Jutarnje gledanje novina, Politike naravno kako je to bilo oduvek u porodici, i Dobrivoje je to činio a onda ja preuzeo. Čini ta navika nervoznim  zbog onog što unutra piše pa se sećam jutra iz februara i priče o hotelu Jugoslavija.

A piše. Grčki investitor je namerio da kompleks hotela unapredi tako što će obnoviti staru formu hotela a na krajevima zdanja izgraditi dve kule po 33 etaža i doći do 137.000 m2 apartmana i šoping mola sa zadržanim sadržajem hotela. To će koštati oko 277 miliona evra i biće izgrađeno do 2019 godine ako urbanisti beogradski budu saglasni sa predlogom projekta. Investitor hoće da raspiše i međunarodni konkurs  za arhitektonsko rešenje na osnovu datog programa i prostorne šeme. Predhodne analize kapaciteta i parametara GUP-a koje je uradio CEP kažu da je sve to u okviru prediđenih mera.

 

Naučnici u ime Ujedinjenih nacija neki dan objaviše da je planeta i opstanak čovečanstva u ovoj formi pri kraju a i neke beleške rođaka babe Vange o njenim predviđanjima slično kazuju. Dakle, neprekidno kola priča o globalnom otopljavanju i nevoljama koje iz toga mogu da slede pa je zabrinuti Beograđanin sasvim sluđen posle čitanja po štampi i slušanja ekspertskih mišljenja, naravno, sasvim pretećih i uznemirujućih rešio da ode kod vidovnjaka ne bi li čuo šta se ustvari sprema i umanjio stres. Našao je po preporuci jednog, zakazao viđenje i otišao po reči o sudbini koja predstoji. Vidovnjak, sasvim cool tip, u farmerkama, dronjavoj majiici i adidas papučama je prvo rekao cenu i onda je gledajujći u lap top i maleni kamičak zelene boje prorokovao a Beograđanin je njegovo viđenje budućnosti snimio na mobilni telefon što je uvećalo vidovnjakovu cenu za dvadesetak posto. Posle je kao odgovoran građanin odluičio da to učini dostupno javnosti i ja sam prihvatio da u tome pomognem. 

 

Arhitekta tegli na leđima svoju arhitekturu i zajedno sa njom odvajkada prolazi, stisnut, nekad lakše a pokatkad uz ogromne napore  i neke gubitke, između ona dva grebena na moru gde obitavaju dva opaka bića o čijem postojanju se saznalo po uvidu u grčku mitologiju. Metafora o neminovnosti izbiranja jednog od ponuđenih zala, sa levog ili desnog grebena, otisnula se širom planete, postala globalna poruka i bez obzira gde se arhitektura stvarala arhitekta se upinjao da prođe ka pučini i tamo iznese svoju viziju što manje okrnjenu i zaplovi ka nekom boljem svetu, naivno verujući da takav svet postoji. Ipak da nije bilo te nade ni ovo što je do sadanjih dana od arhitekture stvoreno ne bi se dogodilo. Arhitekta, kad mu je posle cenjkanja i ispunjenja zadatih uslova bilo dozvoljeno da promine grebene, svojim pregnućem je bogatio kulturni model i doprinosio liku i formi okvira, da se ne kaže scenografiji  u kojoj se istorija događala. 

 
2018-05-21 08:31:29
Društvo| Moj grad

Divlja gradnja jeste grad ...

Đorđe Bobić RSS / 21.05.2018. u 09:31

Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.

 

Jutarnja etida o ravnopravnosti i toleranciji i o onoj multikulturalistici ... ovde samo o lišću ali kad je reč o te tri stvari iliti pojma u etidi prilika je da se samo malo podseti da treba ostaviti na miru poslastičare ... šampite i saher torte nisu etnički ili drugačije opredeljeni ...  

 

 
2015-02-16 20:38:10
Moj grad

Beleška 69 A

Đorđe Bobić RSS / 16.02.2015. u 21:38

Preduzimljivost je za svaku pohvalu a kada se tome doda i razbuktala mašta lokalnih preduzetnika koja prevazilazi i nadvlađuje čak i logiku koja se uobičajeno u onim staromodnim vremenima i stereotipnom načinu urbanog mišljenja troši,  tada će Beograd (pa dobro, i na vodi ako treba) da niče i bude u progresu ... bez obzira na ono što Beograđani očima svojim vide a to što usput misle i primedbuju samo je dokaz da nisu dorasli novim tendencijama ili im je mašta sasvim zatajila ... a ako je sa njima tako priroda se ne da zavesti takovim novotarijama ... onda dune laka košava i dođe razvedravanje ... plavetnilo opet natkrije grad kao posle svake nevolje ...  

ma%C5%A1ta%2BJPG%2Bfin.jpg

 

Sledeći po svaku cenu principe nazovi demokratskog preživljavanja, u očaju da ne izgube korak sa „svetom“, ovdašnji političari i drugi dužnosnici, posebnbo oni gradski, su uočili Učešće javnosti iliti Public participation, kako to zovu oni sa zapadne strane uigrani u toj veštini, u planiranju gradskog prostora kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali pre svega kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i  ciljeva koje su zactali i onomad naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži ili čak da učini dostupnom i razumljivom političku nameru a potom i utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Zatim, da naglasi neohodnost njihove, građanske obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

 
2012-12-29 14:11:29
Planeta| Putovanja

Grad na dlanu ... i nadlanici

Đorđe Bobić RSS / 29.12.2012. u 15:11

Sve je realno, ne irealno niti virtuelno, realno je, kao da se hoda ulicama tog grada.

Jedna od veoma čestih ljudskih čežnji je da se istovremeno bude svugde po planeti, posebno u gradovima koji je diče posebnošću a gde je mnogima otežan pristup iz raznih, uglavnom lukrativnih razloga  pa se iznalaze različiti načini ne bi li se do željenih predela i urbaniteta doprlo. Uobičajeno je da se namernici (oni što ih čežnja razapinje a prilike ih sputavaju da se na put otisnu) laćaju geografske karte predela ili plana grada iz bedekera za turise, tu nalaze odgovor, neki put i zadovoljenje svojih htenja. Drugi pak, koji mogu da učine situaciju prihvatljivu sebi i svojim putešestvenim izazovima i namerama pripremajući se za poduhvat, pre otiskivanja na poletanje proučavaju iz mapa okruženje gde će se naći po sletanju kako bi navikli svoju ljubopitljivost na budući doživljaj ali u meri da im se ne pokvari iznenađenje bez koga putovanje gubi draž. U oba slučaja, i jedni i drugi, mada sa veoma različitim i sasvim udaljenim porivima,  čine dakle isto, hvataju se geografske karte, plana grada i bedekera.

 
 

Građevinarstvo u Srbiji je u krizi.

Gradi se po neka malo veća kuća, uglavnom tržni centri, ponegde se završavaju zgrade započete ranije u vreme kad je bilo komotnije graditi, uglavnom su u toku sitne dogradnje i popravke i poneko krečenje a i divlja gradnja je utihnula ne zato što su zadovoljene potrebe u nastanjivanju već ti autentični neimari nemaju više ni za sekundarni materijal.  I onda treba imati na umu da se radi o više desetina hiljada ljudi, delatnika i učesnika u gradnji koji su pogođeni posledicama krize a to su zidari, projektanti, opremaši, proizvođači materijala, naravno i investitori a ima ih još veoma mnogo u ovoj branši pa bi nabrajanje svih moglo izazvati depresiju kod čitaoca.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  63 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana