Biljana Srbljanović, popularna dramska spisateljica, optužila je sinoć vrh Demokratske stranke da ne želi da se otkrije politička pozadina ubistva Zorana Đinđića iz ličnih političkih interesa. Optužbe su iznete sinoć na društvenoj mreži Tviter.

Na optužbe Biljane Srbljanović na Tviteru odgovorila je potpredsednica DS Jelena Trivan, a podržali su je potpredsednica Skupštine Srbije Gordana Čomić i ministar Oliver Dulić.

Nedeljno jutro je počelo putovanjem u Niš gde su vođeni intervjui za petu generaciju Škole nove politike. Na pitanja o Paradi ponosa svi daju više ili manje afirmativne odgovore, dok ovakva pitanja pre 5 godina gotovo da nije ni imalo smisla postavljati. Posle samo pola sata, pozvao me je poznanik iz jedne evropske zemlje, po profesiji novinar, oženjen devojkom sa ovih prostora zbog koje je svojevremeno perfektno naučio naš jezik. Izveštavao je iz mnogih zemalja i veoma dobro je poznaje oblast ljudskih prava u njima. Oduvek tvrdi da je Prajd najbolji test za stanje ljudskih prava u u tranzicionim zemljama.

Piše: Aleksandra Cimpl  

 

Bila sam u Podgorici. Tri dana. Nebo je sve vreme bilo tmurno, ne od oblaka, već od silnih požara koji su ove godine nezaustavivo napadali šume oko crnogorske prestonice. Tmurna vrućina me podseti na ljute arapske zemlje u vreme pustinjskih vetrova. Lep grad, ta Podgorica, puna duhovitih ljudi. Sve vreme sam bila nasmejana. Ipak, jedan momenat me je potpuno razoružao, razbio moj osmeh i naterao me je da se osetim neslobodno.

Olja Knežević, crnogorska književnica  imala je promociju svog  romana „Milena i druge društvene reforme“ u divnom prostoru Gradske knjižare, u centru Podgorice.

AleXandar Lambros

Sećate li se Leticije Kasta? Jednom lepa. Francuzi su držali da njena lepota na alegoričan način može predstavljati lepotu čitave zemlje pa su je uzeli za svoju Marijanu. Za one koji ne znaju, Marijana je ženska alegorijska figura, koja je počela da se javlja negde u doba francuske revolucije kao simbol Slobode i Razuma, ali i Nacije i Otadžbine, građanskih vrednosti Republike. Njena bista često se nalazi u sudnicama, gradskim većnicama, njen profil nalazi se na pečatu zemlje, poštanskim markicama, francuskom evru baš kao nekada na francuskom franku, a jedna njena bronzana skulptura dominira trgom Naroda u Parizu. Zajedno sa čuvenim „galskim pevcem" predstavlja opšteprepoznatljiv simbol Francuske.

Običaj da se u portretima Marijane predstavljaju poznate, i naravno, obavezno lepe Francuskinje, uveden je 1969. godine. Prva poznata Marijana bila je Brižit Bardo. A zatim Mirej Matju, Katrin Denev, Ines de la Fresanž, Leticija Kasta i Evelin Tomas. Sve lepe, elegantne, profinjene, pomalo arogantne, baš kao i Francuska.

Jaka i slobodna štampa je osnova svake demokratije. To je i najefikasnije sredstvo kontrole svih grana vlasti i državnih organa. Zbog toga je nacrt Medijske Strategije Srbije važan. Zbog toga su i primedbe koje su danas predstavnici medijskih udruženja zajednički izrazili zabrinjavajuće.

Ovo, kako sam naslovio post, nije iz moje glave. Govorim jezikom koji je govorio čuveni srpski prijatelj, Arčibald Rajs, koga danas, na žalost, svaka "guba" uzima za pravo interpetirati.

Naročito naglašavaju, oni koji o njemu ništa ne znaju ili neće da znaju, da mu je srce saahranjeno na Kajmačalanu. Jeste, to je činjenica,ali Arčibald Rajs, pored jednog, jedinig srca, nikako ne može biti pokriće za glupo, višedecenijsko lutanje srpske poliotičke elite.

Zelena i plava boja teniskog terena, i crvena boja Djokovicevih patika dala je pun vizuelni spektrum ovoj servi. Bele sare po terenu i senka Noletovog tela u punoj brzini dosledno su prikazale energiju koju tenis zahteva.

          Ovaj tekst je nastao od prvobitno zamišljenog komentara koji nije stavljen na Blog Martine Anđelković. http://blog.b92.net/text/18568/Mesto-zlocina%3A-bracni-krevet/
Obećao sam da ću se javiti u roku od 24 časa ali sam zbog veličine teksta i moje hronično podignute temperature odlučio da postavim svoj blog.          
          
           Svako ko me lično poznaje zna da sam osetljiv na nepravdu. Da sam osetljiv na maltretiranje nemoćnih. Da

                                                                                        Never make fun of someone who speaks broken English. It means they know another language

U prethodna dva dela ove serijice o izuzetnosti pisao sam o ličnostima - o Marini Abramović i Alanu Tjuringu. O Marini sam govorio sa istinskim oduševljenjem pravog fana, jer ona je najveća živa umetnica performansa na svetu, a drago mi je i što potiče sa naših prostora. Što se Tjuringa

Ovo će da zadre u neku stvarno davnu prošlost - al' odnekud moram da počnem.

Godina 1979. Subota. Bojažljivo ulazim u Beograđanku i portiru, koji je očigledno već navikao na takve subotnje susrete, još bojažljivije kažem da bih do „Prekobrojnog časa". Traži mi GSB propusnicu (tada jedini dokument sa slikom koji smo mi, maloletnici, imali), onda nešto važno priča u slušalicu i na kraju me šalje da se pridružim grupi sličnih klinaca koji čekaju pred liftovima.

I tako je počelo moje druženje sa radio talasima...

Po čemu još pamtim tu davnu subotu? Po prvim susretom sa „pravom" miksetom. Mislim, diskoteke su već uveliko šljakale po gradu, kako zvanične, tako i neke poludivlje, po raznim MZ, a u ovim drugim obično su muziku puštali naši drugari, ponosni vlasnici četverokanalnih mikseta... WOW!