B92 Blog

AleXandar Lambros

 

Epizoda s časa od prošle godine: javlja se učenica da odgovara i bira pitanje. Hoće romaniku. „Romanički stil u umetnosti obeležava konačnu pobedu hrišćanstva", vata zalet i već u sledećoj rečenici se spotiče - „izraženu kroz masovna hošać, hodošaš, hočasto, hodo ....... „ sve pokušavajući da gvirne u knjigu koju je drugarica iz klupe otvorila baš nekako na toj strani. Reč koja joj fali je hodočašće. Priskačem u pomoć - „Stani, polako ... hodočašće. Šta znači hodočašće?" - pitam da je relaksiram i malo je izčašim iz nabiflanog toka misli, ohrabrujući je da to što je pročitala ispriča svojim rečima. Odgovor me zatiče - „Kad bih ja znala šta znači svaka strana reč!"
„Čekaj, polako ... kako strana reč?" - opet ja, motajući po glavi kako ću joj objasniti pojam za koji mi se

AleXandar Lambros

Od pominjanja u jednom tapu-defteru smederevskog sandžaka iz 1565., u kome se Kragujevac pominje pod imenom Karagovindža, proteklo je, evo, ravno 444 godine. Treba biti pošten i reći da istorija nije mazila ovu zemlju i njene stanovnike, pa tako ni grad koji je ponikao u njenom brdovitom središtu, a kome je zapalo da joj bude prestonica u ona herojska vremena otimanja iz ugušiteljskog osmanlijskog stiska i bacanja u naručje Evropi.

Ali treba biti i samokritičan i priznati da nit se otesmo nit se bacismo, te da nam neblagonaklona istorija zaista ne može biti večiti alibi za sve naše promašaje. Ono o čemu želim da napišem koji redak ne odnosi se ni na šta krupno i značajno u onom istorijskom smislu. I složiću se s vama da ovaj grad ima i preča posla i većih problema. Verujem, međutim, da je simptomatično i ilustrativno za ovdašnji mentalitet koji karakteriše upadljivo nezanimanje, ako ne i prezir, prema pitanjima estetske prirode. O čemu se radi? Kragujevac ni posle 444 godine još uvek nema a, kako stvari stoje, neće ga ni imati, onaj urbani duh i izgrađen vizuelni identitet kakav biste očekivali ne samo od jedne evropske varoši pristojne veličine, već i jedne bivše prestonice s bogatom istorijom. Ukratko, ako ćemo da sudimo po koricama, još uvek je Karagovindža.

AleXandar Lambros

Pred vama je rad Nevene Milojević, učenice trećeg razreda srednje škole "Đura Jakšić" u Rači koji je, u okviru novinarske sekcije, napisala za školske novine. Za rubriku "fenomeni" Nevena je sama izabrala da napiše članak povodom nedavnih dešavanja oko beogradskog Pride-a. Priznajem da sam strahovao kako će jedna 17godišnja devojka uspeti da izađe na kraj sa tako složenom temom. Dobio sam tekst koji prevazilazi format i značaj školskih novina i za koji verujem da ga treba objaviti na naslovnoj svih srpskih dnevnih novina. Posebno me raduje njena odvažnost  i intelektualno poštenje da bez uvijanja jasno izrazi svoje mišljenje za koje je unapred znala da je, u sredini u kojoj živi, vrlo nepopularno. Kad bih predsednika makar jednom čuo da ima tolko hrabrosti. A Amfilohija nek je sramota onih njegovih kretenskih parabola o suvim granama i lomači.

AleXandar Lambros

Alexandar Lambros

Vizantiju je 1204. godine zadesila katastrofa koju je, doduše, preživela ali se od nje više nikada nije oporavila. Krstaši Četvrtog krstaškog pohoda su, umesto da ratuju protiv Turaka, napali i zauzeli Carigrad kojom prilikom su ga i nemilosrdno opljačkali i razvukli veliki deo njegovog umetničkog blaga po zapadnoj Evropi. Više od pola veka vizantijska prestonica i njene glavne teritorije bile su u rukama Latina. Vizantinci su uspeli da 1261. povrate Carigrad ali je od nekadašnje moći države ostala samo bleda senka. Ostatak političke istorije Vizantije, do njenog konačnog pada u turske ruke 1453., jeste istorija agonije i borbe za opstanak unapred osuđene na neuspeh. Međutim, pre svog konačnog sloma carstvo je, pod dinastijom Paleologa, doživelo svoj poslednji kulturni procvat.

AleXandar Lambros

Završetak ikonoboračke krize označio je prekretnicu i nov polet ukulturnom razvitku Vizantije. Nakon dugog perioda unutrašnjih previranja i razračunavanja sa islamskim Istokom i romano-germanskim Zapadom, Vizantija je ušla u period relativne političke stabilnosti u kome su do punog izražaja došle njene osobine kao carstva grčko-hrišćanske kulture. Bilo je to i doba u kome je raskid Carigrada i Rima bio konačan i, vreme će pokazati, neopoziv. 

