.

Pre neki dan me nazvala mama, kaže treba da ide na neku kontrolu kod lekara. Ufff, meni sad neka gužva na poslu, ne znam kud udaram, a i ne vozi mi se 85km po ovoj vrućini. Ma, bre, kad pomislim da treba da prođem kroz BG u popodnevnom špicu, prođe me volja da sednem u kola. Ali, mama zove, a ja njoj ne odbijam ništa.

I odem juče. Gunđam usput, nerviram se zbog gužve i zakrčenja na mostu, a glava me boli, lepo mi muka od tog kljucanja. Ali kad sam je videla kako me čeka na klupi ispred kuće, sve me prošlo. U plavoj cicanoj haljini i štrikanom prsluku prebačenom preko

gost autor: appendix

Dakle, pre tačno godinu dana prvi veliki solistički koncert u Centru Sava hora 'Viva Vox'. Naravno, utisci fantastični, bilo je neponovljivo.

Srećom ove godine imamo reprizu, i to tri puta. Jedva sam uspeo da nabavim kartu za 3. decembar.
Utiske ću preneti u utorak, kad se budem vratio.

Za neke od nas veliki povratak se desio prošle nedelje; za neke će opet doći ovog vikenda; a za prave fanatike, u stvari nikada ne prolazi. Naravno, govorim o engleskoj fudbalskoj sezoni. Slažem se da je Svetsko prvenstvo bilo zanimljivo. Nekima je verovatno i donelo radost - mada za nas, navijače Engleske, ne baš. Ipak, ništa se ne može meriti sa podrškom svom, voljenom timu.

To je na neki način paradoks - sport koji, sa jedne strane ujedinjuje, je vrlo „plemenski"... ali ako ste navijač onda verovatno znate o čemu govorim.

"Konzul Šon Moran razmatra taktiku za novu sezonu. Dres Torquay United iz 1991. godine bi trebalo da ga inspiriše. "

Gost na blogu Britanske ambasade u Srbiji je Jelena Đaković, London School of Commerce.

Probudila sam se rano u subotu, ne sećajući se tačno zašto moram da ustanem, ali znajući da moram. Onda sam se setila - da bih išla na kriket meč. Da, kriket. U Beogradu. Ne, nije san.

Jaka i slobodna štampa je osnova svake demokratije. To je i najefikasnije sredstvo kontrole svih grana vlasti i državnih organa. Zbog toga je nacrt Medijske Strategije Srbije važan. Zbog toga su i primedbe koje su danas predstavnici medijskih udruženja zajednički izrazili zabrinjavajuće.

Wherever I go, I am going to mine, cause I just follow my step-path through life

Without wings, without tail

with no money and no way - unmistakable!

Unmistakable - below the Haven, above the Hell

Unmistakable - Just like stone, thrown in the sea - always in the center of waves spreading 

PS. Ko Brega, jbt, reciklirah neke svoje stare stihove u novo ruho.  

Гост аутор: Нурудин 

Има једна земља по имену Јапаја. Јапајци су добри људи, никоме зла не желе, чак напротив. Али једна мана им квари све врлине. Чим почнеш разговор с њима, одмах окрену на себе. Ја па ја им је најмили начин разговора. Кад покушаш да скренеш пажњу на другу тему, они се вешто врате на себе.
Можда нису ни свесни да вечито говоре о себи. Ако и јесу, изгледа да не могу себи да помогну. Понекад има добрих разлога да себе увек гурају испред. Ипак, боље је да их други хвале. Али Јапајци не престају са својим ја па ја!
И тако, ја па ја царује. Отуда су им назвали земљу Јапаја, па и њих саме.

На задату тему "Писмо ванземаљцу" један ученик је написао:
 Драги ванземаљче, овде на Земљи сви причају како су деца највеће богатство, а нико не мари за нас, ако можеш, помози нам...

Елем, фотографије које имате прилику да видите јесу слика и прилика колико заиста маримо за децу.
Ономад, за време часа, комад плафона умало није повредио ученицу. 

Поломљена стакла лепимо траком, стављамо картоне.
Често се дешава да ученик устане како би ми уступио столицу док упишем час, јер столица нема, а и кад их има, обично су без наслона, па замислите како се осећа ученик који читав дан мора да преседи на столици без наслона. Понижавајуће, болно, мучно. Знам да у животу постоје и потресније приче, али није згорег да пробамо да се за мало достоојанства изборимо.

Колико год да се чисте, учионице никада не могу бити чисте, јер је све у фази распада, због накупљене прашине и промаје, ученици су често болесни, што је и разумљиво. Писао сам разним компанијама, молио за помоћ, нико се не одазива.

Godine su prolazile menjajući boje Astara po ustaljenom redu, deca su rasla, a naše junakinje odavno su se osećale kao prave vile. Međutim, život u Mag-Melu bio je prilično jednoličan. To je donekle odgovaralo našim junakinjama koje su u prethodnom periodu doživele dovoljno uzbuđenja i za desetak ljudskih života. Vilinska šuma bila je mirno i sigurno mesto. Napovilnim ženama činilo se da se nalaze u nekakvoj začaranoj čauri koja ih deli od ostalog sveta rastrzanog ratovima i drugim nedaćama.

Utorak,

ALO BRE, KAKVI STE VI TO LJUDI?

Za mene je počelo dok sam hvatao par dana nenadanog, dobrodošlog odmora. Za neke je počelo po rođenju ili traumama tokom odrastanja, šta li.

Starija ćerka me je zvala i zamolila da joj pomognem oko akcije glede ptica koje umiru u mukama na krovu ili plafonu SPC Vojvodina ( u Novom Sadu poznatijeg kao „Spens", zbog domaćinstva svetskog prvenstva u stonom tenisu, održanog nakon što je objekat sagrađen). Rekoh da ne mogu odatle, da ću sva sva znanja upotrebiti da pomognem čim se vratim. Na sreću ptica, nisam čekan. Družina koja se angažovala oko ove svinjarije, već je rešila problem dok sam stigao kući.