Zamisli nešto što je za tebe veoma bitno. Na primer, lični cilj koji za tebe stvarno predstavlja izazov. Koji, kada bi ga ispunio, bio bi siguran da je sve moguće u životu. Nešto što te pokreće. Nešto što je stvarno vredno tvog rada i truda. I što ga tačnije predstaviš u svojoj glavi, tačnije će se manifestovati, tako da budi precizan. I kada na kraju znaš tačno šta je to, dodeli mu simbol. Dodeli mu znak koji će da predstavlja ceo tvoj cilj odjednom. Tačnije, njegovo ispunjenje. Oseti ga celim telom kao da se sada dešava. Onda ga nacrtaj na papiru iz velike sveske i postavi ga ispred sebe na nekoj razdaljini. Na tolikoj razdaljini, i na toj visini, tako da bude realan. Ni preblizu, ni predaleko. Ni prevelik, ni premali. Potaman je reč. Potaman. Ono što je najbolje je da ćeš tačno znati mesto na kome treba da bude, bez greške...

Uradis i znas.

Nema mnogo filozofije (neki bi rekli filosofije) - ili oce ili nece. I znas od pocetka do kraja. Nema mnogo sranja. Ili jesi ili nisi (neki bi reklli lav). Ja ne bi. Mada jesam. Makar tako kazu po horoskopu. U koga ne verujem. Mada verujem u Miku Antica. Koji je ostavio u amanet cutanje svoje knjige svom sinu Vuku Anticu sa prevelikom molbom da nikada ne pristane na copor. U to verujem.

Eto tako.

A u sta vi verujete?

Kratko, ali... 

ovaj tekst ne zaslužuje velika slova na početku rečenica. jer ona se nigde nije uklapala.

nijedna praznina nije imala ovakav oblik. nijedna moć nije mogla da natera ovaj deo slagalice da upadne tamo gde mu nije bilo mesto. takva moć još uvek nije viđena. jer je taj deo slagalice odlučio da će sam da bira gde će.

ne može niko o da priča o njoj jer je tako jednistvena. sama bira šta će o njoj da pričaju. ali

Nekada dodje trenutak kada se čoveku menjaju granice. Kada postaneš malo veći od prostora. Slomiš nešto tog dana. Šolju za čaj, na primer. Srušiš je malim prstom i ona padne i razbije se na tri perfektna dela. Toliko precizan rez tako malim prstom. Hiruški tanak. Prosto, možeš da ga zakrpiš i delovi će upasti tamo gde treba.

I nastaviš da udaraš u stvari. Ili već, stvari krenu da ti se nalaze na putu. Mislim,

Ima ih stvarno razlicitih. Ja nisam nikakav poznavalac.

Ali ko cuje ovo i ne svidi mu se... ne znam sta da mu kazem

Ako osnovne jedinice našeg komuniciranja - rečenice jelte - čine iskre naše duše, onda mantra čini plamen. Odakle iskre lete.

Svaka rečenica teži da bude mantra.

Jer dok se iskre, minijaturne zvezde padalice, gase onoliko brzo koliko jarko svetle - plamen se oseća stalno.

I ako bismo mogli da otkinemo deo naše duše, verovatno bi voleli da mu nešto ovako kažemo... ili da on nama kaže...

  ... something ...

Ako se sa ovim niste susreli ranije - sada je vreme. Jer kako kaze i sam slogan Ted Talks-a ovo su "Ideje koje vredi širiti".

 Ovo su moji gosti autori danas:

Arthur Benjamin - O Brojevima:

Sir Ken Robinson

"Ako dovoljno dugo gledaš u ambis, u jednom trenutku će ambis početi da gleda u tebe."

"Strpljenje je dobra stvar, ali nije dobro ako čekaš petla da snese jaje."

Ništa. Baš ništa. Ništa neću reći ovim tekstom. Mada, u našim glavama i dalje pričam, onaj ko čita ovo neće pročitati ništa što već nije znao.

"In the drowsy dark cave of the mind, dreams build their nest with fragments dropped from day's caravan."
-Rabindranath Tagore

"U usnuloj tamnoj pećini uma, snovi grade svoja gnezda od delića otpalih sa svakodnevnog karavana."
- Rabindranath Tagore

Kažu da se u tom trenutku najviše pamti. Tada kada si na pola od snevanja i na pola od jave. Kada si i tu i tamo. Kada ti se, kao malom, peva uspavanka. Pesma koja te spušta nežnim rukama u drugi svet.

Šteta je ponekad što se za nešto ne zna više. Čuo sam je prvi put pre oko 9 godina i

Ne znam zašto, ja bi ih nekako slušao na svadbama...

Elephant gun

Postcard from Italy

Mount Wroclai

 A vi?