Naucila sam ovo u jednom losem filmu. Dvoje sporednih karaktera imaju kratak susret u jednom baru. Na pitanje zasto joj je stalo do najvaznijeg karaktera u filmu, ona odgovori da su njih dvoje obecali jedno drugom da ce biti svedoci njihovih zivota. Trajno prisustvo i dokument postojanja onom drugom.

Putovanje prstom po atlasu od Toronta do Rodosa se prekida na ivici desne strane, usred Atlantika, saceka okret lista, prelazi na sledecu stranu i nastavlja ka donjem desnom uglu Evrope. Prst je nesrazmerno veliki prema svetu zbijenom na stranice jedne knjige.  I sam kao da je izasao iz neke knjige, i pokazuje velicinu poduhvata.  Ni komercijalni letovi ni nebo izukrstano avio linijama ne umanjuju velicinu, prst istice.  Vazne su takve perspektive. Velicina sveta i velicina pojedinih poduhvata zahtevaju malo tisine i refleksije s vremena na vreme.

Na Rodos smo isle na poziv jedne kolosalne Grkinje.

Bolnica se zove St.Joseph's
Irski svetac, mozda poljski
Pod zastitom Svetog Josifa sklopite vedje
ili ruke
i prigrlite sebe
svi nesveti

Ne znam tačno kako sentimentalna putovanja počinju. Možda već izlaskom iz kuće. Kao neko ko je jednog dana izašao i nije se nikada vratio, poznajem ih - nema u njima puno sentimentalnosti.

U četvrtak je bio četvrtak i ja u njemu mamurna od još jednog lošeg sna. Imala sam jednu obavezu i zbog nje otišla u izvesni deo grada. Setila sam se potom da bih odatle mogla da nastavim negde drugo. To je već bio plan.

Ne sumnjam da su brojne paralele napravljene tokom vremena između prirode koja vlada ovim delom sveta i ljudske prirode. Ljudi vole da se nadmeću, pa to nije neobično, ali ne tek sa bilo kim - ne, ne: samo sa najvećim, with the baddest of the Bad Asses, što bi se reklo. Tu se vidi prava mera čoveka, hoće da kažu merenju skloni. I jako vole znak jednakosti između takvih sila. Ima i onih koji veruju da pobeđuju, i broj im nije mali.

   Mali prilog priči "Kuda ide naše društvo / školstvo / roditelji / deca "

   Branka Blek Rouz šamarala dete 

   ...i, treba li ova vest baš ovako da bude naslovljena ? 

   Treba li suditi ovoj ženi? Prekršajna? Ok? Možda krivična, ipak - striptizeta je u pitanju ?

    Šta će biti sa malim siledžijom koji je, jadan, dobio po tintari ? 

Pomagajte, ljudi... Treba da napišem nekakav rad na temu ''DODIR U NAŠOJ TRADICIJI'', a meni se baš ne da da preturam po podacima, već bih po svom običaju da uradim nešto na moj način. Znači, treba mi malo muškog, malo ženskog razmišljanja na tu temu. Ličnog, ne šta kažu sociolozi i psiholozi (to već imam), već šta kažete vi.

Ok, znam, telesni dodir ili čulo dodira jeste prvo čulo koje se razvija kod beba. Nedostatak istog, može pogubno uticati na psihofizički razvoj itd itd..

Ja mislim da smo taktilno društvo,

   Povod za ovaj tekst je vest iz „Blica“ i Queeria blog „Pretukli i zapalili mladića zato što ne posti“

  Razlog da se oglasim je taj što neki ljudi jednostavno ne veruju da na ulici možeš da dobiješ batine za ništa.

  Meni lično se desilo u Beogradu da budem napadnut samo zbog načina na koji sam pogledao Budalu koja je šla ulicom i mahala rukama kao vetrenjača. Pogled je trajao par sekundi i zaboravio sam na prizor istog momenta kad sam okrenuo glavu. Odjednom me neko zgrabio za majicu i uneo mi pesnicu u lice

Ja živim u koferu. Pakujem se i raspakujem nekoliko puta mesečno. Od Minhena do Beograda, do sada, nisam putovala jedino brodom (prva plovna tačka je Regensburg) i nisam išla peške, sva ostala prevozna sredstva sam probala. Kvalitet puta merim samo količinom sati u kojima mogu bez stresa da mislim i planiram, što će reći najmanje volim da vozim jer tada moram da budem uključena. Novogodišnja putovanja sam provela u kratkoročnim i dugoročnim planovima i piskaranjima po reklamnim pamfletima koja sam dobijala usput. Evo, gledam na stolu sve reklamne brošure koje sam skupila u poslednjih 20 dana u kojima mi čestita pošta, kućni savet, nekoliko časopisa, fitnes centar, neka nepoznata udruženja- Novu godinu. I svi manje više imaju jednu zajedničku temu - Promenite se, i budite bolji(!) u Novoj godini...

Tumaram danas po gradu, vreme lepo, dele cveće...ljudi vuku kese i kupuju. Jedan običan dan. Sve dok nisam srela mog prijatelja koga nisam videla izvesno vreme. Šeta sa decom. Jedan izuzetno uspešan a dobar čovek. Firma od nekoliko stotina zaposlenih, veliki biznis i van Srbije. Poljubim decu, vadim tek kupljene mandarine iz torbe. Pitam kako si - i on mi kaze-onako. Uvek nasmejan, veliki oreol harizme - od njega ne očekujem takav odgovor. Ti ljudi što naprave neke velike stvari nikad ne odgovaraju-onako. Valjda ih je žurba, život, konkurencija, natera da uvek govore da su sjajno. Sem, naravno ako ih baš dobro poznajete - dobićete možda odgovor - onako. I dok se u sekundi preslišavam koliko se dugo poznajemo, da bih dobila tako iskren odgovor - onako, shvatim da tih 15 godina i nije dovoljno za takav odgovor. U modernom svetu foliranja, biznisa i reklame sve mora da puca od zdravlja i sreće, uspeha i para. Za onako, zvuči zastrašujuće, ali, nema mesta. Danas ljudi iz biznisa tog kalibra zaposle svog ličnog psiho trenera da bi im rekli da i nije baš sve pesma u životu a ja bez trunke muke i  honorara dobih iskren i pošten odgovor-onako!!!

Pre nekoliko dana moja ćerka donela iz obdaništa isečeno srce...pozivnica za proslavu dana majki i očeva. Ipak razlikovala se od ostalih koje donosi već 4 godine - pisalo je da dodju isključivo očevi od 9-11-00h i majke same(!) od 12.00-14h u nedelju 27.04. Na vratima obdaništa upozorenje da deca slučajno ne dolaze jer ovo vreme pripada isključivo nama... Nije da mi je bilo baš najjasnije ali ajde...Spremim se juče, ostavim spremljen ručak i krenem.

Inače moje dete ide u obdanište koje se u prevodu zove - roditeljska inicijativa. To znači da imamo obavezu da radimo 3 sata mesečno ( uredjivanje bašte, farbanje, lake popravke...ja sam napravila blog za obdanište da bi sve dnevne informacije bile na jednom mestu).

Pomislim, sigurno ćemo nešto da riljamo ili kopamo pa pošto je ograda od obdaništa skinuta - za decu nije bezbedno. Sve u svemu - radna gardaroba- farmerke, majca, patike.

Ipak vaspitačice nas dočekaju doterane i nasmejane...Postavljen sto sa klopom u o bašti...Uživamo i ćaskamo neko vreme kad oko 13.00h pozovu nas unutra kad tamo....

Mama-Kengurica i Tata-Kengur u epizodi: EPIDURAL

Pa, ne bih se baš zaklela. Kad je porođaj u pitanju, bila sam krajnje religijski nastrojena, verujući doslovno u Reč Božju, po kojoj su žene kažnjene da u bolu rađaju decu. Moj je stav bio krajnje jasan od samog početka: ili epidural, ili menjam ime u 'Georgina'!

"Vi

Mama-Kengurica u epizodi: INDUKCIJA

Decembarski rezultati ankete koju smo napravili zajedno sa Ministarstvom zdravlja (MZ), spremni su za predstavljanje, i uskoro će biti postavljena na vebsajt Ministarstva zdravlja, Instituta "Batut" i GI "Majka hrabrost". Internet verzija iste ankete, koja je bila ponuđena na vebsajtu Majka hrabrost (MH), takođe je došla do određenih rezultata (mada nastavlja da uvećava svoj uzorak iz dana u dan).

Na blogu premijerno predstavljam najzanimljivije rezultate obe ankete, uz poređenje.

U distribuciji i prikupljanju MZ ankete na terenu uočeni su propusti, koji će biti ispravljeni,