Poezija, čemu? (I)

                                                Ljudsko savršenstvo se povremeno sreće u poeziji,

                                                što je odvaja od života

            Da li poznajete nekoga ko NE VOLI poeziju?

            Ne verujem. A siguran sam da poznajete osobe koje su indiferentne prema poeziji. Ali te osobe, makoliko čine mnoštvo, indiferentne su i prema drugim lepim umetnostima,  budući pritom suviše preokupirane problemima svakidnevice, na šta ih tera njihov (urodjeni) nagon za preživljavanje. Ne krivim ih, naravno. Ali kažu da, kao što se povremeno na djubrištu pojavi poneki prelepi cvet, tako se i iz naroda,  koji nije zanet poezijom, povremeno pojavi neko ko stvara božanstvenu poeziju. 

            Veruje se da je za dobre pesme potrebno: snaga i neposredna životnost simbola, najviša doteranost jezika, složenost u zapažanju i sugestivno korišćenje metafora, ma šta to može da znači. I urodjeni dar za pesničko izražavanje.

            Ima onih koji smatraju da je poezija stvar Boga, lepote, ljubavi i harmonije. Da su pesnici posebna fela ljudi, da to svako zna i oseća, često se to primećuje na ulici ili u školi. Da pesnici nisu kao ostali normalan svet pokazuje i činjenica da se najbolji stihovi ispevavaju ne kada su pesnici srećni već obrnuto - kada su nesrećnici, desperadosi, ponekada i kada gladuju. Skoro da nema pesnika koji je ispevao predivne stihove u stanju sreće i sublimne zaljubljenosti. Tek kada ih voljena osoba ostavi, u njima nešto proradi, što, zajedno sa dubokom patnjom, izbaca na površinu lepe stihove.

            Kad je čovek tužan, dakle, on se lati poezije. A pesnici kažu da "nije samo ljubav, i tuga je za čoveka". Jer pesme nadahnjuje ona čudesna tuga, a često i udaljenost od nekoga koga volimo. Ili koga nemamo (ja ovo drugo više razumem). Zar Džordž Bajron (George Byron) nije rekao: "D'you think if Laura had been Petrarcha's wife he would have written sonnets all his life"? (Misliš li da bi Petrarka pisao stihove celog svog života da mu je Laura bila žena"?

            Da li se pisanje poezije uči kao što se uče druge veštine u životu? Kažu da su u carskoj Rusiji guvernante (obično su bile Francuskinje ili Nemice) učile mlade Ruse "da pišu poeziju". (Ovo navodim zato što Rusi važe za najvece ljubitelje poezije na svetu; pesnik J. Jevtušenko je rekao: "U Rusiji pesnik je više nego pesnik"; i danas se veruje da  na svakih deset Rusa, devet je makar jednom  u životu napisalo stih).

            Moje lično iskustvo (mada nisam rastao u carsko/kraljevskoj Srbiji) nije bilo takvo, jer moja guvernanta nije ni pokušavala da me uči tome (verovatno je, jadna duša, predosećala da bi to bilo uzaludno, jer kao dete «nisam mnogo obećavao»). Možda zato i ne pišem pesme. Ali čitam mnogo, uključujući i poeziju.

            Nadin Gordimer (Nadine Gordimer), na pitanje šta misli o studijama kreativnog pisanja (creative writing ) kaže: "Ljude ne možeš naučiti da pišu... Moguće je naučiti inteligentnu osobu da postane novinar... ali je ne možeš naučiti da piše... Ako imaš problema da odabereš temu o kojoj ćeš pisati onda ti nisi pisac, koji je predodredjen, prirodno, za to"

            Ne može se na silu, dakle. Ipak, niko nam ne može uskratiti ljubav prema lepome, a lepoga možemo, ako imamo dušu, itekako naći u poeziji. Jer onaj ko je otudjen od lepote, pa i od otmenosti, ne može da piše lepu poeziju, a još manje da je oseti  kod drugog.

            Ima i onih koji prestanu da misle na poeziju kada ih mine rana mladost. Jedna izraelska književnica je rekla: "Pesme se pišu dok se deca ne rode; priče dok deca rastu; romani se pišu kada deca odrastu i napuste kuću». S tim u vezi, neretko se čuje mišljenje da su bunt i pisanje pesama karaktristični za mlade, ali da se vremenom gube... Prozaičnost prevagne.

            Naravno, stvar ne treba shvatiti bukvalno; i kod starih ljudi sporadično naidje, dok senilnost miruje, poneki pesnički blesak...

