(Blog potaknut jučerašnjim „intelektualnim očajem“ jednog mog prijatelja zbog „stanja ambijenta“ )

Kako dostići ludilo? Nikako. Ono će dostići tebe. Ti njega ne možeš. Eto, i ono je kao senka – kad ideš ka njemu, beži, ali kad ti bežiš, ono dotrčava za tobom. 

Htedoh reći,

u Srbiji ima više državnih službenika na ulici, u crnim kapuljačama,

nego onih službenika u kancelarijama, bez kapuljača.

To dostignuće bi moralo biti predmet pažnje, izučavanja, zar ne? 

Naravno da ne. Ovde se ništa ne izučava. Ili se dotična pojava međ ljudima (i možda još nekim ljudima pride) upražnjava, ili se dotična pojava međ ljudima (i možda još nekim ljudima pride) još uvek ne upražnjava. 

Iako imam već par neobjavljenih blogova o Rimu, morao sam da napišem nešto o ovom gradu jer on to svakako zaslužuje a i ima previše detalja pa da nešto ne zaboravim. Koliko god puta da idete i posetite Veneciju svaki sedeći put ćete naići na nešto novo. Taj grad jednostavno ima neki svoj poseban duh.

U ovom prvom blogu ću pisati o onim manje

Znamo li šta je to sukob interesa? Definitivno NE. U Srbiji je to misaona imenica. Samo da se zna da sukob interesa (engl. conflict of interests) nije isto što i pohlepa ali su ove dve pojave tesno povezane a u dragoj nam Srbiji u preko 90% slučajeva sukoba interesa je rezultat pohlepe i to tolike da sukob interesa i ne postoji, jer se sve radi u svom interesu. Gde je tu sukob interesa? U Srbiji se to zove “ja tebi – ti meni”, “tante za kukuriku” itd. Ima dosta naziva.

Smrt Aleksandra Solženjicina podstakla me je ne samo da se vratim mnogo godina nazad nego i da ponovo razmišljam o uticaju starosti na politička uverenja. Za mene je Solženjicin prvo bio pisac a tek dosta godina kasnije disident. Iz disidentske faze prešao je u rojalističku. Što je bio stariji sve je više volio carsku Rusiju. Teško bi se mogao nazvati levičarom kao što je to neko pomenuo na Forumu B92, uporedjujući ga sa Dobricom Ćosićem. Srećom, Aleksandar Solženjicin se nije uključio u aktuelnu rusku politiku pa je tako ostao izvan domašaja tajkunsko-kagebeovskog

Svi mi, il' ogromna vecina imamo pravo glasa. Nejednakost postoji u nivou obrazovanja, nivou znanja, bogatstvu, pristupu medijima,  pristupu institucijama. Ova nejednakost  je sastavni dio realnosti i usprkos ovakvoj nejednakosti Robert Dohle u svom poznatom djelu "Who Govern" (Ko  vlada) zakljucio je da je politicka moc ili uticaj, suprotno kako mnogi misle, ipak  rasirena u politickom sistemu a ne koncentrisana u  malobrojnoj al' mocnoj eliti americkog drustva. Daklem sve fercera kako treba jer je politicka moc ipak pluralistickog a ne elitistickog karaktera. Od vremena

Ovim tekstom zhelim da dam jednostavno i objektivno objashnjenje zashto je Dachic na vlasti. I da dam jednostavno i objektivno objashnjenje zashto on tu vlast, na neki nachin, zasluzhuje.

Nije ni meni drago, ali to je neka druga pricha.  

Mnogo je toga napisanog o koalicionom potencijalu ove ili one parlamentarne partije i koalicije u Srbiji. Neki tekstovi su napisani sa tachke gledishta istorijskih prilika, propushtenih prilika, sitnog kalkulanstva, krupne pohlepe, patoloshke mrzhnje, zavisiti, nepremostivih razlika, neoproshtenih grehova, ovoga, onoga, ili

- Zar ne mislish da je mesto ovakvim glupim eksperimentima u poeziji?

- Zashto u poeziji?

- Pa bar je krace.

- Poezija je mrtva. Juche su javili na radiju. Bilo je i u novinama, bio oglas od ozhaloshcene porodice.

- A ti sad probash da ubijesh i prozu?

- Proza nece umreti.

- Bar dok si ti zhiv?

- Ja. I Cervantes.

- O, samo da znash, sva je odgovornost na tebe spala, Cervantes je umro.

- Snacicu se.

- Znash, malo preterjete svi vi shto se bavite bilo kakvom umetnoshcu.

