Kosovo je decenijama imalo ulogu tog manastira koji vecito gori te nije bilo ni vreme ni mesto da se srpski politicari pozabave uredjivanju onoga sto se u realnosti zove i smatra Srbijom. 

Srpskim politickim partijama, odavno operisanim od iole ozbiljnih idejnih segmenata, to famozno uredjivanje, odnosno stvaranje drzave, nikad nije bilo u interesu.

U drustvu  ciji su clanovi materijalno osiromaseni i idejno razocarani , glasaci reaguju prevashodno na materijalnu vrstu motivacije.

Sa druge strane, politicke partije, koliko god   nisko spustale lestvicu politickog plena, pa tako i od pozicije skolske cistacice ili portira stvorile politicki plen, nemaju ni izbliza dovoljno resursa da "nahrane" /odnosno motivisu glasace.

Данас на Б92 текст са насловом "SR za povlačenje tužbe za genocid" 

Eво пренећу у оригиналу 

"IZVOR: BLIC
Beograd -- U Hrvatskoj i Srbiji postoji politička volja da se povuku međusobne tužbe za genocid. U Vladi je Blicu rečeno da je Srbija za to da se tužbe bezuslovno povuku.

Predsednik Hrvatske Ivo Josipović

Ovo nije klasičan kontrablog Aleksambrosu. Jeste potpuno drugačije viđenje i sigurno ga ne bih ovdje objavio da nije njegova teksta.

Radi se o tekstu koji sam prije mjesec dana objavio u zagrebačkom nedeljniku "Novosti" a tiče se skandalozne situacije koju je na Sandžaku priredila naša partokratska vlast sprečavajući muftiju Zukorlića da formira Bošnjačko nacionalno vijeće.

 

 

VATRU I POŽAR NE POMINJATI BEZ OBZIRA NA NEPRAVDU

 

 

Muftija sandžački, Muamer Zukorlić puni ovoga ljeta političke

Studenti novinarstva na jednom budimpeštanskom fakultetu za medije bili su u šoku: profesor im je rekao kako, kada postanu novinari, neće uvek biti u prilici da imaju sagovornike koji su „pametni i pogodni za saradnju”.

"Postoji mogućnost da vaši sagovornici budu glupi, poput ovih koje ćete sada videti, pa razmislite kako biste ih intervjuisali" - rekao je i pustio studentima spot pesme o „ministrima budalama” (Ministry of Fools), koji je očigledno bio delo kućne radinosti.

Nedavno sam boravila, najpre u Bujanovcu i Vranju, a zatim u Novom Sadu. Zajednička tema, koja se nametnula tokom ovih poseta bila je stanje u opštinskim upravama i pitanje decentralizacije vlasti u Srbiji. Iako sam veliki deo svog profesionalnog života provela baveći se pitanjima unapređenja rada lokalnih samouprava, moram priznati da mi je ponekad vrlo teško da jasno sagledam koliko daleko je Srbija odmakla u procesu decentralizacije tj. koliko je nadležnosti preneto sa republičkih na opštinske vlasti tokom protekle decenije.

Napoleon je još za vreme Direktorijuma, već od svojih prvih značajnijih vojnih uspeha u Italiji bio viđen - usled stalnog smenjivanja izbornih uspeha jakobinaca i rojalista što je proizvodilo unutrašnju nestabilnost - kao stabilizator prilika, prvenstveno od strane krupnog građanstva. Stoga je „njegov" državni udar tzv. 18. brimera najentuzijastičnije podržalo upravo krupno građanstvo - ona sintetička sila koja je, obzirom na mesto u društvu, pokušavala da posreduje između sila akcije i reakcije (Revolucije i Restauracije), zalažući se zdušno da revolucija pređe u stabilan poredak, prvenstveno težeći da zaštiti sopstvena imovinska prava. Imućni slojevi, umorni od tolikih prevrata i strahova, tražili su jakog i sposobnog čoveka koji bi ih mogao zaštititi od ponovnog početka revolucionarnog procesa, ali i od povratka monarhije i njene ultrakonzervativne aristokratije koja bi mogla imati sopstvene posedničke zahteve, te su ovog čoveka pronašli u Napoleonu Bonaparti.

Sejanje straha

Sve do pisma Gen. direktora RTS jednom od tzv. opozicionih prvaka, mislio sam "Bože, šta smo mi to kao narod i kao gradjani zgrešili kad imamo jednog Tomu Nikolića kao političara i Aleksandra Tijanića kao komesara Javnog servisa", da Ivicu, Borisa, Voju, Velju, Čedu i ostale ne pominjem!? A onda mi je pukao film, tj. puklo

*P.K. - Političarski klub

Kažu da u Srbiji bar pola stanovništva navija za Crvenu zvezdu. U dva najpopularnija sporta, košarci (duže) i fudbalu (unazad nekoliko godina) nema CZ (Crvena zvezda, sram bilo onoga ko pomisli drugačije) nema neke rezultate. Tačnije potpuno je inferiorna u domaćim takmičenijma dok je u evropskim beznačajna i slaba i izaziva čak i kod navijača u boljem raspoloženju podsmehe i sprdnju. Između dve sezone rukovodioci kluba-klubova se junače i najavljuju pohode na titule, Evropu i šta sve ne.

Posle prvog susreta sa realnim stanjem (prve dve, tri utakmice) ti isti rukovodioci zaboravljaju svoja obećanja, pominju neke objektivne okolnosti i subjektivne slabosti, prodaju dva, tri igrača, smene nekolike trenere i kažu: „Sledeće sezone dolazimo mnogo jači i uzimamo titule , haramo Evropom, naše ime će biti poštovano svuda...." To se ponavlja već godinama. Navijači, i sopstveni i protivnički, klub zovu , u zavisnosti od sporta , KK ili FK „Sledeća sezona".