"Srbija i Srbi polako postaju narod koji se stidi svoje borbe protiv fašista".
"Postaviću to pitanje svojim koalicionim partnerima sa kojima imamo sporazum da negujemo antifašizam", rekao je Dačić

Zar Rusi moraju da ponovo oslobađaju Beograd i vrate mu 20. oktobar kao dan oslobođenja, zar Rusi moraju da nas vrate na put antifašizma, koji je kod nas potisnut u zaborav?

Ima li neko hrabrosti, imamo li ličnog i nacionalnog dostojanstva da uz “Kaljinku” bude odsvirano i “Sa ovčara i Kablara”jer to su pevali i svirali oni koji su za Beograd izginuli, a mi im naručujemo “Čoček”.

Baš me čudi kako se niko nije setio da trubači ne pevaju već samo sviraju pa ne vidim razloga da ne bude na repertoaru stara melodija i himna trubača “Sa Ovčara i Kablara”.Poznato je da su tu pesmu pevali i svirali i četnici i partizani, uz male razlike u tekstu, pa bi to bila prilika za još jedno pomirenje jer bi svi slušali istu melodiju a svako pevao svoju pesmu, kako se inače kod nas radi.Važno je da svi pevaju jer dok pevaju zlo ne misle.

Poseta predsednika Rusije je nesumnjivo od ogromnog političkog značaja, verujem da nema niti će biti spornih pitanja u političkim razgovorima ali može biti neslaganja oko istorijskih događaja, a već ih ima.

Ocenjujući predstojeću posetu Medvedeva Srbiji, bivši ambasador Rusije u Beogradu

Aleksej Alesijev je istakao

Neki su ranije govorili da ih ne mogu toliko malo platiti koliko malo mogu raditi, a sada je izgleda moderno uverenje da ih ne mogu toliko otkriti koliko oni mogu ukrasti i sakriti. Dok se u Srbiji broj siromašnih polako približava milionu, dok ostali bez posla seku prste neki troše više da lakiraju nokte nego oni za hranu.

Država mora konačno da postane i pravna i socijalno odgovorna.Onda će ovakvi tekstovi u novinama kao što su ovi:

“Plate profesora u Mitrovici i do 750.000!”

„Ako na Kosovo odlazi oko 40 milijardi dinara godišnje, a tamo živi samo 120.000 ljudi, opravdano postoji sumnja u malverzacije.

“Poreski obveznici tako sa 13 miliona evra izdržavaju čak 3.500 činovnika u srpskim opštinama, od kojih neki i ne žive na teritoriji Kosova.”
“Ministar za KiM Goran Bogdanović rekao je da postoje sumnje u regularnost protoka novca koji se iz budžeta Srbije šalje na Kosovo”

“Tokom 2008. iz kase Republičke izborne komisije skupštinskim kuririma, sekretaricama, majstorima, vozačima, mahom sa srednjom školom, isplaćeno 105.385.443. dinara ili neverovatnih 1.300.000 evra!”

“Dodatno školovanje skupštinskog osoblja na privatnim fakultetima širom Srbije o trošku države još jedan je u nizu javašluka u najvišem zakonodavnom telu.” biti retkost.

Ovih dana baš je zabavno, jedni skupljaju potpise i traže izbore, a drugi nude tradicionalne narodne lekove.

Već skoro mesec dana omladina DSS u maniru  najboljih skojevaca revnosno po pijacama dele kutije lekova na kojima  piše«Žutomicin».

Prva prevara je da u kutiji nema ništa osim papirića na kome piše nešto što bi trebalo biti Uputstva za upotrebu.

Ne treba biti mnogo promućuran pa zaključiti da je «Žutomicin» namenjen za lečenje od «žutih»  tj. za uništavanje DS-a .

Tačno, DS je pravila mnogo grešaka i na svoju štetu , a najveća je što je povlađivala nebulozama DSS i tolerisala ih.

Iako nije tačno naveden sastav leka, s obzirom na proizvođača (DSS) lako je zaključiti da je spravljen po starim receptima iz srednjevekovnih manastira, dakle:

-         bajana voda sa ugljenom bukve, gloga i šljive

-         osveštana voda za salivanje straha pomoću olova protiv mračnih sila

-         nekoliko čenova belog luka

-         glogov kočić protiv nečastivih

-         korenje domaće repe i pasulj u istom omeru

-         kiseli kupus,ljuta papričica, ren i sve naše tradicionalno korenje

-         sve to kuvati na tihoj vatri naloženoj isključivo kradenim drvetom od komšije (tako se valja),

-         dodati kukuruzno brašno sa potočare i kad se dovoljno zgusne dodati svinjsku mast i ostaviti da se ohladi. Tako se dobije masa koja je em žuta, em se može mazati.

