B92 Blog

   Retko dobijam komplimente od ljudi, primetio sam...možda zato što ih kao vrstu ne volim, što ih

 izbegavam što je više moguće. Da, biće da je to...

   Nego...jednom mi je ona rekla: ,,Kad bi sutra došao smak sveta, i život počeo da se stvara iznova, volela  bih da bude onakav kakvog ga ti vidiš, kakav bi ti opisao u pesmi...''

   Eto, mislim da mi nikad niko nije nešto lepše rekao.

White Dove

...traženje...

Čas sam tu, čas me nema...a ne znam ni ja gde sve to budem kad 'nisam'....verovatno negde izmedju nečitkih redova i nadrealnih snova koji me usrećuju....

                                Nemoj za mnom plakati

                                Napaćena dušo martirska.

                                Kolač će rezati,

                                Piće vino

                                I gledaće u sliku neznanog sveca.

                                Za njima ne plači.

                                                                        Ali oprosti im, oni znaju šta rade.

                                                                        Oni ne veruju

Bili smo na putu. Sve smo videli. Sebe smo videli po prvi put. Pardon...videli smo jedno drugo.

Ja sam se skrivao, opet bežao u dim, ti si znala. Negde u senci crkve sam strepeo za sopstveni život, čekajući odgovor. Spreman sam da se pokajem, da odbacim sebe, da razapnem ego...

Je l' zna neko da mi kaže u kom trenutku u životu je shvatio da je postao čovek? Umorio sam samog sebe, ja sam od onih što hrle u optimizam naglavačke. I puno razmišljam...

Obećao sam da neću, ali šta ako se ponovo budem krio u dimu? Previše pitanja... 

Znam da sam uspeo da srušim celu tvrdjavu za koju sam sebe smatrao, ostale su ruševine zidova koje me ogradjuju i sprečavaju da i dalje vidim ceo svet koji želim da spoznam. Veliki deo mog života je od danas završen. Ovo je samo manifest moje duše, nekoga ko više nije dete, ko to ne želi da bude, koji želi da razume, i da ga razumeju. Nema sutra, nema juče. Nema ni ambisa.

Šta da radim kad izneverim samog sebe? Kad izneverim sve ono za šta se zalažem, u šta verujem, i što sam njoj obećao? Ludački dan...pušili smo čudne trave, misli su mi bile tamo gde i uvek...nije bilo ništa posebno. Svadjao sam se sa nekim o prevazidjenosti revolucije, o ljudskom neshvatanju evolucije, ništa me niko nije čuo...nju sam slagao da sam bio ko zna gde, vratio sam se kući, zaspao, i ponovo razmišljao o svemu. Zašto me glava još uvek tako neprijatno boli? Baš onako neprijatno, kao da mi sav prostor u očnim dupljama zauzima neka tečnost koja hoće da pohrli napolje...

Nas dvoje krećemo na put uskoro. Ne znam zašto ovo uopšte pišem. Voleo bih kada bi komunikacija išla tečnije, kada bismo razgovorom mogli sve da prevazidjemo. Ja još verujem u to.

Neću više, kunem se. Vraćam se u svoju ljusku,tako mi je prokleto dobro. Večito izbegavam ljude, i s tim ću i nastaviti, dok ne zasluže drugačije. Dali nije voleo žene, ali je svoju Galu obožavao. Znači, moguće je.

Ako čitate ovo u trenutku objavljivanja,onda to znači da ste,kao i ja,izgubili jedan sat svog života.

1:59...3:00

Naravno,daće nam nekada neki drugi sat,nakalemiće ga dok budemo spavali...ali to više neće biti tih 60 minuta koji meni trebaju večeras,zar ne? Ne,neće.

Novi Sad. Njegoševa ulica,odmah do srednje muzičke škole. Okna nekoliko prozora na nekada uglednoj zgradi zabarikadirana limenim pločama. Poslednjih godina,okna služe kao odličan prostor za lepljenje raznih reklamnih poruka,za škrabanje,za sve i svašta...

Ljudi šetaju,niko ne gleda. Nekad ih zbog toga mrzim,uglavnom ih žalim...kao pešaci,kada nemaju strpljenja da sačekaju zeleno na semaforu,već trče pred isto toliko užurbanim automobilima,samo da bi stigli na neko mesto gde im se uopšte i nije toliko žurilo...

Ulica,i misteriozne reči...kada bih znao ko ih je pisao...zvuče kao da potiču od iste osobe,pisane su sa tri različita markera,kao u žurbi,i kao da tu ne pripadaju. Kao usamljeno dete. Siguran sam da ih je pisao neko neshvaćen,neko ko traži razumevanje,koga bih ja shvatio...rekao bih da ženska osoba sa takvim umetničkim aspiracijama mora imati lepši rukopis,ali ne mora značiti...ja ću i dalje tragati za tim poetom,možete mi se pridružiti. Ako nekad p

Vratim se u stan. Zaključavam vrata.

Ti me pitaš-'Je l' pada kiša napolju?',a ja ne znam...vidim,mokar sam,osećam se kao da jesam pokisao,kao da danima kisnem,kao da me svaki put kada izadjem,napolju sačeka ili vlažan asfalt,ili blato. A svejedno ti odgovorim-'Ne znam...',jer znam da bi te ubilo ono što sam zapravo hteo da ti odgovorim.

'Za mene uvek pada kiša.'

Ne znam gde si sada. Gde sam ja sada? 'Eleanor Rigby'

Odjednom nema nikoga,i nalazim se na nekoj dodeli književnih nagrada...pobednik nisam ja,iako sam se uzdao u to,na tome gradio buduće planove. 'Nisam bio čak ni treći!'

ipak je sve u redu,ne brini

 Onda se okrenem,izadjem iz stana,i zapitam se kako je dodjavola to moguće,sećam se da sam ga prethodno zaključao...

I probud

  Imam običaj da hodam pognute glave...U trenutku kada su sijalice na banderama poprimile prvobitni,ružičast sjaj,po

 Evo,voleo bih da ovaj put ne dužim...verovatno se iskusnijim blogerima to dešavalo,meni pre neki dan po prvi put,i moram reći,nije mi bilo lako...pisao sam tekst o nečemu što više nije ni važno,bilo je mojih standardnih 4 sata izjutra,i baš pre nego što sam kliknuo na ono slatko dugme 'objavi',hteo sam da proverim da li je jedan od linkova ispravan,i bolje da nisam...otišao sam na drugi sajt,a ceo blog koji sam napisao je otišao u nepovrat,valjda mu nije bilo sudjeno...a kako mi je samo srce bilo slomljeno. Stvarno se trudim,možda i previše,oko svake reči koju napišem. I onda me pamet pitala- 'Šta dalje?'

 Nisam znao,osećao sam se kao da sam ubio jedan deo sebe,samo zato što sam tehnološki zaostao. Neko vreme nisam mislio na to... A onda mi je stariji brat kupio knjigu. Sabrana dela Čarlsa Bukovskog,poezija je u pitanju. Nikada ranije se nisam sreo sa Bukovskim. Za par sati sam progutao više od 300 stranica,potpuno izmenjenih pogleda na svet. Kao kritika onog dela mene koji ima