 

AleXandar Lambros

Carstvo je, nakon Justinijanove vladavine, zapalo u dugotrajan period neprekidnih ratova i krize tokom kojeg je, u par navrata, u pitanje bio doveden i sam njegov opstanak. Persijanci su godinama ugrožavali istočne granice Vizantije, zalazeći u njene maloazijske teritorije, koje su bile i srž države, ponekad čak i do same prestonice na Bosforu. Istovremeno su Avari i njima podložna slovenska plemena pustošili balkanske teritorije carstva. U jednom trenutku, u leto 626. godine, Persijanci su zajedno sa Avarima izveli istovremenu opsadu Carigrada. Vizantinci su je preživeli. Car Iraklije, koji je uz ogromne napore savladao Persijance, pokazao se ne samo kao izuzetan vojskovođa, već i vrlo sposoban državnik koji je u tim smutnim vremenima uspeo da u potpunosti reorganizuje nesvrsishodnu državnu upravu i postavi je na zdravije temelje koji će se pokazati izuzetno izdržljivim u vekovima koji dolaze. Tek što je persijsko avarska opasnost otklonjena na carstvo se sručila nova nevolja - Arabljani. Svega nekoliko decenija ranije ujedinili su se pod barjakom islama i prosto su pregazili vizantijske istočne teritorije tek nedavno povraćene od Persijanaca. Neke su za Vizantiju ostale trajno izgubljene. Nepunih sto godina nakon udružene persijsko-avarske, Carigrad je izdržao opsadu Arabljana. A na mesto Avara koji su svojevremeno pustošili balkanske teritorije došlo je ratoborno hunsko-onogursko pleme Bugara s kojim će Vizantija ubuduće voditi krvave ratove. 

AleXandar Lambros

Justinijan I će u sećanju kasnijih Vizantinaca ostati kao jedan od najvećih vladara njihovog carstva. Teško je, međutim, poverovati u njegovu popularnost kod podanika koji su živeli za vreme njegove vladavine. Njegova grandiozna, doslovno imperijalna politika koja je išla za tim da u okvir rimske države povrati zapadne teritorije u međuvremenu potpale pod vlast raznih germanskih plemena, koštala je podanike nezampaćenih finansijskih napora. Justinijan je uspeo da, osvajanjem Italije, severne Afrike i dela južne Španije, povrati nekadašnje rimske teritorije, ali po ceni koja je carstvo umalo koštalo kraha. Sem toga, taj poslednji uzlet negdašnje rimske slave bio je kratkog daha. 

AleXandar Lambros

Vizantijska civilizacija je, kako je to odavno primećeno, istovremeno i jedna od najslavljenijih i jedna od najprezrenijih. Često optuživana za nazadnjaštvo, mračnjaštvo i besprizorni autokratizam na vizantijsku kulturnu baštinu gledalo se s karakterističnim evropskim prosvetiteljskim nipodaštavanjem. U francuskom jeziku se i danas pridev "vizantijski" koristi za svaku nerazumljivu, formalnu i jalovu raspravu. S druge strane, suočena s materijalnim ostacima vizantijske kulture (onim koji su uspeli da prežive bezmalo sistematsko osmanlijsko uništavanje), čija je neklasična (tačnije nenaturalistička) i apstraktna estetika tako privlačna duhu modernog posmatrača zamorenog brojnim neoklasicizmima, iznova skreće pažnju na svu raskoš i bogatstvo vizantijske umetnosti koja pak na najrečitiji način svedoči o kulturi koja ju je iznedrila.

AleXandar Lambros

 

NE:

1. Farma - vode je svinje ok, skapirali smo. I sve su životinje jednake al su neke jednakije, shvatili smo i to. Ali bezveze je pred veliki akvarijum s ribicama staviti manji da ribice iz većeg akvarijuma posmatraju one u manjem.
2. Big Brother - dijalozi na nivou glupljeg.
3. Talent shows - tužna transformacija mediokriteta u još veće mediokritete pod budnim okom stilista i drkadžija što misle da se kuže u nastup. Dosta je svetu jedna Smiriah Scarey.
4. RTS špice - rekordan netalenat.
5. RTS serije - zašto pretplatu jedostavno ne pošaljete u pismu bombi?
6. Latino serije - očistimo Srbiju
7. Plastične kese - očistimo Srbiju
8. Snežana Dakić Mikić - "Ja i moj muž ponekad ćerci zapretimo da ako ne bude dobra da neće ići u shopping centar Ušće"
9. Lea Kiš, Biljana Obradović, Sanja