tekst pisao moj uvek dragi gost, loader

Ima i ova legenda, gde se kaže da je u praistoriji, na tlu današnje Srbije, bio raspisan nagradni konkurs za osmišljavanje nekog načina kojim bi se lokalni šaman prevozio lagodnije, jer mu jahanje koščatih praistorijskih konja beše em dosadilo, em postalo krajnje neudobno.

Kaže se da je nekoliko godina taj konkurs bio otvoren bez uspeha. Nije se odmaklo dalje od velike kotarice za sedenje pričvršćene na bok konja. Nešto složenija varijanta behu dve drvene oblice, koje jednim krajem behu privezane za konja, dok im se druga strana vukla po tlu, a između njih je bila zategnuta koža na kojoj je sedeo "korisnik prevoza", odskačući po džombavim lokalnim i regionalnim praistorijskim putevima. Komisija beše u gotovo stalnom zasedanju. Iz mnogih su krajeva dolazili nekakvi šarlatani u želji za slavom i priznanjem, nudeći svakojake, nesuvisle predloge. Šaman se sve češće vajkao što nije postao inženjer, pa da sam osmisli neko zadovoljavajuće rešenje.

 ako neko misli da je ključ

negde drugde: greši.

gost autor: ceas

Centar za evroatlantske studije (CEAS) smatra da euforični način na koji Ministarstvo odbrane i državni vrh predstavljaju domete reformi u Vojsci Srbije i sistemu odbrane nije primeren pravom stanju stvari s obzirom na sporost procesa uspostavljana demokratske kontrole nad Vojskom, bezbednosnim i obaveštajnim službama, a pre svega imajući u vidu brojne, još uvek nerazjašnjene, nasilne smrti pripadnika Vojske i ulogu Vojske u stradanju i skrivanju dokaza o odgovornosti MO za pogibiju radnika RTS tokom NATO bombardovanja . Intenzivne najave učesca naših jedinca u "mirovnim" misijama UN i EU su neprecizne ili namerno nepotpune. Uporno isticanje izvoznih uspeha namenske industrije i njeno vezivanje skoro isključivo za Ministarstvo odbrane, nemaju mnogo smisla ako se ne zna ko je sve odgovoran za njen rad, da li ostvarena sredstva ulaze ubudžet i kako se raspodeljuju, kao i kave sve bezbednosne i spojnopolitičke reperkusije taj izvoz može da ima. 

izvinjavam se gorštaku,

obećala sam text o aferama, alli trenutačno sam

u nemogućnosti da mislim o tome, pa.... sledeći....

• Fejsbuk protiv Milutina Mrkonjića
• Na društvenoj mreži Fejbuk pokrenuta je peticija protiv ponovnog ulaska funkcionera Socijalističke partije Srbije Milutina Mrkonjića u vladu.

  Stranica na Fejsbuku "Peticija: Ne Mrkonjića u vladu" koju je pokrenuo ineternet sajt Istinomer 27. juna, do sada je okupila više od 2.000 fanova.

  "Ovo je otvorena kampanja protiv loše prakse postavljanja neodgovornih ljudi u institucije ove zemlje. Hoćemo da kao građani zaista utičemo na to da svaka nova vlada bude barem za nijansu bolja od prethodne tako što u njoj neće biti mesta za najgore. Milutin Mrkonjić, koji je u protekle četiri godine bio ministar za infrastrukturu, a posle i energetiku, svakako nije jedini koji se neodgovorno ponašao u prethodnoj vlasti, ali je po analizi Istinomera najgori", navedeno je uz peticiju.

Dobar dan, mi popravljamo fasadu - rekoše.

- E, super! - obradujem se ja svojski, ali onako, malčice zgranuta, jer to čudo se nije desilo od kad je zgrada sagradjena.

Trecina predskolske dece u Srbiji pati od anemije. Alergijeske bolesti su na trecem mestu (posle

- Cmok, cmok, uf, nevidjeno ste me obradovali, mislim, to je velika cast, jeee! - rekla sam Bobanu Stojanovicu,

Trebalo mi je vremena da uskladim noge, ruke, loptice, trake, sve misleći i na to da

I sad 392 poslanika moraju da vrate lovu koju su uzeli od drzave, a

Magnetnu privlačnost umreženog kibernetičkog prostora teško mogu da razbucaju rasejani moždani fanatici koji uvek jadikuju zbog nečega, ili imaju gadan običaj da svakog nesrećnika koji im pretrči preko Noda bombarduju bezbrojnim, besmislenim porukama u kojima opisuju kako se osećaju, kako misle da treba da se osećaju (još gore), ili kako drugi osećaju da treba da se osećaju (najgore). Debatna katastrofa nastupa kada gomila naduvenih tipova počinje da šalje besne, protestne poruke u desetinama redova, na koje se nadovezuje druga gomila još bešnjih tipova koji emituju lavine svojih poruka u kojima se žale na dužinu prethodnih poruka, što obavezno ima za posledicu poplavu beskrajnih poruka kako svi treba da prestanu sa slanjem beskrajnih poruka. 

CREVOVOD

Kada je Alvin Tofler u "Šoku budućnosti" definisao naučnu fantastiku kao sociologiju budućnosti, biće da je pored fantastičnih predviđanja imao u vidu i sindrom zaparložene babe, užasnute pred neizvesnošću novog. Jer, to je karta na koju računaju svi kojima je balsamovanje stvarnosti način opstanka.

Kada grupica svetskih vlastodržaca u romanu Filipa Dika "Pretposlednja istina" drži ljudsku rasu u podzemnim skloništima prostim emitovanjem lažnih vesti, gde svaki izveštaj opisuje beskonačne ratove koji se odvijaju na površini zemlje - ni ovca se ne pita da li je to moguće. Naravno da jeste.