            Nedavno sam sreo jednog drugara koji je, dok smo bili srednjoškolci, ludo voleo jednog poznatog ruskog pesnika. Taj pesnik je bio njegova velika «pesnička ljubav», pesnik koga je žarko voleo u svom dečaštvu, sa kojim je odrastao i učio se životu; nije u tome bio sam, zna da su odrastali sa njim i mnogi drugi koji iole vole poeziju, ali mu se  činilo da je kod njega to bilo u priličnoj meri naglašenije u odnosu na ostale u okruženju. Bio je to period adolescencije, ona faza kada se prestaje biti dete a još se ne možete kvalifikovati za zrelog čoveka.

            Reč je, sigurno pogadjate,  o - Jesenjinu (Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин), jednoj od najzanimljivijih i najbuntovnijih ličnosti ruske književnosti s početka XX veka.

            Uz crni indijski čaj, u kafiću «Obavezan smer», taj moj prijatelj mi je otvorio srce i  ispričao ono što sam umnogome znao, ali mi je bilo milo da ponovo čujem.

            Ja sam naročito voleo Jesenjinovo «Pismo majci». Mnogo mi se bio svideo taj nežni mladić koji je umeo da napiše tako osećajno pismo, jer nikad dotle nisam verovao da muškarci mogu da budu tako nežni i osećajni.

«Kao nekad, i sada sam nezan,

I srce mi zivi samo snom,

Da sto pre pobegnem od jada,

I vratim se u nas niski dom».

            Od mog prvog susreta s Jesenjinom prošlo je više godina. Za to vreme ja sam nastavio da tražim. Iščitavao sam svu literaturu koju sam nalazio. A onda, kako sam više upoznavao Jesenjina,        usledilo je razočarenje! Od onog divnog, nežnog mladića, koji s takvom lepotom piše svojoj majci, nije bilo više ništa; pesme koje sam nalazio u zbirci njegovih pesama bile su redom morbidne, pomalo zastrašujuće; iz njih je progovarao boem, pijanica, čak i ludak - tako sam mislio («Crni čovek», «Krčmarska Moskva», «Ispovest mangupa» i druge). Samo na samom početku je bilo nekoliko vedrih pesmica, a što se išlo prema kraju - sve sama destrukcija, ogroman bol i stalna tuga, nešto što nije moglo da podnese i da shvati moje srce nenaviklo na takve stvari. Ipak, osetio sam se izazvanim. Hteo sam da bolje upoznam tu zagonetnu ličnost, a za to sam naročito osetio potrebu kada sam prvi put video jednu njegovu fotografiju. Moja reakcija je bila: «Bože mili, slatkog li mladića! On je tako divan, njegove oči gledaju u mene tako nevino i tako prodorno, tako sneno, a tako tajanstveno! Moram, moram da ga bolje upoznam», rekao sam sebi. Dao sam sebi u zadatak da otkrijem tu veliku osećajnu dušu koja se skrivala u glavi kudravog seoskog dečaka predivnih plavih ociju, kojima je malo ko mogao odoleti.

            Naravno, u to vreme, ja sam se dosta promenio prema svojoj okolini. U najmanju ruku, postao sam prilično naporan i svojima u kući i svojim prijateljima. Pričao sam svima o Jesenjinu, nosio svugde njegove pesme, nastojao ga popularizovati koliko god je to bilo moguće. Ja sam bio od onih ljudi koji umeju da zastrane i da se upilje u nešto do krajnosti; kad nešto vole vole do krvi, ne mogu da stanu, moraju da ulaze do kraja. Nakon mature, hteo sam da upišem ruski jezik - samo zbog mog Jesenjina. Ipak sam se predomislio i upisao ekonomske nauke, a ruski jezik ostavio za kasnije.

            Tek od tog susreta sa Jesenjinom počeo sam da polako otkrivam skrivene tajne Slovena, da ulazim u divan mitski svet koji me fascinira i ispunjava. Volim da shvatim te slovenske duše koje su živele tako meni dalekim i stranim životom, koje su umele da pišu i da istovremene sebe ubijaju, koje nisu pisale zato da postanu slavne i bogate, koje su pisale samo zato što su se rodile pesnicima.

            Naravno, ja sam ponekada plakao kad sam čitao neke Jesenjinove stvari, neverovatno je koliko mogu da me dirnu ljudi koji ne skrivaju osećaje, koji ne pišu perom nego - dušom.

