Bio sam pre par nedelja na jednoj naučnoj konferenciji. I tamo na jednoj od sesija jedan od izlagača, počinje da priča o rizičnim ponašanjima. Devojka od dvadeset i nešto, upravo završila master studije, u najboljim reproduktivnim godinama. Pa poče da nabraja rizična ponašanja: upotreba psihoaktivnih supstanci (narkotika), prekomerna upotreba alkohola, nezaštićeni seks... Nezaštićeni seks?! Ništa ono „česta promena partnera", ništa ono „seks sa nepoznatim partnerima", nego baš tako „nezaštićeni seks". Tačka. Seks bez upotrebe prezervativa kaže ona. I ni manje ni više, strpa to u istu kategoriju sa narkomanijom. I nastavlja ona, ta su ponašanja rizična zato što dovode do posledica opasnih po život i zdravlje, pa tako nezaštićeni seks dovodi do polnih bolesti, trudnoće i drugih štetnih posledica.

Cini mi se da ima nešto duboko nepravedno u načinu na koji funkcioniše naplata tzv. muzičkog dinara u Srbiji danas.

Zamislimo npr. da se ne radi o muzici nego da, recimo, postoji neka firma koja proizvodi usisivače. Usisivače u firmi ne kupuje dovoljno ljudi, pa se onda ona doseti da građanima svoje usisivače šalje poštom. Ne onima koji su naručili, ne onima koji ih traže, ne onima kojima treba, nego svima, ali onako baš svima koji imaju poštansko sanduče i adresu na koju se usisivač može poslati. I onda ako se vi prevarite, pa uzmete taj usisivač koji vam je stigao (iako ga naručili niste) i krenete njime da usisavate, oni se pojave i traže vam da platite što ste usisavali njime i da plaćate svaki put kad usisavate njime.