Sve ima svoj Prvi put, bilo o čemu da se radi a ovde se govori o beleženju Arhitekture..

Beleženje Arhitekture u rudimentarnom, sažetom obliku, bez pisaljke već putem zašiljenog komada tvrdog kamena, započeo je Praotac po useljenju u svoje prvo pokriveno stanište. U pećinu. Nije tada još stigao do bilo koje azbuke, zato je bio skučen i veoma ograničen, sa minimalnim mogućnostima, u načinu ostavljanja pisanog traga o tadanjim arhitekturalnim događajima. Ipak tragova zapisa je bilo, bilo je crtanja ritualnih scena po zidu pećine što se smatra kao autentični prvi zapis o postojanju, o začetku civilizacije a ovde se sa obzirom na temu može reći da su zapisi i o arhitekturi.

Jutros otvorim prozor a prozor je na prizemlju zgrade u jednoj maloj ulici u Profesorskoj koloniji i gledam uz pa onda niz ulicu, preko puta nema smisla bacati oko jer je tamo komšijina kuća iz tridesetih godina prošlog veka ali od drugog svetskog rata neokrečena pa nije prijatna za prvi jutarnji pogled ali ona dva bacanja oka niz ulicu otvori pogled i to direktno i neposredno na Beograd na vodi (BGnV) mada je gledajući mapu Beograda to nemoguće, previše je daleko, isprečio se beogradski greben od Kalemegdana, pored Narodne skupštine sve do Hrama i to zaklanja vizure iz ove despotastefananizije tamo do obale

Preduzimljivost je za svaku pohvalu a kada se tome doda i razbuktala mašta lokalnih preduzetnika koja prevazilazi i nadvlađuje čak i logiku koja se uobičajeno u onim staromodnim vremenima i stereotipnom načinu urbanog mišljenja troši,  tada će Beograd (pa dobro, i na vodi ako treba) da niče i bude u progresu ... bez obzira na ono što Beograđani očima svojim vide a to što usput misle i primedbuju samo je dokaz da nisu dorasli novim tendencijama ili im je mašta sasvim zatajila ... a ako je sa njima tako priroda se ne da zavesti takovim novotarijama ... onda dune laka košava i dođe razvedravanje ... plavetnilo opet natkrije grad kao posle svake nevolje ...  

Nazivi Beogradskih ulica su putokaz u urbanoj mapi grada, po njima se pamti i  prepoznaje grad. Mreža nazvanih ulica čini mentalnu mapu grada, virtuelnu kartu Beograda koju građani nose sa sobom, svako memoriše svoju i onda se osećaju kao kod kuće. Odvajkada, imenovanjem ulica odaje se počast izuzetno zaslužnim ličnostima, obeležava se istorijski događaj ili neki važan datum.

Nazivi ulica u svakodnevnici su znaci po kojima se građani snalaze u gradu, mogu drugima objasniti gde stanuju, odrediti mesto ljubavnog sastanka ali i da poštar može da im isporuči pismo ili penziju. Preko naziva ulica može se čitati i prepoznavati istorija grada. U Beogradu to nije uvek slučaj, jer je Beograd lociran na mestu koje nije moglo ostati po strani, trajao je u burnim vremenima i bio svedok mnogih promena sve do danas. Menjali su se vladari i svaki je imao želju, ali i moć, da briše neke delove istorije grada, posebno one koji mu nisu bili po volji, da uspostavlja svoje viđenje istorije, dorađuje predhodnu, započinje svoju ili vraća u život događaje iz nametnutog zaborava. Česta promena imena ulica menja ne samo istorijsku matricu, već i mentalnu mapu grada, kulturu memorije, pa građani pored ostalih planetarnih problema i ovim činom bivaju dodatno dezorijentisani i zbunjeni.

Na grebenu beogradskom stoje tri važna i prepoznatljiva mesta: Kalemegdan, gde je grad započet i koji je čuvar istorije i njegovog bića, zatim Terazijska terasa, gradska dnevna soba, i najzad Vraćarski plato kod Hrama, za koji je rečeno još odvajkada da bude duhovno središte grada. Na Teraziskoj terasi, pošto je u sredini, događala su se važna gradska zbivanja, stvarale ideje, pisale pesme, kovale zavere, neke se i ostvarivale. Beograd ima Terazisku terasu kao vidikovac ka Evropi sve do Pešte, tamo preko Save koja je nekada bila granica, pa su Beograđani gledali granicu odozgo, sa visine, i možda se tako i osećali, važno.

Teraziska terasa je takođe dobila na značaju ne samo zbog prekrasne pozicije na mapi grada sa dugom, neprekinutom vizurom u beskrajni pejsaž, već i stoga što je decenijama, još s početka prošlog veka, prostor stasao kao arhitektonski izazov, pa su mnogi probali da se na njemu iskažu.

