

Odmah po ulasku u Beograd Nemci su mojoj babi dali da primi na stan dva oficira nizeg ranga. Stan joj je bio u blizini Slavije. Za Nemce je govorila da su bili pristojni i lepo se ponasali.  Jedini incident je bio na pocetku kada su za moju majku, zbog crne kose i tamnog tena, mislili da je ciganka. Digla se glama, Nemac potego pistolj i vece "Zigeuner".  Moja majka je tada imala samo 9 godina ali kaze da se jos seca toga.  Baba se uplasila za dete pocela da vadi slike pokazuje muza, vencanje .... Nekako se to zavrsilo bez problema.

Ilegalci

Ti isti oficiri su kasnije cak dobro posluzili kao paravan prilikom racija kada su patrole pretresale zgradu.  Jednom prilikom posle 4. Jula i odluke o dizanju ustanka dodju kod moje babe poznanici bracni par Milan i Ljubica Kovac. Zena se isto zvala Ljubica ali je to prekrsteno ime.  Bila je poreklom Ruskinja izbegla 1917 godine iz Oktobarske Revolucije i komunizma.  Ironija je da je dosla u Kraljevinu Jugoslaviju gde su se 5 (od sest) njenih sinova ukljucili u komunisticku partiju i partizane i svih pet su poginuli u borbi. Ja ih secam kao mali i znam da smo ih zvali baba i deda Kovac i da su bili nosioci "partizanske spomenice".  Neznam sve detalje ali, doneli su kod moje babe i zamolili je da cuva za njih gomilu stampanih letaka koji pozivaju na borbu, otpor i dizanje ustanka.  Bilo je tu i neke marksisticke literature. Imali su toga puno pa im je trebalo mesto gde materijal stoji dok oni manje kolicine postavljau po gradu ili dele narodu po pijaci.  Posle par dana desi se racija u kraju. Nemci blokirali ulicu kamionima i patrole pretresaju zgrade, stan po stan. Baba se uplasi najgoreg ako joj nadju propagandi materijal. Po Beogradu su vec rodoljubi visli na banderama. Bila je snalazljiva i na brzinu zapali vatru u sporetu i pocne da unistava letke i literatutru.  Bilo je leto Juli ili Avgust mesec i toplo. Jedan od dva oficira koji su stanovali kod nje bio je u tom trenutku u svojoj sobi.  Oseti covek neverovatnu dodatnu vrucinu i dim pa izadje iz sobe da pita sta se dogadja.  Baba kaze treba da pere veliki ves jer se skupilo puno carsafa od posteljine. Postavila je veliki lonac sa vodom da se greje i istovremeno pali letke i knjge. U tom trenutku nemacka patrola lupa na vrata.  Baba zamoli nemca da otvori. Oficir i patrola izmenjase "Hail Hitler" i patrola ode dalje, jer nema potrebe da pretresaju stan u kome zive nemacki oficiri. Tada je je to sto se kaze za dlaku ibegla logor ili streljanje, i posle toga vise nije primala nista na cuvanje.

Cetnici

Zivot u okupiranom Beogradu je bio tezak za sve a specijalno za samu zenu sa limitarim prihodima. Crna berza je cvetala. Ponekad je isla do sela da donese neke osnovne namirnice brasno, mast, krompir, slaninu... Ako je uspela da donese malo vise mogla je da to proda ili da trampi. Put do sela nije bio lak.  Nije bilo organizovanog prevoza a i bilo je opasno jer su deo teritorije drzali partizani a deo cetnici. Bilo je cudno vreme al imala je srecu da je na obe strane imala nekog clana porodice. Kada se vracala iz sela sa tovarom namirnica obicno bi je deo puta pratili cetnici sve do granice partizanske teritorije. Ona bi onda sacekala prvu partizansku grupu/patrolu i cim uspostave da joj znaju familiju i da znaju nekog njenog rodjaka koji je u partizanima ponude se da joj pomognu i ponesu robu dokle mogu. Oni je doprate do granice Beograda gde je obicno nasla neke nedicevce koji je onda prebace u grad. Tako se snalazila uspevajuci da manipulise i jednu i drugu stranu. 

Jednom prilikom dodju joj u posetu tri rodjaka cetnika.  Znalo se kada se iz sela ide u Beograd da mogu da odsednu kod Ljube "Zabe". Bila je kao dete sitnog rasta i to joj je bio nadimak. Prethodne nedelje u jednoj akciji beogradskih ilegalaca ranjen je u predelu stomaka mladi Vlada Popovic. Rana je bila teska i nemoguce za njega da se krece i bezi.  Nesecam se detalja kako je bas zavrsio kod moje babe u stanu ali secam se njene price o veceri kada su za istim stolom sedela dva nemacka oficira, tri cetnika i ranjeni komunista. Bilo je gibanice i rakije. Deo ove price je frka sa krvavim zavojima koje su cetnici videli kod nje u stanu, ali sam detalje totalno zaboravio. Kada se ilegalac oporavio i skupio malo snage otisao je i ukljucio se u partizane. Kasnije posle oslobodjenja Vlada Popovic je postao neka budza, ministar sve do kasnih 60-tih godina kada sam cesto cuo njegovo ime na radiju.

