B92 Blog

< ... šuma se odjednom protegla, i onda naglo skupila; da me je neko pitao reklao bih da sam osetio kako se cela šuma pomerila; a opet znaka tome nije bilo; negde u pola noći sam osetio da se nešto desilo; mali zemljotres tačno usred mog sna ... >

Za snove kažu da mogu svašta. Svašta.

Marija je stajala iznad mene. Bio sam i dalje do pola usnuo, a od pola budan. Nešto je opet jarko svetlelo na njenom domalom prstu. Ličilo je na snoviđenje. Mali, ali vrlo čist sjaj. Kao onaj bljesak noža od sinoć. Ili mi se samo činilo od neprilagođenosti mojih očiju jutarnjem svetlu. Morao sam da skupim kapke kako bih išta video. Tako nadvijena, Marija mi se u prvi mah učinila većom nego što jeste. Zaklanjala je pola mog centralnog vidokruga. Oko nje je bila svetleće blještava aura sunčevih zraka koji su klizili po njoj i oko nje. Tek su se krajevi pogleda zamračivali. Nije ni čudo što

Par koraka kako smo ušli u šumu Marija je posegla rukom ka obližnjoj grani i sa nje skinula torbu koja baš na tom mestu visila. Prebacila je preko ramena. Mogao sam da je pitam kako je znala gde da je ostavi, ali mi se nekako učinilo da je pitanje suvislo. U tom trenutku mi prođe kroz glavu kako bi torba bila na svim mestima gde smo mogli da uđemo. Bleskasto, pomislih.

Iz dubine, negde gde je moj unutrašnji glas do tada bio usnuo, probudi se i postavi mi pitanje - da li sam i ja trebao nešto da ponesem na ovaj put? U tišini moje glave je tražio odgovor.

- Ne brini se, sve što ti je potrebno ćeš naći na putu. Ja ovde imam sve ostalo što će nam biti od koristi. - odgovori Marija na moje nepostavljeno pitanje. Uputila mi je pogled umirenja. Ako se do sada nisam osetio ogoljenim, sada sigurno jesam. I to je ona vidno znala.

- Ne treba da se pitaš šta ti je sve pot

Hodao sam uz Mariju već neko vreme ivicom šume. Sumrak je počeo da obuva svoje cipele i da nam prilazi polako. Preko horizonta, dan je zevao i pripremao se na počinak.

Na toj granici, gde se priroda menja, nije bilo tragova ulaska u šumu. Putevi su se izlizali i i tamo gde su nekada staze kročile u šumu i šipražije, sloj snažne, niske trave i šumskog rastinja je nadvladao. Kao da je šuma bila netaknuta.

Iz drveća se nije čula graja ptica. Nije bilo znakova da unutra ima ičega. Sablasna, gotovo mrtva, tišina je ispunjavala prostor granice. Tek ponegde se čulo trenje vetra o lišće. Onako, tek spolja. Izgledalo je kao da se i on premišljao da uđe unutra. Mazio je šumu, praveći se kao da nije tu. Drveće na samoj granici je stajalo gordo i izgledalo gorostasno. Kao da su se sama stabla dogovorila da ona najsnažnija i najmoćnija stoje na ivici. Kao čuvari. Priroda ume da bude isto toliko surova koliko i lepa - mislio sam se.

Odjednom svatih da hodamo već neko vreme bez i jedne reči progovorene. Išla

Marija Terezija nije imala toga dana, koji je iskreno govoreći bio vrlo vrlo davno, na umu da ta šuma ostane šuma. Kada je toga jutra naredila svojim podanicima da je posade, to je uradila sa planom da ta šuma jednog dana postane nameštaj. U nekoj alternativnoj realnosti, ta šuma sada vredi milione u obliku stilskog enterijera. Krasi sobe nekog restauriranog dvorca. Na tim krevetima se rodilo i umrlo dosta kraljeva i prinčeva. Vršile su se preljube i stvarale ljubavi veće i od same večnosti. Kovale su se zavere i spavale device. Slivale suze za poginulim muževima i pravile države sa novopečenim herojima. A heroji su se menjali.

No, kao i u svim ostalim istinitim bajkama, negde usput, negde na samoj ivici šume, ova priča počinje mnogo godina kasnije. U toj istoj šumi koja nikada nije posečena.

