Kako ih je doživeo jedan običan momak - by Mikele

 

 

             [   Unfu   ]

 

Dan D Lipanskih gibanja, 4. jun 1968 godine, oko pola 8 uveče, Gaša i ja se makljamo s nekim gasarbajterima ispred Metropola.

 

Prošlo je dosta vremena od kada je na blogu bio prvi deo Bisera naših pacijenata.

Evo drugog dela sa napomenom, da se možda neki od Bisera ponavljaju.

Za nove blogere ponavljam uvodni deo sa podacima o sakupljaču Bisera.

Aleksandar Revišin, za nas muzičare Reša, je lekar specijalista, urolog i hirurg. Osim toga je i jazzista, odlično svira klavir. Ogledao se i kao kompozitor. Autor  je vrlo lepe balade „Plavi sneg". Tokom cele karijere u njemu su se prelamali medicina i muzika. Pobedila je medicina, iako je muzika bila i ostala sastavni

 

HIMNA DIJASPORE

Autor nepoznat

Zbog onoga tamo
dosli smo ovamo.
oni sto su tamo
isto bi ovamo.

Znaju oni tamo,
bolje je ovamo.
Jeste lijepo tamo
ljepse no ovamo,
ali nema tamo
sta ima ovamo.

Ne moze se tamo
isto sto i 'vamo.
Mi bi radje tamo
no da smo ovamo,
jer nase je tamo
a tudje ovamo.

Ovi bi ovamo
htjeli da smo tamo.
briga njih ovamo
kako nam je tamo.

Trpimo ovamo,
sto ne bismo tamo.
Tako je ovamo.
Oni

Jezik naš nasušni, pun je zamki. Ima puno začkoljica koje ga čine komplikovanim, te je teško govoriti ga sasvim pravilno. Evo, i ovih par uvodnih rečenica sigurno krije neku gramatičku grešku, koliko god se ja trudio da pravilno govorim i pišem. Mom uhu posebno nisu drage tri nekima uobičajene greške ili fraze. Uz sav rizik da kao polukvalifikovan govornik srpskog jezika dobijem dosta ispravki od onih koji su za to veoma stručni, reših da ovo (kako se to moderno kaže) podelim sa vama.

 

Lisabon je čudo od grada. Našao je izvanredno mesto na samom ćošku Evrope, da se rashladi od bliske afričke vreline - široko ušće reke Težo u okean i sedam brda po kojima se opružio.

 

Lisabon sam pohodio tri puta. Prvi put kao pravi turista, sa porodicom, vodjen ljubaznim domaćinima i željan da vidim što više znamenitosti. Drugi put poslovno, sa kratkim kasnim noćnim trenucima odmora i opuštanja. Treći put, pre nekoliko nedelja, imao sam tri dana odmora pred naporan rad. Iskoristio sam ih onako kako sam najbolje mogao - lutajući bez cilja, nasumice ulazeći u uličice, izbegavajući poznata i prenatrpana mesta, osluškujući duh i život običnih ljudi. Portugalski nobelovac Žoze Saramago napisao je u svom delu "Putovanje u Portugal": "Putnik nije turist, on je putnik. Postoji velika razlika. Putovati je saznavanje; ostalo je jednostavno otkrivanje". Ja sam tek iz trećeg puta otkrio od Lisabona nešto malo više nego što se može naći u svakom turističkom vodiču.

 

In šoma, godinu i kusur prije vengo san se ja rodila (pa stoga ne mogu pričat baš ka' objektivni pripovidač), 2. listopada 1968., kažu knjižice i još nike karte, Lada je ulizla u izviđački svit. U ovih 40 godin nima šume u Rvackoj u kojoj se ni „snuždila“, izviđačke akcije na područjiman od Vardara do Triglava na kojoj ni najranije otišla spavat, europski važnije akcije na kojoj ni osvojila nove prijateje,... i zato ih je sad, za veliku feštu – PRVIH IZVIĐAČKIH 40 – okupila u svomen gradu (naravno, ne i u svomen podrumu), ali čemu služe prijateji???

Svaki trenutak života je raskršće na kome se donose odluke. Meni je skautski duh dao pravi odgovor: odlučio sam se za život! 

Najstariji učesnik poslednjeg 21. Svetskog skautskog džemborija, održanog avgusta 2007. godine u Hajlands Parku, istočno od Londona, bio je Miloš Miović, iz Slovenije. Tada devedesetšestogodišnjak, Miloš je insistirao da spava u sopstvenom šatoru i da ima posao. Radio je na prijemu u šator Zveze tabornivkov Slovenije, gde je veselo i energično dočekivao goste i vodio ih kroz izložbu o taborništvu u Sloveniji. 