Bila je pećina na južnoj padini brda obrasloj gustom šumom, ispod padine prostrla se dolina sa neukroćenim pašnjacima gde su biljožderi koristili prednosti obilnog zeleniša a mesožderi kapitalizovali produkte bogatog prirodnog okruženja čime je neophodna ravnoteža u lancu ishrane prilježno održavana. Onda teku već poznata događanja, pećinu je naselio Praotac sa plemenom, posle, kad mu je pećina postala tesna otisnuo se u okolni zatečeni pejsaž i počeo da seče drveće za svoju nastrešnicu a kad je zatrebalo i za gorivo. Dakle, tako je počelo. Praotac je uzimao od prirode ono što mu je bilo potrebno u količini koja mu je odgovarala ne vodeći u tom trenutku računa o posledicama, jedino na šta je obraćao pažnju je da ne seče biljke u blizini svog staništa da ne bi narušio mogućnost (načelo) što manje primetljivosti, sekao je malo dalje. Padina je oćutala nasilje, očuvala je reljef ali, lišena zelenih krošnji, naoko je delovala ogoljeno, zelenu boju lišća nadvladalo je sivilo tla. Ipak, mogla se uočiti izgrađena  nastešnica te je arhitektura tako, prvi put, postala deo pejsaža.

Svevišnji napravi za onih šest dana nebo i zemlju i sve drugo, odmah je podelio na gore za odabrane i dole za sve ostale, nebo i zemlju, pa to ostade tako do danas. Posebno se pozabavio rajskim vrtom, naravno za one gore i vrt dobi ime Eden gde napravi Adama a prahirurškim gestom stvori Evu te oni goli i lepi hodaše okolo srećni i bezgrešni dok ne naiđe zmija koja im dade zabranjenu jabuku, oni zagrizoše i upadoše u greh, izazva ta jabuka onu želju a oni ne odoleše, bi ih onda stid tog grešnog čina te obukoše neko lišće na sebe, Svevišnji to vide i shvati da su zgrešili te ih otera iz Edena u donji svet, na zemlju među one obične. Tako Adam i Eva dođoše u drugi svet ni izdaleka prijatan i ugodan kao Eden gde behu pre grešne radnje ali uprkos kazni božijoj ne zaboraviše ono lepo te nastaviše da to čine i ponavljaju i porodiše potomstvo a usput Adam načini na zemlji repliku rajskog vrta, tu se posle živelo i trajalo vekovima.

Grad traje, troši svoje vreme, korača kroz dane i godine davno zacrtanim stazama, trpi i podnosi događaje koji mu nekada ne idu u prilog, sputavaju ga, zaustavljaju ali to koračanje se ne može prekinuti ma šta nasilnici ili oni bez razumevanja gradskog bića i koji misle da mogu sve promeniti ne gledajući započeto od nekih koje su zamenili na mestu gde se odlučuje. Ma šta oni, ti nerazumnici

Beograd je u proteklih sto i još malo više godina bio u vlasti kneževine, zatim kraljevine, bio je okupirani grad, onda su ga osvojili komunisti koji su svoja načela sprovodili u početku rigidno a onda, kad su se ustoličili i pogrešno zaključili da tu ostaju do kraja sveta što ih je i načelo, počeli su da ista načela sprovode u olabavljenoj formi ali bez obzira na sve, ostavili su ovde značajan trag koji se ne može zanemariti i o urbanoj matrici kada se govori,o sadržajima i arhitekturi, posle je bilo vreme socijalizma gde je raspodela dobara bila prihvatljiva za narod, i najzad u protekloj deceniji ili dve grad je osvojila demokratija ali, mada u kratkom periodu, u veoma različitim formama. Svako je od došavših na vlast donosio svoje misli i namere i gorljivo o tome pričao tvrdeći da će ako se to primeni nastati nešto slično raju za građane. Istina, to bi moglo dovesti u sumnju takav novogovor  jer su neki od njih bili ateisti pa je i pojam raja mogao da se shvati sasvim relativizovano.

Počelo je, ako se tok nastanka grada posmatra sasvim uprošćeno i pojednostavljeno što svakako nije dobar način, ali može biti u ovoj prilici, uz korišćenje široko shvaćene slobode mišljenja u pokušaju da se pronikne u gradsko nastajanje i ono što sledi. Dakle, za ovu priliku preskačući Praoca i njegovu pećinu kao izistinski prapočetak, započelo je od nepristupačne i narogušene 

                               

