Odoh ja na koncert, a vi uživajte u mojoj omiljenoj pesmi

Prošle nedelje, dopao mi je ruku ženevski "Les Temps". Negde na dnu stranice naiđoh na kratku vest o izboru Vuka Jeremića za predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Mali značaj posvećen ovoj vesti bio je u potputnoj suprotnosti načinu na koji je ona propraćena u našim medijama. To me je dodatno zbunilo jer "Les Temps" je poznat po tome što pažljivo prati događaje u Ujedinjenim Nacijama, a Švajcarska je snažno podržala Vuka Jeremića. Sve u svemu, bilo je za očekivati veći naslov, ako ne i vest na naslovnoj strani.

Naravno, Jeremić je naš čovek, a naši mediji su skloni jakom spinu. Jeremić je čak izjavio da je njegov uspeh u diplomatiji jednak osvajanju svetskog prvenstva u fudbalu (čudo nije pomenuo Vimbldon). Sve u svemu, cela situacija me je zbunila te sam morao da rešim ovaj "cognitive dissonance" tako što sam se obratio za pomoć prijatelju koji se bavi diplomatijom. Evo nekoliko njegovih pojašnjenja....

I dok sam razmišljao čime započeti svoj BLOGOglagoljivi cyber-život, primetio sam da je upravo ovde nedavno reaktuelizovana tema turbo-folka, lošeg ukusa, (ne)kulture i ostalih "demona" devedesetih godina prošlog veka. Setio sam se, takođe, jednog starog teksta koji sam napisao (zajedno sa prijateljem koji je želeo da ostane anoniman), a koji je bavi kritikom kritike -- ili pre "kritike" -- turbo-folka. Budući da je ostao prilično neprimećen,

Drage blogerke i dragi blogeri, kako sam i najavio, sledi tekst pod naslovom "Zašto sam protiv nezavisnog Kosova". Kako se analiza "malo" odužila, odlučio sam da ga "pustim" iz (najmanje) dva dela, računajući da sadrži dovoljno zanimljivih teza, kao i da predstavlja celinu -- u njemu se, manje-više, analiziraju argumenti protiv nezavisnosti koje predstavlja "prva Srbija" i nudi njihova kritika. Voleo bih da imate u vidu da je štivo pisano bez namere da bude naučnog karaktera, do kraja razvijene argumentacije - ono treba da potpomogne diskusiju koja bi dalje razvila

Glavna tema -- predsednički izbori -- predmet je mnogobrojnih analiza koje su onakve kakva je i politička situacija: neinventivne, lišene teorijske lucidnosti, u ravni zdravog razuma. Uglavnom čista dosada. Zbog toga, odlučio sam da ostavim izborne dileme glasačkom telu, jer je ono, po mojoj proceni, dovoljno zrelo da predvidi konsekvence svog (ne)izbora. I pozabavim se drugom temom, koja je reaktuelizovana na blogu, njegovim marginama, ali i van njega.

Нема ничег необичног у епидемији грипа. Сваке године на хиљаде људи умире од грипа и у нормалним условима, друштво је научило да се носи са том претњом. С времена на време, епидемија грипа претвори се у планетарну пандемију која однесе ужасан број жртава. Ипак, не постоје докази да ће се тзв. свињски грип, који је за сада однео релативно мали број живота, претворити у пандемију. Пре ће бити да се суочавамо са здравственом кризом која се претвара у моралну драму. 

Иако је свињски грип релативно уобичајена опасност када је у питању гајење свиња, треба рећи да, за сада, здравствени инспектори нису пронашли заражене свиње нигде у Мексику. А зашто га онда зову "свињски грип?" Главни разлог јесте тај што је последњи сој грипа који је генетски подсећао на овај био пронађен код свиња. Но, то не значи да га морамо звати "свињским грипом". Израелски заменик министра здравља, Јаков Лицман, рекао је да у његовој држави неће прихватити овај назив, будући да јеврејски верници не једу свињетину. "Зваћемо га мексичким грипом", казао је. Оно што Лицманов коментар показује јесте то да су име и представа коју стварамо о болести чврсто повезани не са науком, већ са културом.

