- одавлен донле к'о оданле довле ( Г.Б.Ћосић)

(црт'ца из дневника ми)
не сумњам да када се овај, већ поприлично генитално израубаван блогер, присећа разних епизода својег минулог промискуитетног трајања (којима сте сведоци Ви читаоци) можете да иронично их протумачите као фантазмагоричне ми елукубрације, али за мој пубертетски (а и каснији) холизам неопходна ( наликујући неком дипсоману) је бар дневна доза бављења минулостима , обзиром да је презент тих непримереностими лишен. - дај шта даш ...вели Народ.

- doista mnogo živim u oblacima, a to je razlog više da osetim potrebu za ponovnim, čestim spuštanjem na zemlju (Žorž Sand)

успешна летња радна сезона обележена је од стране милог нам малтешког Газде понудом ми за плаћених десет дана ,а где, - по жељи, што ме баш пријатно изненади обзиром да сам Милано кибицовао од како ми моја апартман комшиница Роберта га накити на сва уста ,јер је од тамо баш. и онда кад оће,а деси се, јер баш тих дана у Валети јој је Тетка вршила неку презентацију из области медицине па се договорисмо да са њом у повратку отпутујемо заједно - имаћеш смештај ,а провода ,знајући моју вољену Ziju (итал.Тетка) иронично Р. нагласи , биће за присете... .

Radi se o jednom ljudskom, brižnom, odgovornom gestu, u duhu one čuvene maksime: "Uradili smo sve što je do nas!"

Sledećih

Šta bi ono dole?

I muzička numera, da se ne baci.

i kao i uvek otvorena je tema c) razno. 

Šta se kk događa u Rusiji? Kojoj budali je uošte palo na pamet da je dobra ideja da postoji nekakva privatna vojska, od kad se to radi?

Koristim ovu priliku da se zahvalim Pajketu na mentorstvu, a posebno na strpljenju,  glede mog muzičkog naobrazivanja.

Nešto smo naučili... i primjenili

EPILOG KOCKARSKOG ZAVISNIKA

"Žao mi je što je sport postao biznis kroz kladionice. Kod nas su kladionice na svakom ćošku,

Oni što kukaju za neizvršenim vojnim udarom '91 (a tražili bi vrišteći smrtnu kaznu posle mesec dana za one koji bi taj vojni udar izvršili); 
i oni što nariču za 6. oktobrom dvehiljadite (obožavaoci "naših navijača" do 10 oktobra i pljuvači Đinđića zbog njih od 11. oktobra) - to su isti koji su prizivali i prizvali 13. mart.
Taj 13. martje bio dan bez Đinđića, kad on više nije mogao da se brani od novih vlasnika njegovih stavova i mišljenja, dojučerašnjih pljuvača i podsmevača onome što je radio.
Oni sigurno nisu Đinđića ubili direktno ali se podsmevaju i hnjemu i svemu što je on gorovrio i radio čitavog svog života.

Kada smo polagali prijemni ispit za Akademiju likovnih umetnosti, sedeli smo na prvom spratu Akademije u Rajićevoj, leđima okrenuti Kalemegdanu. Prvi s leva je bio Bob (Slobodan Roksandić), do njega Vecko (Veselin Drašković), zatim Zoki (Zoran Vuković), ja i do mene Đura (Radivoje Đurović). Predsednica komisije za prijem bila je Ljubica Cuca Sokić, pomoćnik joj je bio Dragan Lubarda. Tri dana smo radili ugljem akt, dva dana portret, takođe ugljem a poslednjeg dana smo radili šta smo hteli i znali akvarelom ili temperom. Model nam je bila Adela uz gospođa Ružu najpopularniji model.

Na samom početku prvog semestra, na jednom od uvodnih predavanja iz anatomije, Vanja je došao do iznenađujućeg otkrića. Radilo se o tome da je podbuli, sa ogromnim podvaljkom, docent, koji je odavno trebalo da se reši tog zvanja i pomeri se jednu stepenicu više u akademskoj hijerarhiji, uprkos tome što su svi, i stariji studenti i saradnici u nastavi i profesori, mislili da je užasno naporan i dosadan, počeo smrtno da ga vuče u san. Istog momenta kada bi ušao, čak i u prazan amfiteatar, Vanja je bivao s jedne strane mentalno smlaćen, sa druge opijen mirisom spavanja (konkretno to je bila mešavina mirisa mazuta koji je goreo u fakultetskoj kotlarnici, mirisa iznova i iznova prženog ulja iz menze koja se nalazila u zgradi i mirisa omekšivača za bebinu odeću koji je puštao uvek rašireni veš unuke jedne od pomoćnih radnica, koja je živela u rupi ispod kaskadne učionice još od ’81, čija je ćerka pobegla sa detetom od muža nasilnika). Kada bi se na opisanu olfaktornu omamu dodao audio-vizuelni docent i krenuo o kostima gornjih ekstremiteta, Vanja bi momentalno padao u san. Isprva ga je bilo sramota, povlačio bi se u redove koji su se bližili plafonu, uredno bi pred sebe otvarao anatomsku svesku i beležio makar naslov a onda bi preko istog pomoćnog udžbenika prekrstio ruke i glavu namestio tako da iz žablje perspektive odaje utisak kao da je svestan.