24

ili, kako smo izgubili, pa pronašli, našeg psića...

Pisali smo juče kod nanje_de.manccini o mačkama, pa o psima, pa opet o mačkama, pa opet o psima...  Kada je počeo da se pominje bol i patnja usled gubljenja kućnih ljubimaca ja sam hteo da postavim komentar o našem iskustvu.  Počeo sam da ga pišem i shvatio da će biti predugačak.  Pa da ne bih postavljao tepih od komentara, odlučih da napišem post.  Ako se nekome učini da priča poprima sentiment iz "Lesi se vraća kući", žao mi je.  Oni koji me bolje poznaju znaju da to baš i nije moj sentiment.  Ali, bilo je onako, kako je bilo.

Naš kućni ljubimac Noodles je živahni mali maltežanin i status kućnog ljubimca deli sa  Pepperom, ćudljivim bengalskim mačorom, strogim, ali pravednim, što bi se reklo.  Njihov odnos bi se mogao opisati kao politika relativno miroljubie koegzistencije, ili kohabitacije.  Obično ne primećuju jedan drugog, ponekad se njuškaju (khm, khm), a ponekad besomučno jure jedan drugoga po dvorištu, bez vidljivog razloga ili rezultata.  Nudlica je kućni pas, na raspolaganju ima sasvim pristojno dvorište za njegovu veličinu i redovno je vođen u šetnju po komšiluku.  A i šire. Ali uvek na povodcu.

Tog popodneva smo bili kod rođaka na kafici a kod kuće je bio samo naš mlađi sin kome je svratio školski drugar. Da rade domaći... ili već tako nešto, što stariji tinejdžeri rade.  Kada je drugar ušao u kuću, od silne žurbe nisu dobro zatvorili vrata.  Kako je bio vetrovit dan, vrata su se ubrzo potpuno otvorila i našem malom ljubimcu se ukazala životna prilika...

Mi smo dosli kući petnestak minuta posle incidenta i kad smo videli otvorena ulazna vrata, bilo nam je jasno da nije dobro.  Odmah smo obišli neposredni komšiluk, sve zovući ga i šuškajući sa kesom sa njegovim omijenim slatkišima.  Nije ga bilo nigde.  Onda smo obišli maršrute kojima ga obično šetamo, opet bez uspeha.  Kada smo se posle par sati potrage vratili u kuću i shvatili šta se desilo, bili smo očajni.  Očajni. U kući muk, narušen samo princezinim nezaustavljivim jecajima.

Tada sam se setio da ljudi postavljaju oglase o izgubljenim kućnim ljubimcima na zajedničkim poštanskim sandučićima kojih u svakoj ulici ima jedan, dva ili više, u zavisnosti od dužine ulice.  Odmah odštampam tridesetak oglasa sa slikom i podatcima i izlepim ih po komšiluku, uz pomoć princeze koja i dalje rida.  To nam je uzelo dobar deo noći.  

Sledećeg jutra, umesto na posao, idem u lokalno sklonište za životinje.  Da vidim da li je u međuvremenu uhvaćen od strane lokalnih vlasti.  Tamo mi saopštavaju da mogu da okačim svoj oglas na njihovu oglasnu tablu i da ih povremeno zovem da vidim da li su ga oni našli.  Nadjeni ljubimci se zadrzavaju nedelju dana u skloništu, pa se premeštaju u susednu zgradu, gde se daju na usvajanje.  Pošto se sve dešavalo rano ujutro, pa nisu imali u kompjuteru podatke o svim uhvaćenim životinjama od predhodne noći, pustili su me da udjem u sklonište da sam pogledan da li mogu da ga prepoznam ako je tamo.

Nije ga bilo.  Ali sam pri obilasku skloništa po prvi put osetio izvesno olakšanje.  Sklonište je izgrađeno od čvrstih materijala, unutra je podeljeno na bokseve pregrađene žičanom ogradom, sa betonskim podom.  Popunjeno do, ne više od 30% kapaciteta.  Uređeno tako da se životinje povremeno premeštaju u nove boksove, da bi se ostatci od izmeta i hrane u starim isprali vodom iz creva .  Veterinari na dužnosti.  Pomislio sam, ako ovde završi, neće biti tako strašno.  Mada sam u očima svih pasa koje sam tamo video, video tugu.  Ili sam možda bio subjektivan.

Kada sam se tog popodneva vraćao sa posla svratio sam u lokalnu samišku, da kupim par potebština.  Zaustavio sam se na trenutak na Stop znaku, na jednom od ulaza na parking, i krajičkom oka ugledao parče kartona , zalepljeno na stub ispod samog  znaka, na kome je pisalo u gornjem levom uglu... White Dog...

Parkirao sam se odmah iza znaka i vratio da vidim šta piše na kartonu.  Neko je našao malog belog psa.  Prvo sam pozvao princezu da joj kažem dobru vest, pa onda ostale. Nije bilo sumnje da je to naš mali beli pas.
Kada smo kontaktirali poštene nalazače, porodicu Smith, i dokazali da je mali beli pas naš,  ispostavilo se da su oni kačili  oglase o nađenom psu već sledeće jutro posto smo mi kačili naše o izgubljenom.  Radi se o porodici kao što je naša, muž, žena, troje deca, mali pas i poneka baba. Nisu imali mačku.

Šta je bilo u medjuvremenu...

Negde pošto je nestao Noodles, gospođa Smith je vozila autoputem u našem nedalekom okruženju i ugledala nešto sto joj je izgledalo kao bela plastična kesa koju nosi vetar.  Kada se približila, videla je da se radi o psu i usporila koliko je mogla, i prešla Iznad njega.  Ni dodirnula ga nije.  Zaustavila se odmah sa strane puta, a on je pobegao u jarak pored.  Gospođa Smith, i par ljudi koji su se zaustavili kad su videli da se nešto dešava, su pokušali da mu priđu ali to nije bilo izvodljivo.  On je lajao, režao i kidisao na svakoga ko mu se približi.  

Gospođa Smith je tada pozvala gospodina Smith-a u pomoć.  Pošto oni žive, tek, sa one druge strane autoputa, gospodin Smith je dosao za desetak minuta sa nekom starom jaknom koju koristi kada radi u dvorištu.  Tu jaknu su nabacili na Nudlicu i tako ga savladali, te odneli svojoj kući.  Tamo isto niko nije mogao da mu pridje.  I pored zdravog okruženja, te noći i sledećeg dana je odbijao hranu i dobio retku stolicu.  Jedini put u njegovom životu.

Teorije zavere...

Gospođa Bauer veruje da Noodles nikako nije mogao da završi na nedalekom autoputu (gde nam nije ni padalo na pamet da ga tražimo) sam od sebe, jer je autoput ograđen sa svih strana žičanom ogradom.  Teoretski, on je mogao da stigne tamo preko ulazno-izlaznih rampi, onako slobodouman, kakav je, ali moja gospođa veruje da je on posle trenutka napuštanja kuće bio otet od strane nepoznatih otmičara (jer vredi bar $1000.00), te da su ga izbacili na autoput, pošto nisu mogli da ga savladaju.

Ja ne znam. Samo znam da volim kad mi se svakog dana umotava u pertle kada dođem sa posla i pokušavam da skinem cipele.