I uvek će jedno pitanje da me sustiže. Gde god da krenem. Da li se Marij

... U ovom svetu prepunom mediokriteta, gde nam nutkaju na tanjiru neke polovnjake sa butkicama, teraju nas da se zajedno sa njima smejemo ljudima koji dolaze na pevačke Idole, ismevajući sami sebe u svojoj dosadi, ljudi su zaboravili šta znači skromnost. A prava snaga skromnosti leži u jednostavnosti. Ponoviću ovo tek da se zna - jednostavnosti. Za jednostavnog (ne prostog) čoveka ne postoje granice. On će dodirnuti svakoga. Magija je njegov dom...

Hehe, nisam odoleo :)

P.S.

Nesto ovaj youtube zeza. Evo linka.

Smeh nikada nije ništa koštao.

Danas sam čuo da je neki japanski štagodveć, objasnio krizu na najbolji mogući način (makar za mene). Kaže ovako - zamisli da imaš jednu sveću, i da je upališ. Ona ti je izvor prihoda, novca, fondova. E sad, zamisli da stave mnogo ogledala oko te sveće. Sva ona prave neku svetlost kao odraz, ali nisu izvor. No, zbog svih njih izgleda da je svetlost mnogo jača i da je ima mnogo više. Poneko od njih može i da pukne, ali ništa bitno neće desiti, no kada se ugasi ta, jedna jedina, sveća - onda nastane mrak.

I zaista, kada sam se malo bolje razmislio, shvatih da je tako nekako. Da je ta metafora, bolja od bilo kog objašnjenja.

Književnost. Ona je ogledalo društva, ponašanja, događanja. Ogleda sebe u realnosti i pravi slike koje su vrlo bliske stvarnim, tako da što su bliže, to jače sjaji. A što su bliže realnosti, pogađaju više u središte.

Nušić je bio taj bataseka (čitaj - majstor) koji je mogao da sve predstavi tako da se svemu smeješ, a

Prolog:

Vozio sam se sa jednom starijom gospođom prema Novom Sadu pre nekoliko dana. U jednom od onih toplotnih talasa koji su trajali dva-tri dana. I baš konstatujemo koliko je zima trajala. I kako evo samo što nije proleće. I onda, negde iznutra, javi mi se preko poznat miris. Onaj koji mi svaku ćeliju prošara kada ga osetim u rano proleće. Onaj koji probudi drijade i nimfe iz zimskog sna. Prizove Sunce.

- Nije još uvek stiglo. Proleće, mislim. Znate, ima onog specifičnog mirisa u vazduhu kada osetite da je došlo. Možda je otoplilo, ali još uvek nije stiglo pravo proleće. Oseća se u vazduhu kada stigne.

- Baš tako. Ipak, još uvek nije stiglo. - složila se.

Ponekad se jednostavno zapanjim kada shvatim koliko nismo svesni šta smo sve sposobni da uradimo. No more needless comments.

Pričam ti priču...

Šut sa poludistance nije bio toliko loš. Evo, gađam, i ako pogodim, od danas prestajem da pušim. Pripremam se za šut, publika ustaje na nogeee, sirena svira kraj, iiii.... Ok, 2 od 3. Gužvam još jedan do pola ispisan list papira i okrećem se od kante. Prelazim sobu potmulim koracima do drugog kraja pognute glave. Glave nekog ko je usresređen samo na taj trenutak. Ako pogodim odavde računaće se za dva. Krckam vrat i lomim prste. Udahnem brzo i kratko. Polako izdahnem: Nije dobar osećaj u glavi. Govorim sebi da bi trebalo da udahnem dublje. Ispunim pluća do kraja, zadržim i polako ispustim dah. Od priliva kiseonika mi se zavrti. Zavrti mi se i soba, i zašto ovo radim i još nešto svašta. Nešto od sutrašnjih nedovršenih akcija mi proleti kroz glavu. Znam da sam zbog nečeg krenuo u sve ovo, ali sada ne mogu da se setim. A, da, da, cigarete. Dakle, publika skandira, od zvuka sirene samo još par sekundi. Okrećem se naglo, izbacujem zgužvani papir i pogađam zvučnik satelit na komodi pored kante.

Ako su oči ogledalo duše, šta onda treba da budu oči jednog grada?

Ko kaže da sve mora da bude opisano rečima?

Unazadni Vizuelni putopis sa ličnim potpisom.

Za ovo mi je trebalo oko godinu dana, pa se nadam da mi nećete zameriti što je blog malo veći. Ali za sve one koji ga ovakvim nikada nisu videli, On može i ovako da se gleda, čuje i oseti...