Eidan Džons, rukovodilac Džemborija, posetio je Miloša koji je bio posebna atrakcija ove smotre. Prilikom posete, pitao ga je planira li da učestvuje na narednom Džemboriju, 2011. godine u Švedskoj. Miloš mu je jednostavno odgovorio: "Ne gubim nadu, ali ako me nešto spreči da odem u Švedsku, učestvovaću na onom sledećem".

Za sovu i ševu.

 

 

U kojoj fazi ste vi?

Kako ne biti kada ih pogledaš

 

Moj dragi gost: Florian

  

Predrasude su sastavni deo naših života, pa je jedna na koju sam nedavno naišao dok sam objašnjavao uživanje u lepoti jedrenja dece i ta kako se može jedriti u zemlji koja nema more. Iskreno rečeno, nisam o tome razmišljao na taj način. Iz mladosti mi je ostao onaj fazon: Mađarska nema more, ali ima ratnu mornaricu, ali tek sam tada shvatio da većina ljudi jedrenje povezuje sa jedrenjakom na pučini sinjega mora. E, šta je tu je, Srbija je nakon raspada Jugoslavije postala država bez izlaza na more, Panonsko more se malo povuklo, ali je na nekom njegovom dnu ostalo Palićko jezero, kao najveće (po rečima zlobnika: najverovatnije najpliće) jezero u Srbiji. 

Palićko jezero kao morski recidiv, pored svih sukoba, poseduje jedan lokalnog tipa na relaciji dve obale. 

S jedne, naslonjen na Muški štrand prilegao je na samu obalu hangar veslača, a na drugoj strani, pored Vermešovog Bagujvara, a pre pecaroškog doma, nalazi se Jedriličarski klub Palić. Sukobi članova ovih klubova su po svim osnovama, počev od prebacivanja tipa: "Koji je to sport da se krećeš leđima unapred?" (kao da se i letvica u skoku u vis već odavno ne prelazi leđima) pa do "Ko te tero, da znaš da jedriš ne bi morao da veslaš."

Prijatelji, sahranite me u Isla Negri

Pred morem koje znam, svakim kamenom ugnezdenim u pesku

I sa talasima koje moje izgubljene oči

Neće ponovo videti

Pablo Neruda

Dan Svetog Patrika je opšteprihvaćen kao praznik svih Iraca, mada ga slave samo oni katoličke vere. Proslavlja se u znak sećanja na najpoznatijeg Irskog sveca, zaslužnog za preobraćenje lokalnih plemena i prihvatanje hrišćanstva. Nekada religiozna proslava, danas je prilika da se Irci okupe i provesele širom sveta, te da im se priključe svi oni koji bi voleli da budu "Irci na jedan dan".

Preko polovine stanovništva Najrobija živi u siromašnim četvrtima, grupisanim pre svega na severoistoku i jugoistoku grada. Nastala su intenzivnim doseljavanjem stanovništva iz ruralnih delova zemlje. Slivaju se kolone sirotinje u prestonicu očekujući da će tu naći život bolji od bede koja ih je pritisla. Kada se vidi i zna sva strahota življenja u ovim ubogim kućercima, može se zamisliti kakva ih je tek muka oterala iz njihovog rodnog kraja.

Islandska kuhinja je najpre poznata po svežoj ribi i jagnjetini. U oba slučaja, kvalitet je više nego vrhunski. Najpre, vode oko ostrva su prepune razne ribe a ribolov je vekovima bio osnovno zanimanje divljih vikinga sa krajnjeg severozapada Evrope. Godinama pre ekonomske krize, kvote za ulovljenu ribu su bile osnovni kamen spoticanja ulaska Islanda u Evropsku Uniju. Ribari se i danas svakodnevno otiskuju na more, a obilan ulov garantuje da je riba koju će vam servirati malte ne doneta sa broda. Osim ako je ne želite dimljenu ili usoljenu, što je takodje dobra ideja. Sa druge strane, kako na Islandu nema divljih životinja (sem polarne lisice koja nije mnogo opasna), ovce slobodno pasu, i to po ceo dan i noć u toku letnjeg perioda zbog celodnevnog svetla. Kada se tome doda da su vazduh i hrana izuzetno čisti (OK, sem kada ostrvo malo zapraši poneki vulkan), jagnjetina je na glasu kao najbolja na svetu. No, nemojte se iznenaditi kad vidite da je jedno od uobičajenih jela u restoranima brze hrane pola jagnjeće glave. Kuhinja Islanda skriva još mnogo sličnih iznenadjenja. Kao i u nas, sve od životinje se koristi. Otuda i neki čudni specijaliteti koje vam predstavljam.

Proleće je način na koji Bog kaže "Još jednom!"

Robert Orben