Partizani

Otprilike na danasnji dan Oktobra 1944 posto su u Beograd usli Rusi i partizani da se obelizi sloboda grad je bio okicen crvenim zastavama. Bila je jesen i vreme "velikog kucnog spremanja" koje je baba upravo obavila. Svi prozorii oprani spolja i iznutra, patos se onda zicao metalnim cetkama pa mazao nekom zutom mascu cijeg se mirisa i sada secam jer to smo radili i kada sam ja bio mali i dok se nismo uselili u novi stan sa parketom.  Zgrada nije kao danas imala neko postolje da se postavi zastava.  Moja baba je zivela na poslednjem spratu pa je hauzmajstor dosao sa idejom da koplje od zastave postavi kroz njen prozor. Moja majka tada punih 12 godina secase ovoga. Posto je koplje zastave privezano kanapom prozor nije mogao da se zatvori.  Bio je kisni jesenji dan.  Baba stavi primedbu da ce da upada kisa kroz poluotvoren prozor i da joj pokvasi oprane krpare i sveze izican patos. Onaj ne popusta, stigla nova vlast i mora da se stavi zastava da ne bi imali problema. Ljubicu nikada niko nije mogao da natera na nesto. Skine zastavu, baci je na ulicu kroz prozor i kaze "Ma jebem ja tebe i tvoju zastavu."  Normalno nije ona bila nesto "politicki" opredeljena nego jednostavno domacica koja ceni svoj rad i vlasnistvo. Hauzmajstor sidje na ulicu i pozove prvu partizansku patrolu i prijavi da je bacila zastavu na ulicu i opsovala novu vlast. Odmah su je uhapsili i odveli u zgradu u Nemanjinoj ulici gde je bila prva privremena komanda i zatvor. Tu su na licu mesta streljani mnogi koji su saradjivali sa okupatorom i to bez sudjenja. Dovoljna je bila jedna rec i prijava da se izgubi zivot. Tu noc je provela u zatvoru.  Ujutro su je kratko ispitali i poslali u dvoriste na streljanje. Postrojena je uza zid sa nekoliko domacih izdajnika. Stroj za streljanje je podigao puske.

Sreca, sudbina ili .... U tom trenutku kroz prozor jedne od kancelarija gledao je u dvoriste Vlada Popovic pomenut u paragrafu 'Cetnici'.  Prepozna je i vikne "Stoj ne pucajte ..."  Sidje do dvorista i kaze "Tetka Ljubo sta ces ti ovde?" Ona mu objasni pricu o zastavi uz izmenu da je pokusala da sto bolje namesti zastavu i pritvori prozor zbog kise.  "Mi se tu malo pogurasmo i zastava se omakne i padne na ulicu." Vlada Popovic istog trenutka izda komandu "Pustajte zenu, kakva je ovo glupost. Ona mi je zivot spasila."

Znam, zvuci kao bajka ali istina je.  Ko je ziveo u to doba moze da potvrdi jer to je bio sistem. Nekoliko meseci kasnije iz partizana je stigao i njen sin koji je tada imao oko 20 godina. Znao je da je sve cetiri godine imala nemacke oficire u stanu.  Za njega mladog komunistu sa idealima, i mrznjom prema okupatoru ona je bila domaci izdajnik.  Potegao je pistolj na majku i pretio da je ubije ponavlajuci "Kurvala si se sa Nemcima dok sam se ja mucio ...." Tu je bila prisutna i moja majka. Nekako se smirio, ali posle toga mnogo godina nisu imali nikakav odnos.

-----------------------------------------------

Krivo mi je sto nisam ranije zapisao sve njene dozivljaje i avanture, i tek sad osecam koliko sam toga zaboravio.  Kada sam se ja rodio ona me je cuvala i odgajala dok je moja majka radila.  Kada sam imao cetiri godine razboleo sam se u nekoj epidemiji. Bio sam u bolnici izvesno vreme i mnogo je ljudi umrlo tih dana.  Jendoga dana moja baka Ljubica je dosla da me kao i obicno obidje ali moj krevet je bio prazan.  Na pitanje "Gde je dete?" odgovorili su da sam umro i da moze da podigne telo iz sobe gde su na gomili lezali svi koji su umrli taj dan. Sokirana pronasla me je u toj sobi i da li u beznadju ili zato sto sam davao neke znake zivota sama mije odmah dala kiseonik i svoju krv. Posle fizicke borbe sa medicinskim sestrama i doktorima koje je sve izgrebala i tukla uspela je da me ozivi. Popodne dosla je moja majka i kaze da ju je nasla uz moj krevet kako je se sama zavezala zavojima za metalni krvet da ne bi mogli da je lako odvuku iz sobe. Samo njoj mogu da budem zahvalan sto sam danas ziv.

Ne znam kako da zakljucim ovaj clanak, ali krivo mi je sto i pored toga sto sam je puno voleo nisam uspeo da joj to pokazem na pravi nacin dok je bila ziva. Bila je dobra osoba sa velikim srcem, ali nesretna.  Verujem da sam nasledio puno njenih osobina.