Šah šeh

Evo me na poslu, kucam svoju prvu knjigu krišom, na kvarno. Kao u stara dobra vremena kada sam u knjigu uguravao strip Blek stena ili Zagor te nej spreman da na svaki šušanj iz hodnika koji vodi ka mojoj sobi zauzmem pozu kao Nikola Tesla ispred elektrotehnickog fakulteta. Godine su prosle ali je fora ostala. Okrenuo sam monitor da niko ne moze da vidi šta imam na ekranu.  Alt + tab je na gotovs, spreman da zatrpa stranicu mog bloga programskim linijama.


Onaj Myspace nikad nisam razumeo niti koristio. Malo sam imao averziju prema tom dejting sajtu. Ali me je FaceBook uhvatio skroz nespremnog, kao sneg naše putare januara meseca "I ove godine je sneg zatekao naše putare nespremnim". U pocetku nezainteresovano a sada pasioniranije pratim razvoj dogadjaja. Osim mase ljudi koje ne poznajem, koji se ludo zajebavaju i slikaju, s vremena na vreme tombola "add new friend" mi izbaci nekog kog dugo poznajem. Pojavljuju se drugovi sa studija, iz srednje škole pa čak i iz osnovne. I zajednicko za sve njih je da su mnogo omatorili od kad smo se videli zadnji put. Razredjene pobelele kose, stomaci visnuli, podbradci zadobijeni srpskom metodom fejs liftinga po kafanama ponosno stoje... Jedino se ja ne menjam. To mi kazu i deca mojih prijatelja koji sada imaju i po 25 godina. Vidi seda su lepo vaspitani. Bilo na blogu, bilo na fejsbuku šesto me neki fin svet pita "Strongi kad ce novi blog?", ili "Kad ce knjiga?". Ja obično odgovaram da samo što nije. Pišem punom parom. A ustvari kako se knjiga bliži kraju tako pišem sve sporije. Osećam da štampanjem knjige zatvaram jedno poglavlje u svom životu. Koliko mi ih je još preostalo?


Sećam kad sam bio mali, ćale me je stalno vodio sa sobem kad ide na redovni tehnički pregled auta. Kao umorni mile trećente je pokazivao bolje rezultat kad ja podjem. I kad smo došli do auta ćale izvadio ključeve iz džepa i umesto da otključa vrata jednostavno zastao u pokretu. Stoji tako čovek par sekundi. Ja ga gledam i nije mi jasno:

"Ajde bre ćale šta se misliš? Će otključavaš li ta kola?"

Ćaleta beše malko sramota što se tako zamislio pa se pravdao da se razmislja da li je poneo sve sto nam treba za tehnički pregled. Ta kratka stanka je meni, sa mojih 10 godina izgledala kao pola sata.


Pre neki dan išao sam sa Jocom da kupimo dasku za skejt za njega i skuter iznenadjenje za malog Ivana. Bacio sam pogled na google maps da vidim gde je radnja u koju idemo i proverio on line stanje na karticama. Kad smo došli do auta više nisam bio siguran da li na 1835 imam novac a na 4461 sam u minusu ili obrnuto. Uz to sam zaboravio koji je izlaz sa autoputa. Da l beše 12c ili 12a? Ko sad da se vraća na četvrti sprat da proverava? Iz razmošljanja me trže Jocin, desetogodišnji glas:

"Hello! Anybody home? Će otključavaš auto ili ćemo samo da stojimo u garaži?"


Vau! 30 godina prodjose kao za tren. Opet sam iznenadjen kao putar u januaru. Dok vozim okrećem ćaleta da mu ispričam. On se normalno ne seća dogadjaja ali kapira radnju:

"Ma to je bezazleno. Jos si mlad. Nego, sinko, jel znas kad si u problemu s godinama?"

"Ne. Ajde da čujem od tebe."

"Znaš da sam nedavno pogubio dokumenta pa sam morao da vadim nova. Tek sada sam obratio pažnju na jedan detalj. Lična karta mi važi doživotno, a vozačku produžavam na svakih šest meseci. E to je problem. Kao ono u šahu kad imaš šah-šeh."

"Jebi ga... Kako podnosiš?"

"Olimpijski. Razmišljaću o tome nakon olimpijade u Londonu. Tad punim 80..."


Ovo mi potvrdjuje da pravi majstor podjednako dobro igra i sa belim i sa crnim figurama.