B92 Blog

Ma, samo kratka vest. A vi sami odlučite. Posvetite ovome 10 minuta. Ja sam neću komentarisati ovaj blog.

P.S.

Hvala draga...

Prevod:

 "Желим да нагласим да је током мог дугогодишњег рада као лекара опште праксе моја главна максима била „ Пре свега не чинити ником зло/не наудити ником". То сам правило понела са собом при доласку на место министра здравља.

Када сам била у ситуацијама да неком препоручим лек, увек бих се, као и, верујем,већина доктора, прво запитала „Да ли бих овај лек дала својој старој мајци, свом детету?".

Управо ме је та мисао нагнала да са великим опрезом преиспитам информације везане за лек

 Mika Antić - Horoskop - "Ćutanje ove knjige ostavljam u amanet mom sinu Vuku sa prevelikom molbom da nikada ne pristane na čopor.

Stoje dva kineza na mostu i gledaju ribice koje se praćakaju u vodi.
- Vidiš kako su ribice srećne dok plivaju i praćakaju se u vodi. - prvi će.
- Ali kako znaš da su ribice srećne, kada ti nisi ribica? - upita ga drugi.
- A kako ti tačno znaš da ja ne znam kada ti nisi ja? - odgovori drugi."

... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... 

... Pa, da li bi pažljivo odabrane reči i pravilno kreiran obrazac definisale, ono šta hoću da kažem, kvalitetnije?

Od svih bića na planeti, samo čovek ima mogućnost komunikacije artikulisan verbalnim putem - govorom. Iliti, mi smo jedina životinja koja još i priča. Veliko je pitanje šta to stvarno i pričamo.

Naše misli se nekako reflektuju kroz on

Mogao bih da pišem o komunikaciji. Dugo bih mogao o tome. Vredelo bi. Nacrtao bih sliku. Bila bi nacrtana tako da leži. Pospana u svom krevetu, ne bi mi dozvolila da otvorim oči. Tražila bi da spavam. Predstava, kao i sve ostalo što treba da traje, traži da bude negovana. Stalno da je pred očima. Ukrašavana i obojena. Ponekad uramljena. Ramom od punog drveta, da odaje osećaj topline. Svežine, kao i istorije.

Kažu da ne možeš da sanjaš nešto čega deo nisi.

Onda bih je obukao u nešto drugo. Promenio kontekst. Stavio je u tekst. Dobila bi redosled, svrhu, ishod. Početak i kraj. Ritam i sklad. Tu negde, na samom kraju stranice, između dva nova reda, primeti se penkalo na papiru. Kaplje po stolu preko, ostavljajući za sobom tvrdokorne fleke na belom stolnjaku.

...

Istraživanja pokazuju da se oko 93% komunikacije vrši neverbalnim putem. To znači da se 93% naše k

Intro

Vozimo se mi tako Dorćolom na ne-kafansko veče. Utom, primetilo se:

„Pazi kada oko ovog kafića, uvek kada prođeš, možeš da se parkiraš..."
„Pa jeste, kada se gosti dovoze metlama...."
„Hahaha, a parkiraju na šipku...."

Uvod, razrada i kulminacija

Nije prošlo mnogo od tog trenutka, a ja sam ispijao najbolji Bahama mama u kraju. Mislim, kažu tako, makar, i ja im verujem....

I pade mi na pamet. Ideja vrela kao sam đavo koji se ranio na ružu. I liže svoju ranu. Toliko vruća. Nastavila je nedge oko vrtloga čaše. Ideja se ulila u Bahama mamu onoga trenutka kada sam spustio pogled ka čaši. Vrhunac se nalazio negde oko kockica leda i puštao je crveno žuti sok da ga oblizuje dok se kupa u moru alkohola. Pozivao je tako uvređen, kako samo žena može da bude uvređena ako se ne primeti njena nova frizura. Slizao se niz kocke leda kao talas od 20 metara niz leđa surfera koji beži pred najezdom. Prkosio je navali Saracena. Rascvetao s

"It is no measure of health to be well adjusted to a profoundly sick society."

Jiddu Krishnamurti

< ... šuma se odjednom protegla, i onda naglo skupila; da me je neko pitao reklao bih da sam osetio kako se cela šuma pomerila; a opet znaka tome nije bilo; negde u pola noći sam osetio da se nešto desilo; mali zemljotres tačno usred mog sna ... >

Za snove kažu da mogu svašta. Svašta.

Marija je stajala iznad mene. Bio sam i dalje do pola usnuo, a od pola budan. Nešto je opet jarko svetlelo na njenom domalom prstu. Ličilo je na snoviđenje. Mali, ali vrlo čist sjaj. Kao onaj bljesak noža od sinoć. Ili mi se samo činilo od neprilagođenosti mojih očiju jutarnjem svetlu. Morao sam da skupim kapke kako bih išta video. Tako nadvijena, Marija mi se u prvi mah učinila većom nego što jeste. Zaklanjala je pola mog centralnog vidokruga. Oko nje je bila svetleće blještava aura sunčevih zraka koji su klizili po njoj i oko nje. Tek su se krajevi pogleda zamračivali. Nije ni čudo što

Par koraka kako smo ušli u šumu Marija je posegla rukom ka obližnjoj grani i sa nje skinula torbu koja baš na tom mestu visila. Prebacila je preko ramena. Mogao sam da je pitam kako je znala gde da je ostavi, ali mi se nekako učinilo da je pitanje suvislo. U tom trenutku mi prođe kroz glavu kako bi torba bila na svim mestima gde smo mogli da uđemo. Bleskasto, pomislih.

Iz dubine, negde gde je moj unutrašnji glas do tada bio usnuo, probudi se i postavi mi pitanje - da li sam i ja trebao nešto da ponesem na ovaj put? U tišini moje glave je tražio odgovor.

- Ne brini se, sve što ti je potrebno ćeš naći na putu. Ja ovde imam sve ostalo što će nam biti od koristi. - odgovori Marija na moje nepostavljeno pitanje. Uputila mi je pogled umirenja. Ako se do sada nisam osetio ogoljenim, sada sigurno jesam. I to je ona vidno znala.

- Ne treba da se pitaš šta ti je sve pot

Hodao sam uz Mariju već neko vreme ivicom šume. Sumrak je počeo da obuva svoje cipele i da nam prilazi polako. Preko horizonta, dan je zevao i pripremao se na počinak.

Na toj granici, gde se priroda menja, nije bilo tragova ulaska u šumu. Putevi su se izlizali i i tamo gde su nekada staze kročile u šumu i šipražije, sloj snažne, niske trave i šumskog rastinja je nadvladao. Kao da je šuma bila netaknuta.

Iz drveća se nije čula graja ptica. Nije bilo znakova da unutra ima ičega. Sablasna, gotovo mrtva, tišina je ispunjavala prostor granice. Tek ponegde se čulo trenje vetra o lišće. Onako, tek spolja. Izgledalo je kao da se i on premišljao da uđe unutra. Mazio je šumu, praveći se kao da nije tu. Drveće na samoj granici je stajalo gordo i izgledalo gorostasno. Kao da su se sama stabla dogovorila da ona najsnažnija i najmoćnija stoje na ivici. Kao čuvari. Priroda ume da bude isto toliko surova koliko i lepa - mislio sam se.

Odjednom svatih da hodamo već neko vreme bez i jedne reči progovorene. Išla

Marija Terezija nije imala toga dana, koji je iskreno govoreći bio vrlo vrlo davno, na umu da ta šuma ostane šuma. Kada je toga jutra naredila svojim podanicima da je posade, to je uradila sa planom da ta šuma jednog dana postane nameštaj. U nekoj alternativnoj realnosti, ta šuma sada vredi milione u obliku stilskog enterijera. Krasi sobe nekog restauriranog dvorca. Na tim krevetima se rodilo i umrlo dosta kraljeva i prinčeva. Vršile su se preljube i stvarale ljubavi veće i od same večnosti. Kovale su se zavere i spavale device. Slivale suze za poginulim muževima i pravile države sa novopečenim herojima. A heroji su se menjali.

No, kao i u svim ostalim istinitim bajkama, negde usput, negde na samoj ivici šume, ova priča počinje mnogo godina kasnije. U toj istoj šumi koja nikada nije posečena.

I uvek će jedno pitanje da me sustiže. Gde god da krenem. Da li se Marij

... U ovom svetu prepunom mediokriteta, gde nam nutkaju na tanjiru neke polovnjake sa butkicama, teraju nas da se zajedno sa njima smejemo ljudima koji dolaze na pevačke Idole, ismevajući sami sebe u svojoj dosadi, ljudi su zaboravili šta znači skromnost. A prava snaga skromnosti leži u jednostavnosti. Ponoviću ovo tek da se zna - jednostavnosti. Za jednostavnog (ne prostog) čoveka ne postoje granice. On će dodirnuti svakoga. Magija je njegov dom...

Hehe, nisam odoleo :)

P.S.

Nesto ovaj youtube zeza. Evo linka.