Šarolika biografija Vajata Erpa (Wyatt Berry Stapp Earp, 1848-1929),[1] zbog svoje raznovrsnosti koja omogućuje da joj se priđe iz raznih uglova, služila je, i još uvek služi, kao podloga za artikulisanje različith i često suprotstavljenih nazora, pre svega političkih. Svaki period, takoreći, ima svog Vajata Erpa. Vajat Erp, kao šerif, kao predstavnik zakona, kao „čovek zakona" usred bezakonja onoga što se smatra „Divljim Zapadom", od kraja devetnaestog veka pa sve do danas biva modelom koji se prati kada se progovara o pravdi i nepravdi, što su teme kojima se bavi svaki mit, ali i svaka politika.

U okviru Festivala jednog pisca, posvećenog Momčilu Nastasijeviću, Kulturni centar Beograda ugostio je Fredrika Džejmsona (rođ. 1934), jednog od najznačajnijih savremenih (post)marksističkih filozofa, književnog kritičara i teoretičara kulture. Dobitnik je prestižne Holbergove nagrade za razvoj akademskih dostignuća u oblasti umetnosti, društvenih i humanistčkih nauka, čiji su prethodni laureati i Jirgen Habermas, Julija Kristeva i Ronald Dvorkin. Na srpski jezik prevedeno je, pored ostalih, i njegovo nazapaženije delo Postmodernizam ili kulturna logika poznog kapitalizma, a ovo je njegova prva poseta Beogradu.

Neke od ključnih teorijskih teza Fredrika Džejmsona odnose se na nestanak inidvidualne subjektivnosti i pojavu šizofrene svesti, postmoderno stanje „stalne sadašnjosti“ i nestanak standardno shvaćene istorije kao kontinuirane prošlosti sa posledicama po sadašnjost, prerastanje parodije u pastiš (eklektičku imitaciju) u umetničkoj praksi i arhitekturu kao najbolji primera za postmoderni stil u umetnosti.

ja sam ih prvi put videla
na onom glupom vudstoku posle 25 godina.
ne znam dal'ste gledali taj koncert, al bilo je strasno.
em '94, ovde se dogadja haos po sebi,
hteli smo , bar nas nekoliko da se
setimo kako je to bilo onih dana koje , naravno,
nismo pamtili....
za mene je stvarno bio shok.
nekoliko potpuno blatnjavih ljudi svira nesto
ali drugacije.gorko, crno, energicno, ludo...

Ja sam ostala bez teksta.

Vi me znate, i znate da se to desava retko.

Odakle da počnem?

Vi me znate. Znate da TV gledam retko. Skoro nikad.

Znate da nisam gledala reality  show programe tipa Big Brother,

Idol, etc. I ne volim. Dosadno mi. Eto.

Takva sam. Nisam gledala Sex & City, Eurosong....nisam od te vrste...

Al baš.

Secate se mog bloga, 

http://blog.b92.net/text/3077/Mamasgotabrandnewblog/

 Pogledajte, molim vas, ako se ne sećate.

Već dugo ne pratim šta radi Sir Paul McCartney.

Ne kažem, bilo je par zanimljivih solo albuma

tamo početkom osamdesetih.

Ostalo, sve što sam čula moglo bi da se podvede

pod odrednicu “silly love songs”, a ja baš i nisam ljubitelj...

Ma, skoro da sam zaboravila da postoji,

ni na kraj pameti mi nije bilo da je moguće...

A jeste moguće!

Idemo

srećan šezdeset drugi rodjendan.

i Džimiju

čestitamo šezdeset peti:)

Zadovoljstvo mi je da prenesem uvodni deo romana Jasmine Kan "XL" koji je ( zajedno s drugim njenim rukopisom "Nepovratno") objavio http://www.unibook.com/, zagrebacki online izdavac s centralom u Briselu i sa vise od 5000 do sada objavljenih naslova.

gost : Jasmina Kan

još jednom moja prijateljica, jasmina kan

i knjiga  nepovratno

koju je izdao zagrebački unibook

        ...