Malo tuge za ovo sumorno veče ....

Pošto je sevalo,grmelo i pametni (zna se ko je od nas dvoje pametan) nije radio - malo sam ga poštedela stresa ili pokidanih žičica - uzela sam da čitam knjigu.... E sad,nije fora da vam pričam o kojoj knjizi se radi i kakva je - nećete je pročitati.... Sem toga,pre neki dan sam se izlajala i rekla kako se završava ova sezona DR Hausa i umalo ne bih linčovana sasvim... Prokleli me jesu - ali,ni prvi ni poslednji.... Zato sada ćutim....

Ipak,zanima me sledeće - da li bi čekali nekoga za koga niste sigurni da će jednom doći ??? 

Odgovor na pitanje ću ja prva dati - Da,ja čekam nekoga ... Nisam apsolutno 100 % sigurna da će doći - ali recimo nekih 97 % jesam....

Nije da ne želim da pokušam nešto novo.... Želim... Ali,kako se odmaknem od početka tog novog i kako krene neka priča - shvatam da je uzaludna.... ne,nema veze što nema emocija u početku s moje strane - nego uviđam da neki ljudi jednostavno me ne zaslužuju...  Volim toga koga volim - i to sada ostavljam po strani,ali čisto da ne bude da samo sedim i čekam i da ništa ne želim da promenim u svom životu (kad u našem zajedničkom ne mogu)....

Upoznala sam dečka,delovao mi je Ok...Izašla sam na kafu sa njim....On je non-stop pričao koliko zarađuje,koliki su mu troškovi i ne znam - iako simpatičan i na oko zgodan,nekako mi je bio prazan... Svi se oduševili da ja želim sa nekim bar na kafu da izađem....Da bi jedan dan - posle posla on svratio do mene,krenuli u kafiću kojem smo izašli par puta i na pitanje moje prijateljice - da li smo nas dvoje zajedno,on je izvadio mobilni telefon i pokazao sliku svoje bebe i prokomentarisao - da sam ja za zabavu,a on ima porodicu koja ga čeka kući... Naravno,dobro čujem....Krenula sam niz ulicu sa njim,a onda sam ga ispitivala... Ljudi koji su znali o čemu se radi i videli su da zajedno idemo ka stanici - kad sam se vratila i krenula na drugu stanicu su se pitali - šta ja to radim? ... Možda jesam naivna i glupa,ali nisam laka... I ma šta da pričam i ma koga da volim - porodica je za mene oduvek svetinja... Drugi put sam izašla sa mladićem koji je prolazio sa svoga posla pored moga posla i iskoristio je trenutak slabosti i neke tuge ili sete ili čega god....Umalo me nije koštalo života.... I od tada zaista nisam neko vreme želela nikoga blizu sebe....Do Gorana... Ne znam kako sam mogla da budem tako glupa i tako slaba.... Nisam to sebi oprostila....

U moj život je ovih dana ušetao neko nov,potencijalno zanimljiv...Da bi me tako razbio - u paramparčad večeras - da ne znam kako da se sastavim.... Da ne znam šta da mislim....Da se pitam - jel treba da se zavežem i nemam nikakvu komunikaciju sa svetom - uopšte....Da prestanem da pišem,da prestanem da pričam.... Ne znam.... Ali,znam da su mi oči crvene i podočnjaci kao krofne ... I znam da to što želim će jednog dana doći - znam da hoće... I moje je samo da ga čekam....Samo to treba da radim...A kad će doći - to niko ne zna....