Prvi koraci pregaoca koji su gradili staništa na prapočetku Arhitekture i model po kome je nastajala nije izbrisan netragom posle svih promena epoha koje su prohujale i tokom kojih je stvoreno bezbroj gradova i u njima zdanja sa namenom svih vrsta, malih i velikih za stanovanje plebsa i prinčeva, kasarni, katedrala, elitnih naselja, parkova i svega onog što zatekosmo a nastavlja se i dalje. Arhitektura je stvarana podnoseći i noseći se sa raznim ograničenjima, uvek i sasvim u skladu sa tekućim vremenom i tada važećim uzusima. Išla je svojim iznuđenim tokom, usmerena od početka da služi pre svega potrebama i volji vladalaca, kasnije i vlasnika kapitala, trajala je prihvatajući od njih nalog koji je podrazumevao ne samo ravila već i formu i lik. Bilo je povremeno usled povećanog dotoka adrenalina kod nekih graditelja događanja gde je delo skliznulo van uobičajenog klišea, arhitekta je tragajući za novim izrazom koji je zahtevan ili dopušten od naručioca činio neke korake u sasvim nove prostore projektujući putem novogovora formu do tada neviđenu i tako se stvarao arhitektonski događaj koji je beležio uglavnom početak koračanja novom stazom ili penjanje stepenicama, posle su kazali da su to bili trenutci uspona, rušenja barijera i prodora u nove prostore mišljenja i umetnosti građenja.

Beogradsko vreme protiče u sejanju posvuda okolo propagandnih usklika i poruka građanstvu i svakako već je svima u gradu dojavljeno i svi znaju da je namera vlastonosaca beogradskih da se gradi jarbol na Ušću visok stotinudvadeset metara ali i gondola koja bi da poveže prostor opet kod Ušća sa Kalemegdanom, da se ne zaborave i pedesetčetiri fontane kojekuda po gradu. Ideja se već koje vreme ugurava putem medija a dužnosnici gradski sa sve novim gradonačelnikom svako malo podsete građane o navedenim  poduhvatima.

Čemu će to da služi ne objašnjavaju osim po koji od njih prozbori ono o napretku turizma i tako to. Sve to košta kako kažu znatne gradske pare za koje bi se moglo izgraditi po neka zdravstvena ustanova ili prostori za čuvanje dece ili bar par stanova za one što ih, kako izgleda, na ulicu sele iz Bristola. Ima naravno u gradu još kojećega što je svakako preče od jarbola sa zastavom državnom na vrhu ali i od gondole koja treba da prevozi sa jedne obale reke na drugu ali je neizvesno i ne zna se koga i zašto.

Ovih dana, meseci pa i godina se govori i ponegde, tamo gde još ima neki zaostali i pretekao tračak slobode govora, objavljuju tekstovi o rušenju privatne imovine u Hercegovačkoj ulici u Savamali, pa o vikendicama od po dva sprata na obali Save i još oko onog bespravno sagrađenog kafića od hiljadu kvadrata na vrhu Kopaonika. Sve to protivno zakonu i urbanističkim planovima pa je naloženo da se sve to u skladu sa zakonom kazni ali se to ne događa i svedoči o izrugivanju građana od strane države a koji od nje potražuju samo da štiti pravila koja je sama uspostavila.

 Naravno, država to ne čini koristeći birokratske zavrzlame da izbegne rušenje po naredbi koju su napisale i izdale njene institucije a sve da bi zaštitile interes nekih koji su joj bliski po lukrativnoj osetljivosti. Pored ministarstava i opštine i policije od kojih se čuje po koja nejasna reč o svemu tome iskazao se i predsednik države začuđen zašto se baš oko te divlje gradnje na Kopaoniku diže tolika galama kad ovde u Srbiji ima nekih milion i još više takvih objekata, ali dobro, pokazaće on da se i to može urediti i da će sve biti po zakonu ali ne reče kada i kako.

Vlast sada, ali i odvajkada marginalizuje participaciju građana i komunikaciju sa njima pri izradi urbanističkih planova. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a što sve mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve promene koje behu od završetka onog rata zvanog Drugi svetski. Za vreme komunizma gde ne beše privatne svojine i bi sve narodno i zajedničko, kada je reč o urbanističkim planovima reč je vodil tadanja vlast a preko mesnih zajednica, naravno kontrolisanih od ljudi iz režima, behu u tim zajednicama stari borci i aparatčici uglavnom, poslušni i prilježni i puni uverenja da to rade za dobro naroda koji nije sasvim dobro razumeo prednosti komunističke ponude.

 

Genetski modifikovana hrana (GMH) već neko vreme ima znatnu uzlazeću putanju, količina te tvari je značajna po marketima a prodrla je i na pijace gde je uobičajeno, do sada, bilo da se tu prodaju samo povrće i voće proizvedeno i poraslo u ratarskim domaćinstvima. GMH postaje, naporom i uticajem marketinga u službi velikih proizvođača hrane, neophodni deo dnevne doze za građane koji bez konzumacije takovih proizvoda misle da skraćuju svoj vek na planeti i imaju osećaj uskraćenosti. Proizvodi se nova vrsta hrane iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi i uz trošenje kiše i onoga što ima u zemlji na kojoj raste. Ali pokazalo se da toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju hranu pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled.