U Srbiji, kao i na ostalim ex-YU prostorima, skoro da nema coveka u svojim kasnim dvadesetim, tridesetim ili ranim cetrdesetim koji nije cuo za Dilana Doga, istrazivaca natprirodnih pojava, junaka jednog od najboljih stripova koji se pojavio na nasim kioscima kasnih osamdesetih - Dylan Dog.

 

Posle raznoraznih prilicno klinackih stripova u kojima su se pretezno pojavljivali kaubojci i indijanci i u kojima su radnje bile prilicno jednostavne a samim tim predvidljive i dosadne, pojavio se strip koji je uz Martija Misteriju i pre njega Mister Noa konacno uneo toliko potreban kvaliet i intrigantnost zbog kojih je imalo smisla ako ne postati kolekcionar ono bar pratiti i skupljati stripove. Jer kod nas su pre toga stripovi ipak bili samo jeftina zabava do koje se dolazilo po kisocima. Dok su sa druge strane na tzv. Zapadu stripovi i graficke novele mnogo ozbiljniji hobi - pravo kolekcionarstvo.

 

 

Pista se oduzila, nikako da dodje do tacke poletanja, evo je. Beograd ostaje iza mene, na koliko - ne znam, ali ostaje. Vide se obrisi Zapadne i Istocne kapije, naslucujem vodo-toranj u Kosutnjaku, bar je to blizu stana u kome sam ziveo, Avala u pozadini, sve nestaje, dok avion juri pistom tako brzo, kao da zuri da me odvede odavde, odakle? U stvari, ja vise ni nisam ovde, ja sam sada u vazduhu, ni na nebu ni na zemlji, lepo mesto, pored prozora, kod krila, bas kako volim. Sa desne strane, ali nema veze. Preferiram levu, bar je sediste broj 9, heh, nisam ni sumnjao - moj broj, sedim

 

Krecemo ka izlazu, a onda -shok!!! SAUNA!!! Ne, to nije vrucina, to nije sparina, to je prava pravcata sauna!!! Jeste toplo, ali ja udisem vlagu, udisem miris i ukus palmi i vlage u vidu kapljica! To je ono o cemu su mi govorili. Ne mogu da se naviknem (jos nisam, a ovde sam vec tri dana), ali nastavljam prema njegovim kolima. Tu je sa svojim ocem, dosli

Malezija je zemlja raznolikosti, ali isto tako i zemlja transformacije. Pocevsi od menjanja imidza same zemlje u novu i modernu Azijsku zemlju, pa sve do samih ljudi na ulicama gradova sirom zapadnog poluostrva. Ono sto mene potpuno fascinira su ipak ljudi i kako oni cine da se za mene obicne stvari i predmeti tako lako transformisu i poprime sasvim novu dimenziju koriscenja.

Uzmimo npr. najobicniji motor. Skoro svugde na svetu bi ljudi pomislili da je to vozilo za jednu ili dve osobe. Svugde osim u Aziji. Posto je ovde biti bez prevoza kao smrtna presuda, tako ni ne cudi da se svako sluzi na koji god nacin moze da se preveze od tacke A do tacke B. To sam poceo da primecujem tek kada sam krenuo da vozim motor. Nema sta nisam usput sretao. Najzanimljivije mi je svakako kada se nalazim iza motora i vidim dve kacige a osam nogu! Sve dok ih ne prestignem i dalje ne znam tacno koliko se osoba nalazi na sedistu. Najcesca situacija je da cela porodica, u to ukljucujem muza, zenu i minimum dvoje dece, a cesto i troje, sedi na jednom sedistu motora koji je inace za dve osobe, jel'? I to kojim redosledom? Prvo malo dete ispred oca, taman da mu ne zaklanja pogled, pa izmedju oca i majke okrenuto ka nazad sedi jos jedno dete, a ako dece ima vise onda ih majka drzi u narucju. Odatle tolike nogice sa strane. Eto nacina da se motor transformise u luksuznu limunzinu.

"Mali je svet" je izreka koja se najcesce mota po ovoj mojoj cudnoj glavi od kako sam stigao na ovu stranu sveta. Ali da je toliko mali nisam mogao ni da pretpostavim. Da cu ovde upoznati ljude sa kojima sam delio naselje dok sam ziveo na primer u Novom Sadu, a da se ni na ulici nismo sreli, tome sam se najmanje nadao. Da cu zbog mojih tekstova objavljenih

Поезија Африке

 

Племе Хотентоти 

Evo nas u Oshu, nadomak granice Kirigistana i Tadzikistana. Kao sto pomenuh u uvodu, 650km koje smo od Biskeka prevozom presli dovde, prakticno su samo "prilazni" kilometri –  da se domognemo pocetne tacke za pedaliranje na Pamir hajveju.

 

No s obzirom na to da smo se transportovali malim (milim) kombijem sa vozacem, mogli smo juce da
napravimo uspon biciklima na 3520m visoki prevoj  Tyu Ashu. Izasli negde na 1200m, vozili do gore, spustili se divnim spustom nizbrdo, i posle oko 70 predjenih km ukombirali se (usli u kombeta) i nastavili dalje. A sve to u cilju pocetne visinske aklimatizacije.

Amerikanizacija - globalizacija - Kinaizacija....?...možda smo već u njoj...

ABAKUS - mala korisna stvarčica, praktična za trgovinu i računanje... still good & works today !