            Ovom prilikom, sećajući se na taj protekli period, neću govoriti puno o samoj poeziji, jer smatram da ključ razumevanja Jesenjinove poezije jeste njegov život - kada čovek shvati jesenjinštinu, Jesenjina boema i Jesenjina huligana, a onda s druge strane - Jesenjina seljaka, Jesenjina slatkog momčića - moći ce da shvati njegovu poeziju - od prve do zadnje pesme. Kao što sam već napomenuo, razumeti poeziju Jesenjina moguće je tek kada dobro poznajemo njegov život, a njegov kratak život je svakako bio život koji nije bio siromašan zbivanjima.

            Medjutim, još uvek je u vezi sa njim ostalo mnogo tajni.

             Pre svega, Jesenjin je zanimljiv zbog toga što se u poeziji javlja na jedan sasvim specifičan, samo sebi svojstven način, tematizirajući seoske motive i kasnije Oktobarsku revoluciju; njegova poezija biva zasnovana na folkloru, metaforici i dikciji. Ali ono po čemu je Jesenjin zasigurno poznatiji puno većem broju ljudi jeste njegov život boema i mangupa, huligana i buntovnika - koji je takav i umro veoma mlad. Srećom, uprkos kratkom vremenu, on je za sobom ostavio neverovatno dubok trag koji je kasnije još godinama i dekadama uticao, kako na privatne živote njegovih ličnih prijatelja i poznanika, tako i na razvoj ruske i slovenske književnosti.

            Ubedjen sam da je Jesenjin jedna od onih ličnosti koje čoveka uspevaju potpuno zaokupiti, ličnost koja je za života imala izuzetnu harizmu, koja se održala i do dana današnjega, toliko godina posle njegove smrti.

            I danas se uzbudim kada pomislim na Jesenjinov životni put - iz rodnoga Konstantinova (kasnije preimenovanog njemu u čast u - Jesenjinovo), preko Moskve, Sankt Petersburga, Pariza, SAD, pa ponovo do Sankt Petersburga - gde u 30. godini, duboko razočaran životom i zbivanjima oko sebe i u sebi - oduzima sebi život, počinivsi samoubistvo vešanjem.

            Eto tako. Ponavljam da Jesenjina poznajem još od srednje škole, on se duboko bio ukorenio u mene, postao je delom mene, jer sam u mnogočemu u njemu pronašao sebe. On je u velikoj meri uticao na moju ljubav prema književnosti, jer je on bio poseban pesnik: Neko je s pravom rekao: «Ima pesnika koji su prepuni uzvišenih misli, blistavih zapažanja, strastvenih osećaja, i koji desetljećima usvajaju umeće predaje drugima vlastitoga duhovnoga bogatstva». A Jesenjin je pisao pesme samo zato što se rodio pesnikom.

            Tada je moj prijatelj ućutao.

            Kažem mu: Uvek je lepo slušati te kada govoriš o Jesenjinu. Samo nam nedostaje Šostakovičeva (Дмитрий Дмитриевич Шостакович) Simfonija br. 5 da bi, dok mi ovako govoriš, dogadjaj bio potpun. Ti znaš, ja nisam bio zaljubljenik u Jesenjina ('Ne može čovek sve da stigne u jednom životu', šapuće srce moje kameno, samo za sebe). Bilo je to hrabro sa moje strane, dodajem, makoliko je bilo čudno da jedan srpski nadobudan dečak sebi dozvoljava da bude 'imun' od Jesenjina, i da mu bude bliži - Federiko Garsija Lorka (Federico García Lorca).

            Ali sam hteo da odobrovoljim mog prijatelja rekavši mu da znam i u sebi ponekad ponavljam Jesenjinove fatalističke reči iz njegove predsmrtne pesme, podvučene njegovom vlastitom krvlju, te poslednje kobne noći 27/28. decembra 1925. godine, u hotelu «Angleterre» u Sankt Petersburgu:

Dovidjenja, dragi, dovidjenja.

Umreti na ovom svetu nije ništa novo,

ali ni živeti baš nije novije.

(До свиданья, друг мой, до свиданья. Милый мой, ты у меня в груди. Предназначенное расставанье Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова, Не грусти и не печаль бровей,- В этой жизни умирать не ново, Но и жить, конечно, не новей).

            Posle kraće pauze u tom tužnom, makoliko patetičnom,  raspoloženju  kažem mom prijatelju stihove jedne Lorkine pesme koju volim (Oproštaj, Despedida):

Umrem li,

Ostavite balkon otvoren.

(Si muero.
dejad el balcón abierto).

               Baš nam je nedostajalae Šostakovičeva Peta simfonija.  

Nota bene: Kada bi moj otac video sve ovo što sam napisao pitao bi me: Are You Smarter Than a 5th Grader?