-         onda ponovo osveštati i distribuirati.

Da bi lek bio delotvoran treba državu izolovati

Imamo ogroman dug s tendencijom rasta, a nizak standard s tendencijom pada, sve veći broj stanovništva živi sve lošije i sve je ogorčenije na onaj mali deo koji je uzeo ogroman deo bogatstva.

Preti li opsanost da zemlju napuste tajkuni a novac su već prebacili u inostranstvo i tako ostave narod kao siročiće? Može li država da dovede državu u red, je li država zaista jača od onih kojima do sada nije htela ili nije smela da pravi smetnje?.Ko ima veću moć i uticaj, ko koga drži u šaci i ko će koga lupiti šakom?Dokle će mediji seiriti sa aferama umesto da izveštavaju o rezultatima obračuna sa kriminalom.

Predsednik države već nekoliko puta s pravom  insistira i daje punu političku podršku obračunu sa organizovanim kriminalom. Iako je bilo nekoliko dobro organizovanih akcija od strane MUP-a i tužilaštva još uvek se ne vidi odlučna akcija države. A da je situacija krajnje ozbiljna dovoljno je uporediti koliko je para država dobila od 2001.godine,šta je izgrađeno i koliko smo zaduženi, koliko ima siromašnioh, koliko milionera. Dakle, konkretno šta  se radilo od 2001.godine do sada, gde su tolike pare, otkud toliko kriminala i mafija. Što duže oni koji su na vlasti budu odugovlačili sa odgovorima na ova pitanja to više rizikuju da se dovedu u situaciju da i sami budu odgovorni za nečinjenje, a ko zna koliko i za činjenje. Izgovor ne može biti ni petstogodišnje ropstvo pod Turcima, ni bahatost Miloša Obrenovića, dvorci Karađorđevića, ni 2.svetski rat, ni komunisti,ni Milošević, ni sankcije, ni NATO agresija, ni odbrana Kosova, ni svetska ekonomska kriza, jer ništa ne može opravdati pasivnost države u obavljanju svojih osnbovnih funkcija.

Profesor Mlađan Kovačević kaže da je od 1. januara 2001. godine do danas država je po osnovu inostranih kredita, privatizacije... uzela 70 milijardi dolara.

Svaka mudra država i njena spoljna politika teže da probleme u odnosima sa susedima i u okruženju svedu na nulu. U vreme kada kod nas , na prostoru bivše SFRJ nije bilo pameti ni mudrih politika, umesto svođenja problema na nulu težilo se da se susedi svedu na nulu- ili da bude kako mi hoćemo ili da ih ne bude.Konačno i na sreću, vreme takvih politika i političara je prošlo, a vreme razuma neumitno poptiskuje iracionalnosti, prošlost odlazi u prošlost, ne treba i u zaborav, a sadašnjost konačno biva okrenuta budućnosti.Polako ali sigurno region se vraća pameti, rešavanje odnosa sa susedima postaju prioritet a mir i stabilnost u regionu zajednički cilj i dobro. Srbija i Hrvatska su ključni činioci tog procesa i dobro je da sve bolje sarađuju.

Nedavni tekst u zagrebačkom Globusu pod naslovom “Tadićeva ofenziva: Kad Srbija govori, Hrvatska šuti “u kojem je predsednik Tadić opisan nizom laskavih metafora, poput“neokrunjeni kralj europskog jugoistoka” "balkanski šarmer", "balkanski politički supermen",  "ljubimac svetskih centara moći","glasnogovornik tema koje su od opšteg regionalnog interesa"može se posmatrati iz različitih uglova.

Toliko hvaljenje predsednika Srbije može se tumačiti

 Nizom manifestacija u Crnoj Gori je  dostojanstveno proslavljen Dan državnosti u znak sjećanja na 13. jul 1878. godine kada je Crna Gora na Berlinskom kongresu priznata kao samostalna država i na 13. jul 1941. godine, kada je narod Crne Gore počeo ustanak protiv fašizma.

Za razliku od nekih drugih država nastalih raspadom SFRJ, u kojima je na delu potpuna revizuija istorije, ideološko nadgornjavanje, obračun sa prošlošću i samim sobom, raspirivanje novih svađa i podela uz “neutralno” posmatranje od strane države, u;enje nove istorije i vere kojom se unuci vaspitavaju da pljuju po svojim dedovima i pradedovima,  Crna Gora je primer kako se dostojanstveno odnosi prema istoriji i kako se poštuju tradicije svog a i drugih naroda.

Imali su i Crnogorci dinastije, imali su i bjelaše i zelenaše, imali su četnike i partizane, imaju i sada “Velike Crnogorce” i “Velike Srbe”, ali sve to ih ne sprečava da se prema svojoj istoriji odnose sa dužnim poštovanjem.

Povodom Dana državnosti, Vujanović je sinoć na Cetinju priredio prijem

Gost autor “LJUBOTEN»

„Oci naši zgriješiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova.“ (Plač Jeremijin, gl.5.st.7)

Dok su ljudi dečijeg uzrasta često se pitaju šta će biti kada odrastu, kako će živeti i koliko dugo. Većini ljudi koji su sa nama i pored nas, najvažnije im je da ne bude rata. U takvom mentalnom stanju nama nije vremenska jednica godina ni decenija, već se živi od danas za sutra.

Dana 24.jula 1999. počeo sam da pišem svoju kolumnu za skopski nedeljnik, sa naslovom: „Na Kosovu bezvlašće, a Srbija pred građanskim ratom.“, kada mi je u 10,30 časova telefonirao brat iz Beograda  da mi kaže da je u Starom Gracku ubijen naš brat Saša, pored drugih trinaest žeteoca, od kojih su još četvorica naši bliski rođaci. Rođak Momčilo (Momi) ubijen je zajedno sa svojim sinom koji je za tri dana trebao da napuni osamnaest godina. Istovremeno brat me je upozorio da na pogreb ne smem da odem jer niko me neće odbraniti od albanskih osvetnika.

Izašao sam iz stana i uputo  se nigde. Našao sam se na bulevaru „Partizanski Odredi“. Na stanici sam video dvoje Albanaca,

Na prvi pogled ispada kao da suSrbija i Hrvatska rešile sve svoje probleme, rasčistile sa kriminalom i korupcijom, podigle standard, smanjile nezaposlenost, obezbedile narodu bezbrižan život i onda imaju vremena za sport i rekreaciju, kulturu i umetnost . Nažalost ništa od toga  ali unatoč ima se vremena za lov na povijest, povest, istoriju,  historiju i histeriju.Desnica u Hrvatskoj  i  desnica  u Srbiji odavno ulažu  “natčovečanske” i “natpatriJotske” napore, koji  često  prelaze granice zdrave pameti i čovečnosti,  kako bi pokazale da se razlikuje od mrske one njihove, kako su oni tamo zločinci, primitivni, vekovni i tisućljetni neprijatelji, kako jezik kojim govorimo nije ni sličan niti ga razumemo, i kako.. sve tako.

Naravno, u tome ne uspevaju jer narod se ipak razume, kultura opet ne poznaje granice, a i politički i ekonomski odnosi sve su bolji.

Ono što je zajedničko nihovoj i našoj desnici, njihovim i našim nacional-šovinistima je naklonjenost poraženim snagama iz 2. svetskog rata i posvećenost njihovoj rehabilitaciji koja podrazumeva osude “komunističkih zločina”. E tu su se izgleda potpuno našli kako u pogledu metodologije, krivotvorenje istorije i instrumentalizacije za dnevno-političke potrebe.

Upravo o tome govori tekst Heni Erceg, "Izuzetni leševi", koji odslikava stanje u Hrvatskoj ali i Srbiji.

Dakle, “Ručak kod princa od Srbije Republike Srbije”
"Danas  se srećemo u Srbiji da proslavimo 50. godišnjicu osnivačke skupštine nesvrstanih i istorijskog lidera Josipa Broza Tita i njegove kolege koji su osnovali Pokret".

 Da ne bude zabune, ovo nisu reči nikoga od zvaničnika Srbije,

Niko nam izgleda još nije uspeo objasniti da je umesto traženja i izmišljanja razlika pored očitih istosti i sličnosti, mnogo korisnije i pametnije da se pod motom “rad je stvorio čoveka” i “čuvajmo drveće- na njima su živeli naši preci” posvetimo radu, ekonomiji i ekologiji.

Koliko god bile velike suprotnosti među ljudima, one su u stvari ipak nešto sporedno. Ono što nas deli je bezgranično sitno u poređenju s onim što nas zbližava. Mnogi su od naroda sa mnogo više razlika i antagonizama stvorili moderne nacije tako što su negovali i podsticali sličnosti a tolerisali razlike. U istoriji svih naroda pojavljivali su se oni koji su upravo na tim malim razlikama raspirivali veliku mržnju i pravili veliki  biznis za uski krug svojih i sebe lično. Za razliku od njih, na prostoru Balkana, a posebno Jugoslavije, kao da su narodi ukleti, izgubili moć  rasuđivanja pa i danas u 21.veku,  umesto da grade mir sa susedima od kojih se skoro ne razlikuju angažuju  naučne, političke i naročito verske potencijale da dokažu što više razlika. Izmišljaju se jezici, govori, običaji, istorije, i ide u banalizaciju da se pokušava kroz genetska istraživanja naći srodnost i zajedničko poreklo čak sa azijskim i afričkim plemenima samo da sa susedima nemaju nikakve veze. Upravo jedno istraživanje genskog porekla i podudarnosti najviše će šokirati one koji su se busali da su “veliki i čisti Hrvati”, “veliki i čisti Srbi”, te da nemaju ništa zajedničko sa primitivnim Srbima odnosno primitivnim Hrvatima. Kako prenosi hrvatski “News” istraživanje koje je započeto 2003., obuhvatilo je 7230 ispitanika širom Hrvatske i cele regije, došlo je do “šokantnog otkrića” jer menja dosadašnje pretpostavke o poreklu hrvatskog naroda ali bogami i Srba i svih ostalih.

… i on mi kaže ovo: „B’ateee, ae da dođeš na Darena Amersona svira ovde kod nas biće ludnica, sprema se žurka do bola“, a ja se razmišljam, koji bre Deren Emerson, meni već pet dana pičiiiiiii, razuuumeeeš....

Za neke stvari je potrebno više vremena da se shvate. Kao npr za ovu rečenicu iz uvoda. Ni meni ništa ne bi značila da sam je čuo tek tako. Neke stvari moraju da se osete. Na koži.

Trebalo

Pričam ti priču...

Šut sa poludistance nije bio toliko loš. Evo, gađam, i ako pogodim, od danas prestajem da pušim. Pripremam se za šut, publika ustaje na nogeee, sirena svira kraj, iiii.... Ok, 2 od 3. Gužvam još jedan do pola ispisan list papira i okrećem se od kante. Prelazim sobu potmulim koracima do drugog kraja pognute glave. Glave nekog ko je usresređen samo na taj trenutak. Ako pogodim odavde računaće se za dva. Krckam vrat i lomim prste. Udahnem brzo i kratko. Polako izdahnem: Nije dobar osećaj u glavi. Govorim sebi da bi trebalo da udahnem dublje. Ispunim pluća

Kuda dalje?

Čini se da vreme srednjevekovnih mitova u Srbiji polako prolazi, osim za one sa zaista jakom imaginacijom.

Izduvali smo sa „teritorijama“. Čak i najtvrđim nacionalistima je ostalo uglavnom da planiraju da „ojačaju“, pa da se vrate „tamo“ (Kosovo, Kawlovac, Kawlobag, Viwovitica) za 50-100 godina – nadajući se, valjda, dobrom zdravlju – ili računajući da će njihova deca da budu dovoljno luda da se tako nečim bave...

Kad se podvuče crta... puno čaša je polomljeno. Privreda upropašćena, penzijski fondovi rasuti, državni sistemi poput školstva i zdravstva nisko pali, a veliki broj ljudi, posebno stručnih i kvalitetnih, otišli iz zemlje.

Pitanje koje se postavlja posle svega ovoga je – kako raditi na popravljanju štete koja je načinjena, a istovremeno preusmeriti fokus patriotizma i integrativnosti na aktivnosti koje nisu u tako strašnoj koliziji sa (sada) susednim zemljama, narodima sa kojima živimo na istom prostoru – i na kraju krajeva, dobrim delom sveta.

Znači, kako da, „polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih gradjana i etničkih zajednica u Srbiji“, stvorimo novu mehaniku integracije, koja se ne meri u kvadratnim kilometrima suverene državne teritorije i mitovima o Milošu Obiliću i devet Jugovića, koji se preseljavaju u Carstvo Nebesko – nego brojem aktivnih članova zajednice, njihovim kvalitetima u kontekstu vremena u kome živimo i njihovoj međusobnoj saradnji, baziranoj na zajedničkom interesu i dobrovoljnosti.