U ovoj državi a posebno u Beogradu,  česti su komentari o investitorima graditeljima, sa naglašenim, uglavnom negativnim kontekstom i sa pežorativnim aditivom. Dakle, investuitori su loši (veoma) momci i njima ne treba verovati jer su sa spoljne strane barikade. Oni samo hoće da se obogate, arhitekturu promovišu isključivo profita radi sve u patološkoj želji da pare zgrnu, misli se naravno na račun naroda koji teško živi. Pošto je ovaj stereotip uvrežen i utisnut u svest ljudi predanim radom političara koji su tu našli oslonac da opravdaju neke od svojih neumešnosti a i nisu se ničeg drugog dosetili ili nisu mogli, nije na odmet reći koju reč, ne u odbranu te vrste ljudi već radi razjašnjenja i pojačane statističke argumentacije za kasnije dijaloge na temu, ako ih bude, ili bar da se zna o kome se stvarno radi.

 

Razmišljam o tome kako je Miguel de Cervantes u ono vreme, negde početkon sedamnaestog veka,  bio vidovit, kako je putovao kroz vreme i kako je našao put do inspiracije ovom  savremenom Srbijom gde nema vetrenjača već vodenica ... i onda, još tada nastade Don Quijote de la Mancha ...  i borba sa vetrenjačama ... ovde je u punom jeku ...

U Beogradu se gradi zaista veliki broj objekata, na stotine, raznih po sadržaju i veličini. Od dogradnje potkrovlja, malih stambenih zgrada u predgrađu uglavnom bez dozvola, pa do velikih objekata ili čak kompleksa i za sve to neophodno je učešće arhitekata. Radi se o nekoliko stotina hiljada kvadratnih metara površine koji se projektuju ili grade istovremeno i to sve treba da urade beogradski arhitekti, pa se može zaključiti, ustvari bolje reći, predpostaviti, da je to za njih preveliki zalogaj.Kao i u svakom drugom zanimanju i kod arhitekata se podrazumeva različita moć pojedinca, mada arhitekti misle da je svakog od njih Bog lično pogledao i obdario ih talentom i osetljivošću na lepotu zgrade, te projektuju, a ishod je naravno uvek u skladu sa njihovim stvarnim mogućnostima.

Rezultat je da u Beogradu ima svakakvih zgrada, ružnih, osrednjih, ali i sjajnih ostvarenja i svako od njih potpisuje neki arhitekta, iza njega stoji investitor ma ko to bio, koji prihvata projekat, bilo zato što mu se žuri da zida ili što je njime oduševljen i plaća izvođenje. Tako, u nizu zgrada duž beogradskih ulica veoma malo zgrada se prepoznaju ili budu zapamćene. Tako je uostalom u svim velikim gradovima diljem Evrope, jer se zaista ne može očekivati, naivno je tako misliti, da u velikoj produkciji svaka zgrada treba da bude remek delo ili u najmanju ruku prihvatljivo dobro urađena arhitektura.

Pre nekog vremena beše objavljeno posvuda u medijima da je Skupština grada Beograda a na predlog pomoćnika gradonačelnika za oblast urbanizma alias gradski arhitekta usvojila uredbu o regulisanju i uređenju velikog gradskog problema izazvanog raznobojnim suncobranima na trotoarima ispred kafića a koji problem decenijama nije rešavan

Odluka decentna, predhodno nije ostavljen prostor za diskusiju jer je doneta bez neke rasprave, ne daj bože, javne gde bi se možda i neka drugačija mišljenja čula jer javnost uvek ima šta da primedbuje a na to ima svako pravo pa i u Statutu grada Beograda tako što jasno piše. Ali sada je drugačije jer se virus Beograda na vodi širi sa izraženim simptomom netransparentnog pravljenja urbane slike Beograda gde se javnost, stručna i laička smatra, ako nije za, protivničkom stranom koju treba zaobićiu i onemogućiti, za sada samo verbalno. Pošto vakcina koja bi efekat delovanja tog virusa umanjila  još nije pronađena bolje je ostati na aspirinu i bar glavobolju dovesti u podnošljivu meru.

