Ukupan broj upisanih birača za izbore za odbornike Skupštine

• Srbija - najveći muzej voštanih figura pod otvorenim nebom:
uvoštili smo se od besparice, nezaposlenosti i dugova!
• Dedinjski klan - tata mata zemunskog, surčinskog, belivukovog
i svih ostalih klanova!
• Atmosfera je sve naelektrisanija. Eto zašto struja toliko ne poskupljuje
kao benzin.
• Koje voće konzumirati pred svake

или 

 Раднички стогодишњи сан

Pajke, hvala na inspiraciji...

   -         Kume, aj pravimo poso, imaš nekog u Kini?

-       Ne znam, moram da se raspitam, šta si namislio?

-       Vidiš, silno se gradi za taj Expo, sve tamo pobeglo. Evo, od sestre komšija, inženjer, neki dan dao otkaz i otišo da za njih radi. I još neki iz njegove firme. Miran je koju godinu a posle će da vidi.

-       Dobro, kume, a šta bi mi tu?

-       Mislio sam da vidimo za te leteće taksije. To bre ima čudo da bude i ko prvi

Dragi drugari, pošto je blog ugašen i više nije moguće postavljati nove sadržaje, koristim priliku da nam ga ja kažem svima, onako iza zavese postojanja.

Kakvi god da smo bili i šta god da smo radili, najveću štetu je napravio nedostatak mere. Više u kvantitativnom nego kvalitativnom pogledu.

E, sad vi ako nemate druga posla, shvaćajte kako hoćete il čak diskutujte koliko i gde grešim

Isto tako možete iskoristiti ovaj prostor za neke nevezane komentare jer na većini blogova je već teško pratiti, sve je prenatrpano. 

Gost autor: Krkar (krkarziv)

Jedne godine pred rat kad sam radio kao skiper i instruktor jedrenja u Rovinju bio sam sa jednom Zagrepčanku koja je bila vodič smeštena u hotelu Park u Rovinju ali uglavnom spavala kod mene na brodu. Potpuno savršeno telo, malo jača nego moj ideal mršavice i malo veće grudi od mog ideala daska sa bubuljicama ali guza za svetski rekord. I volela me, bila dobra,

Kao da me je uhvatio proljećni weltsmerhz. Il' su, možda, nuspojave od čaja za prostatu koji mi je als preporučio (i koji baj d usput  - radi pos'o), al sam nešto sentimentOlan ovih dana.

Lako mi oči zavodnjaju. Vjerovatno su tome doprinjele i smrti nekih bliskih osoba koje su se izdešavale u posljednjih  desetak dana, a i neki dobri ljudi, a živi (da, da,  još uvijek toga ima), a rekao bih i da su  moje godine saučestovale u mom sveopštem emotivnom stanju.

Nisam loše, naprotiv...samo sam tako našpanovan u potonje vrijeme.. Nije D mol...E mol je u pitanju, al je isti rimtutituki  posrijedi. Vajb što va(j)bi sjećanja...

Povratak rege korijenju, ili što bi anglosaksonci  rekli - Back to the roots (reggae)...

Samo što ga je kondukter prošao, Milanu se sloši, zavrte mu se u glavi, da li od odgovora koji je dobio ili nedostatka kiseonika, ili oba, i on zapliva kroz pusti hodnik, zatvorenih, zamandaljenih, nedefinisanih kupea, kao da će se negde pred kraj srušiti, nosom u patos. U poslednjem trenutku, adrenalin ga malo prenu, između bori se ili leži*, prevagu odnese nagon za preživljavanjem, modalitet: izbegavanje otvorenih povreda glave. On se uhvati za jednu zavesu, tešku braon i umalo je nije pokidao celu ali ostade na nogama. Krenuo je da vokalizuje svoj osećaj nemoći izgovorivši samo HAK… i tu zamuknu. Bistrilo mu se pred očima, a i iza očiju, te mu je mozak govorio da je Hakala sada, verovatno, više od dva para poluautomatskih vrata udaljen a sa druge strane ne bi valjalo da vika vrati konduktera u ovaj vagon i tako isprovocira sebi potencijalne probleme. Pustio je do pola pokidanu zavesu, otresao prašinu koju je ista na njega snela i posle minut dva u ropcu, kada je bio u potpunosti zaboravljen od realnosti, ponovo ju je prigrlio, oberučke. Uhvatio je ručku jednog prozora uz hodnik i probao da ga spusti. Nije išlo. Nastavio je ka kraju vagona. Vrata sa stopom koja se savija pri otvaranju i na kojoj je nacrtano, umesto da samo piše, da je zabranjeno da se na nju staje, iako zaključana i uvezana lancem nisu dobro dihtovala, pa je nekakva svežina ulazila unutra. Hladniji vazduh, moguće bogatiji kiseonikom, imao je mešavinu mirisa pragova, masti za podmazivanje točkova i, paradoksalno, trenja metal o metal, pojačavanu pri svakom ulasku u tunel. Jedva je dočekao da izađe iz ovog zloslutnog vagona, u kom nema žive duše, što ga je dodatno uplašilo kad je taj skup reči, posložio u glavi.

(по дневничкој прибелешки с'краја 21. века)
 - привлаче ме прекомбиновани текстови кроз које је могуће бесконачно лутати
тек кад наслутим траг жижка за срећну потрагу амалгамације сличних прозно-поетичких покушаја  одважим се да гвирнем у нагомиланост садржаја мозговног ми дрангуларијума те ненасумце исчачкам их те преточим у састав умишљен за приказ блогочитаоцима који се ,кад узоће, приме на то ...... (к'о мушкатле) ,

МИ­ЛИ­ВОЈ АН­ЂЕЛ­КО­ВИЋ

ОСМА БОЖЈА ЗАПОВЕСТ

 Пре­се­као га је про­до­ран звук зво­на на вра­ти­ма. Из ход­ни­ка се чу­је лу­па, не­што па­да. Зво­но, по­но­во.

Нај­бо­ље је да се не ја­вим, по­ми­слио је. Ни­сам код ку­ће. Он­да се тр­гао. Ма, шта си се ску­пио, при­го­во­рио је се­би. Неће рат да ти зво­ни

Ово ми је трећи онлајн растанак, али нисам огуглао...

 Остаће лепе успомене на већину овде, захвалност Војиславу Стојковићу и госпон Черу за велку помоћ на почетку, као и сећања на Мариопан, Тасу, Микелеа, Зликаку, Шарског, Једну реч... Косту Бабића, Принципесу, Спиридона и друге ИТ зналце, Феликса Крула, који су често разумели