Sreda:

11:01am 

Uvek nekako ispadne da dan pocne sa minut zakasnjenja. Kad kazu da tenis pocinje u 11am, to nikad nije zapravo tako. Na ekranu koji prikazuje video snimke sa svih terena ni jedan mec jos nije poceo. Tako je i u novinarskom centru, dok se srede dorucak i kafa, i otvori blog, eto 11:01am. 

Ana ivanovic ce dan poceti daleko produktivnije, uz trening koji bi trebao da pocne u 10:45am. Tako pise na posteru koji lici na raspored casova koji smo svi zvrljali u osnovnoj skoli prvog dana nastave. Ovo je vec treci dan US Opena i raspored casova za treninge kaze da je Ana na pomocnom terenu P2, sto je sasvim dovoljno daleko od publike da moze na miru da vezba, a da publika ipak moze sa fotoaparatima to da zabelezi.

Posle zime, stiglo nam je i rukometno proleće. Dugo ga nismo imali i svi oni, koji su na bilo koji način vezani za rukomet, uživaju u njemu. Posle srebra na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je zbog Ilića i ostalih „Arena" bila četiri puta puna, stižu kvalifikacije za Olimpijske Igre, koje se igraju u Alikanteu (Španija) narednog vikenda.

Aerodrom Kairo, ogroman i prazan. Prolazim pasošku kontrolu, viza na licu mesta, $15 u dolarima. Redovi dugački, popunjava se neki formular. By the way, strašno me nerviraju zemlje koje forsiraju taj glupavi formular koji sadrži pitanja tipa - datum rodjenja i broj pasoša. Svi odgovori su u j*****m pasošu, kupi skener od $20 i skeniraj prvu stranu ako već hoćeš te podatke. Uvek imam osećaj da radim njihov posao, mater im lenju.

Prošao pasošku, uzeo torbu, taksisti saleću kao u Beogradu 90-tih. Mene čeka kolega iz kancelarije u Kairu, Marun, Libanac. U Egiptu već dve godine,

 Da li znate kako izgleda kada krenete na susret sa nekolicinom ljudi iz svoje generacije  posle ko zna koliko proteklih dana?

 U borbi sa sopstvenim predrasudama i mislima koje se cesto zalete ka tome da ce mi negde biti dosadno, dolazim u Sansu.Ima nas dvadesetak.Vrlo brzo shvatam da sam u izdvojenom svetu van vremena gde svi prisutni nose sa sobom neku divnu energiju.Razgovaramo lako i bez trunke naprezanja.

 Devojke(zene) izgledaju sjajno, lepo obucene, doterane, muskarci svi do jednog kul, smekeri.

 Oko ponoci  zatvara se Sansa, ocigledno vise nema

Transilvanija

Ne moramo da gledamo u mapu da bismo shvatili kako smo se nakon istočnih Karpata obreli u Transilvaniji. Razlika je toliko očigledna kao da smo se našli u sasvim drugoj zemlji. Drugačija je priroda, drugačija su naselja, drugačiji su i ljudi. Bilo da okrećemo pedale uzbrdo ili stiskamo kočnice nizbrdo, s obe strane puta pucaju otvoreni vidici na basen nekadašnjeg Panonskog mora.

24. oktobar - 5. novembar

Uspešno sam prvi put produžila kinesku vizu. Sve je išlo prilično glatko, iako su informacije na forumima poput Thorn three na Lonely Planety obećavale veliki stres i dugo čekanje. Sada sam mirna narednih 26 dana - četiri su mi ukrali, računajući da nova viza počinje od datuma kada sam aplicirala. Nastojim da se ne nerviram zbog kineskih viznih pravila. I cena - jer na sto trideset evra za dobijanje vize, svaki produžetak košta(će) me još po dvadeset.

Jedva sam dočekala da napustim Đinguan. Poslednje dve noći temperatura je toliko opala da sam se pred zoru budila cvokoćući od hladnoće i navlačila još odeće kako bih se malo ugrejala.

Dan petnaesti, 20. oktobar

*

Kako se spuštam od Muktinaha, tako i cene padaju, pa sam dan uoči dolaska u Tatopani ručala za svega dva dolara, što je bilo gde na planini nezamislivo -- toliko tamo košta kafa. Sasvim neočekivano, ta silazna linija cena zaustavlja se u Tatopaniju i ponovo vrtoglavo skače do možda najviše tačke na cenovnom grafikonu cele Anapurna rute. Iako sam odabrala sasvim običan hostel, najjeftinija porudžbina u meniju iznosi čak šest dolara.

