.

.

.

Svrati me, onomad, jedna poznanica na kafu u svoj topli dom, onim pozivom što se nikako ne odbija. Šta ću, nemam ni jedan spreman odgovor, a neprijatno mi praznih ruku prvi put u kuću. Zvala me, doduše i ranije, ali više onako forme radi. Ovog puta me bukvalno uvukla, konačno joj je kuća sređena pa da vidim.

Stvarno, nemam reči. Moram vam priznati da sam malo neuredna, mislim, ako mi neko bane pre 11č može da sedne samo na neraspremljen krevet. I onu prašinu primetim tek kad ispratim pogled gosta, ali tu imam spreman odgovor – kuća pored puta, ceo dan ne ispuštam krpu

Još prvi petli nisu jutro oglasili, a Jelena iz postelje kliznu, pa kad joj pod nogama daske zaškripaše, baci brz pogled prema Milanku, da ga ne probudi pre vremena. On se samo malo promeškolji i lepše namesti u šuškavoj slamarici, a Jelena poveza maramu da joj kosa ne smeta i suknom se opasa, pa stade da džara žaračem po pepelu, tražeći žišku da vatru raspali. Čim zaiskri prva varnica, baci na nju šaku slame i suvih grančica,  pa bosa otrča do drvljanika da još potpale donese. Tabani joj uroniše u rosu avgustovske zore, i laka jeza joj se uz noge do temena

Prostruja novost među onaj narod, pa se nekako i do Alekse probi. Ne bi taj nijedne o takvim stvarima prozborio, al’ mu nešto milo i Milanka pogleda, kao da proverava je l’ istina to što ču. Milanko samo ramenima smače i u neverici glavom odmahuje, ni njemu nije jasno šta su ga skolili i o čemu to pevaju. Pa mu laknu kad nastaviše put, smeje se i prihvata šalu, a sve se osvrće da Jelenu vidi. Ona se još više uz Ljubicu privila, klima glavom i nešto ženama kratko odgovara, al’ pogled ne diže. Joooj, da ga nije stid od ovog sveta, sad bi se s Jelenom kući vratio,

Odavno je neko rekao – ako hoćeš da vidiš kakvo je stanje u državi, uđi u neku ustanovu koja se finansira iz budžeta. U školu, recimo srednju, jer ona nije obavezna. Mislim, nije obavezna za sve koji su završili osmoljetku, samo su zaposleni to shvatili kako njima odgovara, pa dolaze na posao kad i kako im se ćefne.

Četrdesetočasovna radna nedelja (što u prosveti znači 20 časova redovne nastave + 1 dopunske + 1 dodatne + 1 slobodnih aktivnosti + priprema + rad u stručnim organima + dežurstvo + koješta da se namiri norma) svodi se na najviše 4 radna dana od po onoliko časova koliko si raspoložen da održiš. Podrazumeva se da radiš po savesti, koju svakako imaš čim ti je poverena časna dužnost da obrazuješ i vaspitavaš budućnost ove zemlje.

Sva deca rođena tokom 2003. godine i do 1.marta 2004. godine, shodno pozitivnopravnim propisima i sledu generacija treba da se upišu i krenu 1.septembra ove godine u prvi razred. To jest, ako tog prvog septembra ne bude štrajk. Ali o toj oklnosti, prilično otežavajućoj, malo kasnije...
Zabunu su stvorile loše date izjave u medijima. Ili loše protumačene, ne znam šta je gore od toga. Izjave koje su posmatrano u istom kontekstu, jedna u koliziji sa drugom a ona sa trećom. Zato ovo nazivam priručnikom za preživljavanje roditelja dece koja bi trebalo da krenu ove godine u prvi razred a neće ili ne mogu iz određenih razloga. Stoga, sve dalje napisano prihvatite sa rezervom, prosto, odluka šta ćete učiniti je potpuno samo vaša. Kao roditelj valjda imate neka prava, zar ne? To nije nezakonito.

A imate li vi decu?

Gost autor Siniša S, roditelj

Kad bi se pojavio čovek sa spravom koja na jednostavan način obezbeđuje neograničene količine besplatne energije lako dostupne celoj planeti, neko bi svakako rekao: ali znate li koliko će to radnih mesta da ugasi? I bio bi u pravu. Neki ljudi bi morali da sednu i smisle kako cela stvar da se izvede, a pitanja bi se množila: zašto baš oni? Ko je on, da baš on tamo sedi? Rešenje do kog bi došli bi bilo pod žestokim kritikama. Bilo bi i spoticanja, bojkota i protesta.

Kad bi se pojavio čovek sa bočicom čija sadržina na bezbedan i jednostavan način besplatno leči rak i dostupna je celoj planeti, ja sam siguran da bi neko rekao: znate koliko će to radnih mesta da ugasi? I bio bi u pravu. Bilo bi spoticanja, sigurno.

               Nikada joj se ranije tako nešto nije dogodilo. Ostala je zbunjena, iznenađena, zblanuta, zatečena, pometena , izbačena iz ravnoteže, ostavljena na milost i nemilost činjenici da baš ništa ne ide onako kako je očekivala.

               Uporno je tražila grešku.
               Nije je bilo.

               Kupila nas je za sva vremena na prvom času koji nam je održala. Mi smo jedva disali obuzeti strahopoštovanjem prema velikoj školi u kojoj smo se našli, a iz ove perspektive gledano, mislim da ni njoj nije bilo ni malo jednostavnije. Bili smo joj prva generacija, bila je tek jedva dovoljno starija od nas da nam bude profesor i valjda da bi svima bilo lakše, zaigrala se sa nama asocijacija

                                                                     ili

                                         UZALUDNO I BESKORISNO PAMETOVANJE

               Da se odmah razumemo. Ne volim motivacione skupove, ježim se na , ,popravi se sam'' priručnike, kosa mi se diže na glavi od Dragih Saveta, odavno sam digla ruke od svakodnevnog čitanja horoskopa, ne pamtim kada sam poslednji put prevrnula šoljicu sa socom od kafe e da bi mi neko osmotrio sudbinu, nerviraju me kvaziiscelitelji duša koji znaju laka rešenja za teške probleme, iritiraju me muzike za relaksaciju sa dozivanjem kitova, muka mi je od nasmejanih prodavaca svih nadripsiholoških magli i izmaglica, ne padam na jeftinu propagandu majstora za redekoraciju tuđih života...

               Ali, prosto nisam mogla da odolim...

               Tog dana je vreme pokazalo sve mane svoje nepostojane ćudi. Odlučilo je da mili, da se razvlači okolo gotovo neprimetno, toliko lagano i sporo da joj se na trenutke činilo da se sasvim zaustavilo i da nema ni najmanju nameru da se ponovo pokrene i uspostavi uobičajeni ritam u kome je uglavnom letelo.
               U suštini, takvo ponašanje je i nije preterano zabrinulo. Dešavalo se već da se suoči sa takvim njegovim hirovitostima i uspevala je da sa tim nekako izađe na kraj.