полазећи од истина које сматрамо очигледним ми србији пружамо руку спасења из глиба, хаоса, распада, пада и (мени омиљеног) бунара.

Уочимо проблем па смислимо решење, направимо план како га спровести, поделе се задужења, мере се пролазни циљеви и на крају се сумира шта смо све упропастили.

Оља је свакакве доводила у емисију и те емисије су свакакве биле али давно није била толико примитивна (ако је икад и била и мислим на емисију) као јучерашња. Човић и Вујошевић су савршено забавили спрингеровску публику, препуцавали су се на радост пука... да је пала и нека размена шамара било би скоро па савршено (савршен сценарио

Srećna i Nova i Stara godina :-)

„Ja sam rođen da bih pravio greške, a ne da bih folirao savršenstvo" - Drake (valjda?!)

Fejs citati, meni fascinantan kolektivni trud oko citata, ceo „posao", jeste fenomen.

Taman kad nam se učini da je sve teže dokopati se površine u moru citata, „good reads" fragmenata pa misli u virtuelnom svetu koji neumorno tikće pojavi se poneka čudna „kombinacija reči" koja u našim glavama udari u dobro skriveno asocijativno mesto, u veliku raskrsnicu, u šumu, u prašumu, u ćošak iza paučine koji ne želimo da očistimo.

... objavite na Tviteru ili Fejsu!

Metaforičan naslov: zgrada je Srbija, požar je tamošnja ekonomska situacija, a tvitovanje i fejsovanje je iznošenje mišljenja, analiza i sugestija nemetaforničnih virtuelno-realnih prijatelja na previsokim nivoima svesti i bitisanja.

Izvinjenje: ja bih sada morao da radim, baš frka na poslu, ali kako to često bila baš mi se sada i pričitalo blogova, i prikomentarisalo, a i zasvrbelo da nešto "više" iscedim iz malo znanja, uglavnom neproverenog, i puno pretpostavki, pa logike sumnjivih strukturalno-dinamičkih osobina.

Kada smo mi, nas tri ortaka, u prvo .com pucanje ušli pre više od deset godina sa oko 100 zaposlenih u firmi to je bila "divna" prilika da teorijsko znanje nižeg kvaliteta koje je bilo ispod časti nama "intelektualcima", pa značajnim "teoretičarima" i "ideolozima", ipak proverimo i u praksi - kako preživeti bez otpuštanja nama dragih i pametnih, pa vrednih kolega i prijatelja.

Traže se polu-dobrovoljci!

Sećam se kako mi je 1987. kada sam došao da radim u UK brzo privuklo pažnju prisustvo lanaca kooperativnih banaka i samoposluga. U svom neznanju i amaterizmu meni je reč „kooperativa" išla uz mešavinu „socijalistički" obojenog sentimentalnog koje se vrtelo oko priča mojih roditelja koji su radili u zadrugama kada su posle Drugog Svetskog Rata kolonizovani u Prigrevicu i kobajagi podozrivog koje se vrtelo oko toga da je „pravi" način „ono" što radi zapad, a ne scoijalistočke kooperative.

Već nekoliko dana slušam, pa proveravam jednu vest koja je objavljena i po posledicama izazvala i reakcije i poruke koje joj može biti i nisu bila prvobitna namera.

Ali stvar sa odgovornošću za javnu reč je takva - dok reči javno ne izgovorite vi vladate njima, a jednom kad se javno izgovore - one vladaju onima koji se javnim poslovima bave.

Naime, jedna politička stranka u Srbiji DSS je, "provocirana" zakonskim

Radio sam celu noć, došao umoran u zoru, a od uličnih prodavaca nisam mogao u kuću. Pošto nisu hteli da se sklone ušao sam u raspravu sa jednim od njih da bi onda trojica nasrnula na mene. Udarali su me pesnicama po glavi zbog čega mi je uvo poplavelo. Utrčao sam, u afektu uzeo gitaru i pojačalo i izleteo na terasu, priča Milan Barković (47).

Stjepan Krznarić - unuk poznatog hrvatskog političara Stjepana Radić

Са мамурлуком у систему, све што сам успео да је питам било је: „Шта оно би синоћ?" Требало је да пристојно наздравимо за њен нови, тешко стечени посао. А онда ми је саопштила да је Ј. само рекао да су ме пукле емоције. Је л' она то хоће да каже да сам ја плакао пред њеним вереником? Како се бре тога не сећам? Па допешачио сам до куће. И то од пелинковца? Добро, од једне флаше. Ово ми је први пут. На тренутак сам се безразложно забринуо над губитком памћења. Нисам се испалио. Помињао сам „плавушу" и то је то. Ваљда сам и причао мало. 

