A znam je iz KST-a

negde sredinom 90ih

ona se ložila na 

madball

ja na

operation ivy

malo smo se i muvali

ali nikad poljubac

i pozdravismo se

vidim drži za ruku klinca

Uspem ponekad da ućutkam pse u dvorištu

i na miru ispušim cigaretu na terasi

 

Noćas ce umreti troje

i roditi se četvoro Kineza.

O tome verovatno niko neće čuti,

ali opet, njihove majke plakaće ponosne.

I majke umrlih i majke novorođenčadi

 

Slabo se šta menja u Srbiji

osim potražnje robe

i uzdizanja srednje klase isčitavanjem domaće beletristike.

 

Sumnjam da je iko ikada

napisao pesmu o Kinezima

A živeo u Srbiji

i boleo ga kurac

i za Kineze

i za Srbe.

O domaćim piscima da i ne govorimo.

 

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali  razni - od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode - i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija  liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto - kasni na posao!

 

ovo nije pesma

ovo nije priča

ni bajka

ni mit.

 

ovo je život gde kutija kondoma

košta 250 dinara,

pa ti se više isplati da masturbiraš.

život u kojem ništa ne radiš

i nemaš nikakva primanja

ali ipak ne gladuješ i uvek

se nađe za flašu piva od 2l.

 

                                                              otvarajući to zlatno pakovanje

i poslala mi majka hrpu kafetina i jos koječega,
da joj sin bude
dobro

Na osnovu svega što znam, što sam mogao da vidim i što sa svojih blizu pedeset mogu da procenim - jako, podvlačim, jako su, suštinski, pogrešni vreme, mesto i država u kojem je recimo Igor Mirović viđen za ministra - kao da je čovek pošten i valjan, a istovremeno neki Saša Dragin ili Goran Kostić pazarili mesece u pritvoru, baš kao da su najgrđi kriminalci, ubice i silovatelji dečaka izvan crkvenog dvorišta.

Nakon 4 godine odsustva i putesestvija po Aziji put me je ovog leta odveo u Hrvatsku, u kojoj nisam bio bas od te 2009.godine. Nisam ni sanjao da kamen, maslina i miris rogaca mogu da nedostaju, ali eto i to mi se desilo, a da nisam ni bio svestan dok se nisam susreo sa svim tim.

Nije mi smetalo sto sam isao autobusom umesto kolima, ni sto se nije moglo spavati tokom puta zbog reli voznje vozaca nam milog, ni to sto idem na svega deset dana, nista nije moglo umiriti pozitivno uzbudjenje zbog povratka na mesto odrastanja.

Gradonačelnik prestonice i Podpredsednik vlade namerili da dovedu konačno Beograd na obalu Save (o Dunavu ništa nisu rekli mada i tamo ima nekih obala) što je nesumnjovo dobro i korisno za grad. I nisu prvi, njih dvojica se upisaše u dugi niz onih koji su to hteli ali su ih razne nedaće u tome omele. Još je Gospodin Broz imao takve namere u povodu Nesvrstanih, pa je bio Beograd za Treći milenijum, naravno neizostavno se umešao i onaj Mrkonjić sa Europolisom, ima i još nekih ideja i pokušaja ali ko će svega toga da se seti, bilo je urbanističkih konkursa, radila je na tome i Akasdemija nauka i mnogi drugi ali sve se pokazalo neučinkovito. Ipak posle svih tih pokušaja, projekata sa maketama i studija ostalo je materijala od koga bi se ako se ozbiljno prione poslu mnogo toga moglo i sada primeniti, kao neki polaz a da ne bude kao uvek u nas – ajde sad sve ispočetka, pre nas ionako ništa nije bilo.

A ne treba zaboraviti i ono najvažnije što reče svojevremeno Gospodin Škalamera da će se taj silazak na reke teško desiti jer se Beograđani vode boje a posebno reka, genetska stvar postala vremenom jer su sve nevolje odvajkada sa reka dolazile i gradu štetile.

Razgovor dva uvažena dužnosnika od pre neki dan me je podsetio da  sam pre četiri godine pisao o Savskom amfiteatru, pa da podsetim kako je to bilo.

                                                        klica sumnje

 

Potpuno sam se sjebao

kada sam pomislio

da je život ono što bi trebao da bude,

jer sam nedavno shvatio da je život ono

što ne bi trebalo da bude;

govnjiva klica u utrobi univerzuma, sitna, neprimetna,

ne namerno začeta, bez svrhe i cilja,

bez napretka,

odjednom se samo

rasprši i od nje

ostane samo gola sumnja.