Sport prepun svakog  ..izma, ali je malo profesionalizma, malo viteštva, zdravog sportskog duha, jer se sve pretvorilo u bezobzirni način dolaska do novca.

Primitivizam, tradicionalizam, klerikalizam, nacionalizam, šovinizam, jeftini patriotizam, huliganstvo, a onda kriminal , korupcija, smeštanje, nameštanje, obračunavanja, razračunavanja, upucavanja, otmice, likvidacije, afere, umešanost političara i kontraverznih biznismena, povezanost međunarodne sportske mafije, dilovanje,dopingovanje, švercovanje........ samo su neke od svima vidljivih pojava u onome što se zove profesionalni sport u savremenom svetu i kod nas.

„Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa. Stadioni i arene tako postaju mesta gde se akumulira nezadovoljstvo prekarizovane mladosti, koja je zajedno sa svojim roditeljima najveći “gubitnik tranzicije”.“ Treba razumeti da se sportisti, naročito fudbaleri, nalaze u jednom svetu u kojem dominiraju kriminalci i lihvari iz menadžerskih struktura, korumpirani kravataši sportskih organizacija i političari raznih profila, koji svi zajedno eksploatišu njihovu popularnost, računajući pre svega na njihovu nezrelost.“

Misliti svojom glavom, pa još reći šta misliš a da to nije mišljenje šefa, pa još biti okrenut reformama i modernizaciji, nije nikada bilo popularno na ovim prostorima, pogotovo ne u vojsci, a bogami ni u strankama.

Генерал Понош је показао да официру, а поготово генералу, глава не служи само да се на њу стави шапка па макар била и војводе Путника, већ  да се њоме мисли и сме рећи то што мисли. Иначе, за капе је довољан и чивилук. Он је човек који мисли својом главом и са шапком

и без шапке.

 За разлику од многих који су углавном радили и раде на другима,правећи од њих послушнике, Понош је вредно радио на себи и стекао завидно образовање. За оне који не знају, Краљевски колеџ који је завршио у В.Британији школује највише војне, дипломатске и политичке функционере у области савремених међународних односа, спољне и одбрамбене политике.То га квалификује да може бити на свакој високој дужности па и министар, за разлику од многих који би тешко без страначке припадности могли бити и нижи руководиоци тамо где су сада највиши.

Када је својевремено Колин Пауел после  дужности начелника генералштаба постављен на место државног секретара за иностране послове САД, или код нас Коча Поповић, нико није ни сањао да ће у некој даљој будућности бити говора о неком генералу Поношу који би, наводно , могао бити помоћник министра

Konačno, čuli smo nešto što malčice odudara od dosadašnje prakse naše vlasti oko rešavanja kosovskog pitanja.

U "Večernjim Novostima", Predsednik Tadić je izašao sa idejom dvojnog suvereniteta za sever Kosova.

U objašnjenju šta to znači pomogli su analitičari skloni predsednikovoj politici. Vladimir Todorić, član političkog saveta MIP-a, ponajviše.

Todorić kaže da bi na severu Kosova, Srbija organizovala školstvo, zdravstvo i da bi ostala srpska valuta, što bi stanovništvu stvorilo uverenje da živi u Srbiji. Ostalo bi valjda organizovala Priština, odnosno kosovska država. Sve ovo i sada postoji u srpskim enklavama na jugu Kosova. E, sad, to ne znači dvojni suverenitet, ako uopšte taj pojam ima svoj sadržaj.

U autorskom tekstu u dnevnim novinama „Blic“ AV izreče da je elita protiv vlade i, ako se razume napisano, njega naravno. Dobro, svi mogu biti protiv svih i to je demokratski izbor, biti protivnik. Protivnik može, zato i jeste na drugoj strani, ometati, kritikovati i spoticati delatnika koga je izabrao za svoju suprotnost, a  branilac napadanog stava  ima obavezu i pravo da se od toga svega brani, i lično ali još više da istrajava u sprovođenju svojih načela. Sasvim jedna uobičajena situacija viđena bezbroj puta a kažu neki da se na tome, na toj borbi, civilizacija gradila i održavala. Ovaj tekstualni uradak iz dnevnih novina nije sasvim jasan jer autor, uz tvrdnju da je elita kočnica, nije naglasio niti, makar u fusnoti,  objasnio šta je narečena elita i ko je prezentuje ne bi li publika čitalačka videla ko je učesnik u sprečavanju hoda ka boljoj budućnosti.

Evropski parlament je 19. januara 2011. na sednici u Strazburu ogromnom većinom glasova ratifikovao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom - za je glasalo  612 poslanika, dok je 38 bilo protiv.

Rezolucijom se pruža podrška prijemu Srbije u EU, ali se i vlasti Srbije pozivaju da okončaju saradnju sa Haškim tribunalom, započnu dijalog sa Kosovom i dovrše započete reforme kako bi Srbija napredovala ka članstvu u EU.Nesumnjivo da će zahtevi i stavovi izneti u Rezoluciji biti predmet političkih sporenja kod nas, uz već viđena tumačenja kako se kome svidi.

A da ne bi bilo kao sa tumačenjem R1244 iz koje uzimamo što nam se sviđa a izostavljamo ono što smatramo da nam ne ide u prilog, bilo bi dobro da se naši političari i sve stranke jasno očituju kako koju tačku shvataju. Naravno zahtevi ili očekivanja izneta u Rezoluciji nisu ni naredbodavnog ni ultimativnog karaktera ali  to ipak  zajednički dokumenat EP u kome su aktivno učestvovale i države koje nisu priznale Kosovo. Dakle, od Srbije se ne traži faktički ništa što ona sama nije prihvatila i nije se bunila.

Upravo iz tih razloga , a i da ne bude da nam nije kazato,  valja navesti tačke u kojima su formulisani stavovi i zahtevi u vezi Kosova, odnosa sa susedima i regionalnoj saradnji, kao i  pitanje saradnje sa Haškim tribunalom.

Pa evo tih tačaka:

    Svečani ručak jedne prosečne srpske porodice.