Osma bozja zapovest - prica u Letopisu MS

МИ­ЛИ­ВОЈ АН­ЂЕЛ­КО­ВИЋ

ОСМА БОЖЈА ЗАПОВЕСТ

 Пре­се­као га је про­до­ран звук зво­на на вра­ти­ма. Из ход­ни­ка се чу­је лу­па, не­што па­да. Зво­но, по­но­во.

Нај­бо­ље је да се не ја­вим, по­ми­слио је. Ни­сам код ку­ће. Он­да се тр­гао. Ма, шта си се ску­пио, при­го­во­рио је се­би. Неће рат да ти зво­ни на вра­та. Осим ако ни­је не­ки ње­гов иза­сла­ник.

По­гле­дао је кроз „шпи­јун­ку”. Мо­лер, са ума­за­ним мер­де­винама и ко­фа­ма.

– До­бар дан, ком­ши­ја. Ка­жем ја, ко ће ако не пр­ви су­сед... Вашег ком­ши­је тре­нут­но не­ма код ку­ће, а до­го­во­ри­ли смо се да му ома­лам стан док је од­су­тан... Ја сам Си­ма, мо­лер... Да код вас оставим при­бор, док не до­ђе? Да га не ву­чем на­траг, да­ле­ко је. Са­гла­сио се, ком­ши­лук је осма бож­ја за­по­вест, се­тио се.

Уне­ли сте при­бор: мер­де­ви­не и ко­фе.

–        А где је ком­ши­ја от­пу­то­вао?

–        – Не знам да ли пу­ту­је... Мо­би­ли­сан је. Али са­да ће он, до­ћи ће за дан-два, чим ова фр­тут­ма про­ђе... Па ће ми оста­ви­ти кључ... Хва­ла, хва­ла, пра­ви сте ком­ши­ја...

Зво­но опет. Не­што је за­бо­ра­вио, по­ми­слио је и жу­стро отво­рио вра­та.

Али ни­је био Си­ма мо­лер. Ком­ши­ја, ак­ти­ви­ста ме­сне за­јед­ни­це. Онај што га зо­ву Сте­ва – шеф.

–        Са­мо да вас оба­ве­стим: скло­ни­ште је отво­ре­но! Све је рашчи­шће­но, да ви­ди­те са­мо че­га је све ту би­ло... Још има вла­ге, али за дан-два...

По­слов­но је про­тр­љао ру­ке.

–        Ма, ка­кво скло­ни­ште, чо­ве­че! – при­го­во­рио је за­чу­ђе­но.

–        – Пред­ност има­ју мај­ке са де­цом и ста­ри­ји, али би­ће ме­ста за све. Кад си­ђе­те, ја­ви­те се ме­ни, па ћу ја...

–        1005

–        – До­бро, до­бро! Хва­ла! Не­ће тре­ба­ти.

–        – Не­мој­те та­ко, ком­ши­ја! Зна­те ли ви ко­ли­ко је тре­ба­ло да се све то ор­га­ни­зу­је и ура­ди...

–        – Знам! Од­но­сно, не знам и не ин­те­ре­су­је ме!

–        – А сви су та­ко нер­во­зни, као и ви, па...

–        – Хва­ла, хва­ла! Хва­ла на тру­ду, и на ор­га­ни­за­ци­ји. Хва­ла!

Шеф скло­ни­шта се ужур­ба.

–        Че­ка­ју ме и дру­ги! Жу­рим! Зна­чи, кад си­ђе­те, ја­ви­те се ме­ни...

Ру­ко­вао се са њим, усме­ра­ва­ју­ћи га пре­ма сте­пе­ни­шту.

–        Да, ва­ма, сва­ка­ко... До­ви­ђе­ња! Ла­ку ноћ! Ја­ви­ћу се... И до­дао је за се­бе, ка­да је шеф већ оти­шао: – На ра­порт, не­го шта!

Ноћ, девета Си­ре­не су по­но­во од­јек­ну­ле у 21 час. Облач­но је и про­хлад­но; Бе­о­град је тих, го­то­во не­чу­јан и ве­ћим де­лом за­мра­чен. Већ је де­ве­та ноћ бом­бар­до­ва­ња и све је по­ста­ло то­ли­ко једно­став­но и стра­шно у не­пре­кид­ном по­на­вља­њу: ра­ке­та те уби­ја од­мах, у бле­ску Но­ве, ако те на­ђе. До та­да ње­но про­гра­ми­ра­но слепи­ло да­је му над­моћ­ност ко­ју ра­ни­је ни­је осе­тио. По­го­то­ву ка­да као свој ве­ли­ки и ва­жан циљ раз­би­је ма­ке­те или дав­но ис­пра­жњене згра­де.

У не­ко­ли­ко на­вра­та гра­дом од­је­ку­ју ка­но­на­де про­тив­а­ви­онске од­бра­не пра­ће­не пра­ском – то НА­ТО-пла­ће­ни­ци, бе­же­ћи, проби­ја­ју звуч­ни зид. Не­где из­над Пан­че­ва не­бо је осве­тли­ла ве­ли­ка, кр­ва­во-ру­ме­на ку­гла, рас­па­да­ју­ћи се у ва­зду­ху – је­дан од но­вих вар­ва­ра ла­жног, на зло из­ма­ни­пу­ли­са­ног про­гре­са,за­у­век је остао на овом хи­ља­ду­го­ди­шњем, на­шем тлу; дру­ги се из­над Фру­шке го­ре и Стра­жи­ло­ва рас­цве­тао у сја­ју смр­ти на­ме­ње­не не­ко­ме од нас.

На ра­ди­ју ти­ха, там­на му­зи­ка пу­на иш­че­ки­ва­ња. Из­ве­шта­ји ре­пор­те­ра и ве­сти. ...па­ле жбу­ње да дим и то­пло­та за­ро­бе то­ма­хав­ке. То­ма­хавк ле­ти 50 ме­та­ра из­над зе­мље и не­ви­дљив је за ра­да­ре. По­га­ђа прецизно­шћу од плус-ми­нус 10 ме­та­ра са ра­сто­ја­ња од 7.000 ки­ло­ме­та­ра... Ко­ли­ко ста­ба­ла тре­ба спа­ли­ти да се за­ро­би је­дан то­ма­хавк? – упи­тао се.

Сев­ну­ло је у да­љи­ни. На­у­чио је: бро­ји се­кун­де и ка­да до­ђе звук зна: 7 се­кун­ди, то је на се­дам ки­ло­ме­та­ра да­љи­не...

...пред 300.000 вер­ни­ка па­па је по­звао ме­ђу­на­род­ну за­јед­ни­цу да не за­бо­ра­ви Ко­со­во а све вер­ни­ке на ме­ђу­соб­но раз­у­ме­ва­ње и ве­ру

...зах­те­ви... си­ла... ру­ши згра­де, учвр­шћу­је ре­жим... пре­ко­мерна си­ла... што ви­ше сру­ше­ног, то чвр­шћи ре­жим...

Сев! Је­дан... два... три... БУ­У­УМ! УУ­УМ... УУ­УМ... уу­ум...

 НАСТАВАК НА https://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_509_6/06%20Andjelkovic.pdf?fbclid=IwAR3qBbSFAXcgRbZmtpByTh69-9P8trkIQJKIKQX0kO60VmAz1qkXJCHyk3g_aem_AWWNmzEJpj6Rj4wE9cYFzRp_lXzNHrcw-exU3PwA1S5kqPpvhCke0CIk0c_BMG6rqqhgry7jRmnvSmZK3mp1M6j2