И ко је уопште пустио Масима. То је последње чега се сећам. А како ми каже, онда су кренули и Џибони и Нина. Народњаци су закон. Хеботе, прошло је бре девет месеци. Који ми је...? То се питао и Ј. кад је видео њу да се сморила због мене. Због бола који ја носим. Па није се ваљда толико видело. Да, јесте. И Ј. би се сморио, него је он остао трезан поред нас двоје, па га држало у винкли. Лепо сам му нудио да му купим две дволитре. 

Decu imamo i u istu ulažemo zato da bi nam bila oslonac i pomoć. U starim danima, ali i ranije ako je ikako moguće i potrebito. Uzmimo na primer našeg Prestolonaslednika. U njega smo uložili toliko vitamina, saveta, živaca, neprospavanih noći, izbečenih dana i snage uopšte, banalnost zvanu novac da ni ne pominjem, da je izrastao nebu pod oblake, tako da na njega može i mamut da se osloni bez bojazni da će obojica da se skrhaju u prevrtanju. A i pametan je, ljubi ga majka, nije što je naš. Ukratko – Oslonac lično.

 -          Znate, Minesota je nekako na ravnom, nema planina, i onda preko tog ravnog, znate kada dune sa severa to je prosto strašno... Jeste, gospođo, mi smo posle gospođe sa dečicom...Da nisu žedni? Znate, mi u Minesoti uvek nosimo nešto za piće... Nisu? Ja samo da pitam, odužillo se ovo čekanje...

Dve reči – smrtna kazna su najpominjanije reči ovih par dana u Srbiji. Kao i svuda drugde, vekovima unazad, bez obzira na geografiju i razvijenost društva, potaknuti besom, ljudi traže smrtnu kaznu kao naizgled jedinu meru nemerljivog zločina. A bes je, kao što Niče kaže, odraz nemoći. Očajničke nemoći koja se raširila Srbijom onda kada je objavljeno da je ubijena devojčica, Tijana Jurić. Nikada ne postoji dobar razlog da se ubije čovek, a kada se radi o detetu, onda je to zločin bez premca.

Postoji li okupacija jedne države vojnom silom, nad drugom državom ili delom njene teritorije, a bez ispaljenog metka i bez žrtava? Naravno da postoji, ali samo u teoriji. Suština vojne misli jednog poznatog i vrlo starog kineskog teoretičara jeste primena «čiste moći», tako da se neprijatelj potčini bez borbe, «da se ne pokreće mehanika», kako je taj pre 25 vekova  pisao i govorio. U praksi takvi slučajevi su retki, ako ih uopšte ima. Tako, recimo, a primer je do bola svima nama poznat, da bi okupirli, a zatim i otcepili Kosovo i Metohiju od Srbije,19 zemlja članica NATO su ne samo pokrenuli, već i primenili  silnu "mehaniku". Do danas je ostala vojna tajna koliko je NATO avijacija imala borbenih letova nad SRJ i koliko je raketa i kasetnih bombi sa osiromašenim uranijom ispalila da bi slomila otpor jedne slabašne evropske državice i njene vojske. Broj civilnih i nedužnih žrtava, kako diljem Srbije, tako i Kosova, također je ostao nepoznat.  Eto tako su to radile države stare demokratije i njihovi liberalni predsednici Toni Bler i Bili Klinton. Naravno, ni njihove verne saveznike ne treba zaboraviti. 

Međutim, kad današnja Rusija i njen predsednik Putin, napadaju i okupiraju, oni to rade primenom "čiste moći", bez  žrtava i bez ispaljenog metka.

Gost autor: Miroslav Simeunovic - Simeun, zvani Bob

JESTE

Prvo mu jedan reče: "Jeste!"

Dođe drugi pa mu reče: "Nije!"

Zatim dođoše druga dvojica pa mu rekoše: "Jeste!, ali onaj isti opet reče: "Nije!". Onda dođe desetina njih, pa stotina, i svi kao jedan rekoše: "Jeste!". A onaj ostade jedan jedini, pa opet reče: "E,nije!"

-Jeste!

-Nije!

-Jeste!

-Nije!

I, ubiše onog negatora.

Tako ostadoše sami: učenik u moru