Juče u podne otvorih samostalnu (tako se to kaže) izložbu slika pod nazivom, piše i na plakatu koji je Igor preko noći pripremio i odštampao, Urbani pejsaž. Gde? U maloj galeriji koja se nalazi u upravnoj zgradi JP Ada Ciganlija. Izložba je rezultat odlične saradnje između Galerije 73 sa Banovog Brda, JP Ada Ciganlija i moje želje da izađem u susret direktorki Galerije 73, mojoj dragoj mladoj koleginici Brankici Tintor Andrić. Cela stvar je bila odrađena za dva dana! U principu volim da delam pod pristiskom, dobro se snalazim u ubrzanim akcijama, vrlo često mi baš odgovara cajtnot.

Brankica me upravo obavestila da je na netu postavljeno:

Šta sam sve od tada prevalio preko glave a opet se naježih kad preturajući po kući, pronađoh OVO:

Ne igrajte s nama na kartu osećajnosti...

Četvrtog dana otmice, u petak 8. aprila (1988 godine), ukleti kuvajtski avion uzleteo je sa aerodroma u Mašadu i posle nepuna tri sata leta ušao u libanski vazdušni prostor. Po naređenju otmičara, pilot je uspostavio vezu sa kontrolnim tornjem na bejrutskom aerodromu i zatražio dozvolu za sletanje.

LUDOM RADOVANJE, stara je narodna izreka/poslovica, po svemu sudeći iskustvene prirode.

U detinjstvu sam obećanje koristio kao lakši put ka neophodnom izlazu i izbegavanju prekora, grdnji, dernjave...ponekad i batina (ovo poslednje se odnosi na majku mi Radmilu, otac mi nikad ni čvrgu nije opalio!) tipa: Koliko puta sam ti rekla...grlo sam odrala...tebi uđe na jedno a izađe na drugo uvo...Obećaj mi da nikada više... Kako se to često ponavljalo, u početku sam samo davao obećanje ali kako sam stasavao, počinjao sam da pravim dramsku pauzu pre nego što bih dao obećanje. Tako dato obećanje, delovalo je iskreno, kao plod unutarnjeg preispitivanja i čvrsto kao grad!

Da, dobro ste pročitali odrednicu, pišem o seksu.
Doprlo mi je do ušiju, rekla bi Šeherezada a ja posle dugo vremena naiđoh na Domanovićevu Stradiju. Evo samog početka:

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika al' pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje a rasipalo se na sve strane a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: veliki narodni rodoljub.

'Oma bi' na početku zamolio Tysona da se ne zaleće zbogradi naslova, u tekstu neće biti ni reči o tz Titovim vilama i vilama njegovih doglavnika, ne, pišem o Vilama iz srpske narodne epske poezije koju je, iako je drugi skupljahu za njega, kao autor sakupljač potpisao Wolf Stefanovič Karadžič.

Prvo sledi tvrda konstatacija: Srpske Vile, bar one koje se pominju u epskoj nam poeziji, bile su naobičnije kurave!

I onoga, one, koji je smisleno rasprostreše po kugli zemaljskoj! Vakcinišite se obavezno! Imate izbor vakcina kao da ste na pijaci, mož ovu, mož onu ili neku treću, četvrtu... Da li ti to garantuje bezbednost od zaraze, NE. Mnogo vakcinisanih ljudi je pomrlo od nekakvog novog soja a njih, sojeva je svakog dana sve više. Ne spadam u tz teoretičare zavere ali mi sve ovo oko Corone ipak liči na dobro isplanirano dugotrajno porobljavanje svetske populacije. Tri godine držati ljude u dobrovoljnom ili zakonom propisanom karantinu/zatvoru, na šta vam to liči? Za tri poslednje godine, jedva

Čudan svet ovi naprednjaci, to je na Voždovcu barem, grupica sastavljena od "kadrova" koji su u matičnim strankama, u koje su se učlanili dok su još verovali nešto, pa su tamo nešto pogrešili, preigrali se ili kako to već biva preskočeni i razočarani napustili tu stranku i otišli u SNS. Takvi su stičem utisak, u SNS-u čvsto rešeni da ne ponove greške koje su radili u "svojim" strankama, a kako su prošli nekakvu stranačku školu, poznata im je politička tehnologija, ta priča u zadnje vreme izgleda dosta konzistentno.

Konzistentno, da, etički poprilično odvratno, ali građani mog voljenog Voždovca na tu vrstu etičkih prekršaja nisu preterano gadljivi, ne zbog toga što su na prethodnim izborima upravo ovakvi primerci dobili izbore tesnom većinom, već zato što je ipak relativno pristojan broj gađana zanemario etičke dileme i na izbore ipak izašao. I zaokružio neku stranku. Dakle, u razmatranju nadalje etički argumenti nemaju nikakvu vrednost.