Masovne scene uglavnom imaju neku magnetsku privlačnost. Na žalost, što manje znamo demonstracijama i njihovim uzrocima, povodima i pozadinama to se lakše napalimo, a ako ih sveCki mediji ocene kao "pozitivne" dalje raspitivanje zarad davanja podrške ne treba.

Danas posle pazara tout le Karaova (Crna dolina) se okupila u izletištu sela Čomlekči da gleda ljude koji, okupani maslinovim uljem, turaju jedni drugima ruke u kožne gaće iliti, pogađate već, pe(h)livane.

Kažu o pokojniku sve najbolje... Jes' đavola! To važi samo za obične ljude. Javne persone ne zaslužuju primenu tog pravila na njihova trupla (i duše, ko veruje u te stvari). Zapravo, dužnost preživelih, kada su istorijske ličnosti u pitanju, je da naprave makar pokušaj poštenog bilansa njihovog lika i dela, a u krajnjoj liniji, ako iz pijeteta prema njima živima to do tada nisu uradili, da kažu bobu bob, a popu pop.

Prošli put, pre svega zbog obima, ne pomenuh nijednom rečju kulturu. Neću pokušavati to da nadoknadim, ali počinjem stihovima iz epa Mem i Zin (Mem û Zîn), prvog velikog kurdskog pisca Ahmeda Hanija. Ep je nastao nešto više od veka posle bitke kod Čaldirana, dakle 17. vek. (Izvinjavam se što ni ne pokušavam da prepevavam sa engleskog)

"If only there were harmony among us,
if we were to obey a single one of us,
he would reduce to vassalage
Turks, Arabs and Persians, all of them.
We would perfect our religion, our state,
and would educate ourselves in learning and wisdom..."

Kurdi: osnove za one koji ne znaju ništa i podsetnik za one koji znaju sve

U ovom tekstu ću pokušati najširom mogućom četkom da oslikam neke osnovne činjenice o kurdskom narodu. Možda nisam u pravu kada mislim da ih nije zgoreg znati pre nego što pređem (nešto detaljnije) na istoriju konflikta turske države i PKK-a. Svestan da ovo nije tekst (kao uostalom ni prethodni što nije bio) koji može izazvati poplavu komentara i da mnogima može biti dosadan, ali iz poštovanja prema temi i želji da je što bolje obradim dajem vam ga na čitanje.

Uprkos zebnjama posmatrača (s bilo koje strane) komemorativni miting za tri PPK* aktivistkinje ubijene u Parizu (execution style, kako klišeirizirani izveštaji navode) koji je u četvrtak 17. januara okupio oko 50 hiljada ljudi u Dijarbakiru, Turska, je prošao bez nasilja i provokacija kako komemoranata tako i države. Isto se može reći za sahrane sledećeg dana u trima različitim (neuralgičnim) tačkama Turske -- rodnim mestima ubijenih aktivistkinja u kojima su sahranjene.

To je svakako razlog da se nade i optimizam uložene u najnoviju mirovnu inicijativu -- pregovore između MİT-a (Milli İstihbarat Teşkilatı) turske obaveštajne službe i Abdulaha Odželana, lidera PKK-a -- učvrste. Te nade i optimizam ovdašnjih ljudi (kako Turaka, tako Kurda) je nešto neviđeno u 29 godina koliko traje oružani sukob. Mnogi komentatori u Turskoj uzimaju činjenicu da su ti događaji prošli tako kako su prošli kao neoboriv dokaz da su uslovi za okončanje oružanog sukoba između PKK-a i turske države sazreli.

No, da krenem redom i malim koracima.

Sirijska opozicija iliti rogovi u vrećama

S kim divaniti?

Oni su objasnili da su međunarodni posmatrači tokom njihove misije bili u stanju da naprave polu-sveobuhvatni (sic!) pregled naoružanih grupa aktivnih u tim oblastima. [naglašavanje moje, uzgred ne znam kako bih drugačije preveo kontradiktornu reč semi-comprehensive, otvoren sam za predloge]

"Sada barem znamo glavne grupe i ko je za njih odgovoran. Istina je da one nemaju jedinstvenu komandu ili jasnu strukturu, ali znamo ključne ljude. Zbog toga verujemo da bi mogli sarađivati sa njima korak po korak," rekli su.

Ovo je bio odgovor Kofia Anana i tadašnjeg šefa tadašnje posmatračke UN misije u Siriji, generala Roberta Muda, na pitanje Bašara el-Asada, (još uvek) predsednika Sirije, "a sa kim ćete pregovarati na drugoj strani?"

Uopšte ceo taj razgovor, koji se desio 9. jula, kako ga je preneo libanski sajt alakhbar je... pa... poučan.

U oktobru prošle godine, sedam meseci posle početka nenasilnih demonstracija i pet meseci od početka oružane pobune (mada je ta razlika od 2 meseca pod velikim znakom pitanja), a koja je (oružana pobuna) polako ali sigurno istisnula nenasilnu na potpunu marginu, Bašar el-Asad, (još uvek) predsednik Sirije, je pripretio da će zapadna intervencija u Siriji zapaliti region. Do otvorene intervencije (još) nije došlo, međutim više niko ozbiljan ne pokušava da sakrije/negira da se u Siriji dešava "proxy rat" [posredni rat, rat u kome sukobljene strane nisu u direktnom ratu, nego to čine preko leđa nekog trećeg]. Poslovično inertni (po prirodi posla, ništa lično) Gensek UN-a, Ban Ki Mun, je obznanio sopstvenu svesnost o proxy ratu otvarajući sajam licemerja, pardon, sednicu Generalne skupštine UN-a o rezoluciji koju su predložili Saudijska Arabija i Katar.