Kusam moj mo-mo s povrćem, a svaki zalogaj mi zastaje u grlu. Gledam prepune porcije drugih turista i razmišljam o tome koliko se, u finansijskom smislu, razlikuju kratka putovanja od dugih. Budžet kojim raspolažem svakog meseca uklapa se u srednji prosek budžeta putnika dugoprugaša ali ove cene na Anapurni su za mene previsoke.

Dragi svi koji čitate ovaj blog, molim vas da među svojim prijateljima sa engleskog govornog područja podelite linkove za dole opisane knjižice koje sam postavila na Amazon. Možda će nekog zanimati da pročita o usponu biciklom na Himalaje ili prelasku kroz Gobi pustinju, a kupovinom Kindle izdanja pomoći će moje putovanje oko sveta.

Hvala svima unapred.

 -----------------

 I just published my stories about climbing Himalaya by bicycle and cycling the Gobi desert.

Books are available in the Kindle Book format. By buying them, you are supporting my

*
Nista od ovaca, idem kolima. Vozac mi se predstavlja kao Alij i odmah naglasava da nije Kirgiz, vec Dungan - pripadnik najvece ovdasnje etnicke manjine, poreklom iz Kine, ali islamske veroispovesti. Raduje se sto govorim ruski, jer cemo moci da pricamo.

Put je u pocetku odlican. Alij kaze da su ga pravili Kinezi, povezujuci Kinu sa Kirgizijom. Prisecam se da je jedan od mojih planova bio da predjem preko prevoja Kašgar, koji je i granicni prelaz izmedju ove dve zemlje. Ali nakon pedeset kilometara, odvajamo se na makadamski truckavi drum koji vodi na jezero Son-Kul. Veoma je

1.

Ne znam kakav je to vocnjak u kojem sam kampovala, ali danas otkrivam da se pod istim vocem nalaze kilometri plantaza duz mora. Sada mu jos nije sezona, posto se tek na ponekom drvcetu vidi ovalni crni plod, velicine masline.
Ne prepoznajem ni plodove velicine nasih duguljastih lubenica, a mozda i malo vece, potpuno zelene kore. Njih prodaju ratari na ulicnim tezgama, koje su improvizovane na malim kamionima i vanovima duz puta.
No najcesce se prodaje vodena jabuka (lian vu). Osim crvene boje i imena, nema niceg zajednickog sa jabukom. Oblikom pre podseca na krusku, a

Iz Pekinga sam doletela u Inčeon u Južnoj Koreji. Mogla sam da stignem i ferijem, ali bih u tom slučaju morala da pedalam nekoliko dana do luke iz koje isplovljavaju. A meni se žuri da što pre započnem sa pisanjem knjige o Severnoj Koreji. To znači i da se ’čuvam’ od novih utisaka, kako ne bi potisnuli one o kojima želim da pišem.

Smeštaj sam ugovorila kod devojke po imenu Hoki Lee, preko Warmshowers liste, čak mesec dana unapred. Potpuno neuobičajeno za ciloputnike, a posebno za mene, koja ne planiram ni sutrašnji dan. Da ne žurim, verovatno bih spavala na aerodromu,

*
Južna Koreja ima četiri velike biciklističke rute, duž četiri velike reke. Najduža od njih povezuje Seul i Busan. Dugačka je 700 km, ako se ide najkraćom stazom, a uz de-tourove, koje planiram, može se voziti i 800 pa i preko 1.000 km.

Izabrala

7. oktobar 2019.

Danas krećem na novu pešačku turu, ovog puta po Fruškoj gori. Od povratka sa Camino de Santiago želim da hodam po Srbiji nekom rutom koja će biti prvenstveno hajkerska i u kojoj nije bitno na koju visinu ste se popeli ili na koliko tehnički zahtevan vrh, već je smisao u višednevnom hodanju u prirodi i prelaženju velikih razdaljina – desetine, stotine, pa i hiljade kilometara. Taj način još uvek nije popularan kod nas, dok je tamo u belom svetu, posebno preko bare, veoma omiljen među ljubiteljima outdoora. Tako će ova turica biti moj doprinos