pesma

ВАТРА И ЛЕД

Са свеће цуре сузе њене, а пламен треперави

тера мрак душе моје... Пахуље беле споро клизе

као да играју неки само њима знани плес топећи

се на лицу мом док стојим на врху брда белог...

У тишини бескрајној посматрам траку сребра што

река беше како вијуга између брда безбројних...

Свиће зора златна што бол сваки отклања чинећи

свет овај макар за трен бољим и лепшим.