Prošle godine u CZKD gledasmo predstavu Olivera Frljića sa naslovom IZBRISANI, bilo je to o izgeglicama. O ljudima koji ne mogu naći svoje mesto u spiskovima nastanjenih kada su zbog neke muke velike pristigli odnekud gde beše strašno. U predstavi se radilo o Sloveniji gde ih ne priznaju i zovi se Izbrisani. Oni, izbrisani, postoje ali njihov glas ma kako čujan guta neka nejasna magla, ma kako glasni kad progovore to niko ne čuje, nema odgovora kad pitaju, kao da su u nekoj virtuelnoj stvarnosti, izmeštenoj u drugi prostor. Ali nije to samo tamo, ima primera i drugde, ovde u Beogradu  na primer, nastala je jedna nova i posebna kategorija ovakovih bića, pridružujemo se procesima iz sfere komšijskih evropskih manira izgleda. Tamo, kako je u pozorištu rečeno, da bi bio izbrisan trebalo se odseliti od negde nekuda a ovde se isti epitet može dobiti ostajući na licu mesta bez pomeranja. Taj glas koji niko ne čuje je ovde znak prepoznavanja izbrisanih i uočen je nedavno oko raznih kazivanja o Beogradu na vodi.

a

 

 

 

Velika podrška Gospodinu Dušanu Petričiću sprečenom da govori od strane FB a po želji vlasti koja se osetila ugroženom jer je kazivao istinu u opisivao stvarno stanje ovde ... Dali će i ovo da se prećuti ? ...

Vest da su Svilen konac, Kad ja pođoh na Bembašu i Kad si bila mala, Mare u Medjunarodnom sudu za ratne zlocine u Hagu na jučerašnjem prolećnom koncertu horski pevali sudije, tužioci, branioci i ostali službenici - me je oborila s nogu. Elem, dva orkestra i hor izveli su tradicionalne melodije iz bivše Jugoslavije, pretpostavljam za optuženike i zaposlene, jer vest je štura, samo se kaže da je to treći po redu koncert u Tribunalu, da su u orkestru i horu svirali  i pevali sudije, tužioci, branioci i službenici Tribunala iz mnogih zemalja, te da su im

»Fake porno«, Bitef omnibus od pet priča za četiri glumca i jedan taxi, opet je navukla svojim provokativnim nazivom i deo publike naoštren da će biti u prilici da voajeriše, ako ne baš simulaciju grupnjaka, ili neke balkanske redaljke, kao rosne podvarijante ove seksulane izvedbe za domaće pornofile, a ono bar dobru skidačinu nekog glumačkog sisančeta, ili nešto poput »Tražim djevicu

Dinar se poslednjih sedmica, posle blagog jačanja, stabilizovao prema evru i prvog radnog dana 2011. evro će se plaćati tek paru preko 106 dinara. Usko povezane s kursom su i potrošačke cene. One su u 2010. povećane za 10,5%, a za sledeću godinu NBS, i pored toga što je u 2010. prebacila target za 2,5 procentnih poena, najavljuje maksimalno 6%. Za razliku od većine eksperata skeptika ne bih odbacio mogućnost da NBS ostvari cilj za 2011. (ili bude vrlo blizu njega). Na čemu temeljim svoj stav?

Autor: dr Davor Džalto

(Preuzeto iz knjige: Davor Džalto, Plus Ultra: izabrani eseji o kulturi, komunikaciji i veri, Beograd: Otačnik, 2011)

Široko je rаsprostrаnjeno mišljenje dа je prаvoslаvnа crkvа „nаcionаlnа“ po svom kаrаkteru, tj. dа je nаcionаlni ključ kriterijum kojim se rukovodi orgаnizаcijа i funkcionisаnje prаvoslаvne crkve nа lokаlnom nivou.

Ovаkvа percepcijа je prisutnа kаko u zemljаmа u kojimа je prаvoslаvlje dominаntnа i trаdicionаlnа verа tаko i vаn njih, u ostаtku hrišćаnskog i nehrišćаnskog

U istraživanju Comina & Mestieria iz maja 2013 pokazuje se da je put za smanjivanje nejednakosti u privrednoj razvijenosti među državama masovno i brzo uvođenje novih tehnologija u siromašne ili srednje razvijene zemlje. Naravno, teško da bilo ko intuitivno nije bio svestan ovog zaključka, ali barem se naučno potvrđuje potreba za privlačenje stranih investicija, jer do sofisticirane opreme i prenošenja znanja za njeno korišćenje teško da možemo doći na drugi način.
Studija je obuhvatila dva poslednja stoleća.