Izvinjavam unapred blogerskoj populaciji što ponavljam tekst koji sam već objavio, ali kao gost-autor. Želeo sam samo da ga pridružim svojim ostalim tekstovima.

 

Široki vidik Velikog toka pružao se unedogled kroz zimsku izmaglicu.
Strme obale treperele su, a crne bezlisne krošnje pretapale su se sa moćnom rekom, te se nije znalo gde prestaje voda, a gde počinje kopno. Retki krici rečnih galebova odjekivali su sablasno, a mračna vodena masa neprimetno se kretala nekud ka obzorju.

                                                                 još jedan osmeh

Samo su ga sproveli  i zatvorili vrata . Bez mahanja. Čak i da su podigli ruke nije želeo da se okrene i eventualno ih otpozdravi. Jednostavno, tu ne drže ljude koji gaje iluzije o srdačnom rastanku. Možda je čuo zvuk zatvaranja čeličnih vrata i škljocanje brave. Možda je isključio zvukove i ispravio leđa. Sve iza njih može komotno da umre istog trenutka a opet ne bi ostavio ništa čemu se ne bi mogao vratiti. Doček je bio prepušten parkiranim automobilima, nekolicini stabala i semaforu koji pokazuje crveno.

       '' O čemu je razmišljala gospođica Li, mlada kineska državljanka, dok je čekala liniju 16.''

Ovu rečenicu je izrekao rimski pesnik Vergilije.

 

Malo je vremena prošlo od objavljivanja informacije u elektronskim medijima o tvom eventulanom postavljenju na mesto ministra u Vladi R.Srbije, pa se ne usuđujem da olako poverujem u sve što je trenutno napisano.

Posle kanala od Dunava do Soluna, kreacije min. za prostorno planiranje ima još. Setio se skoro i onaj min. za urbanizam da promoviše srpsku kuću kao izlaz iz nestašice istih za stanovanje Srba ali i jasnog otklona od tih zapadnjačkih novotarija što se ovuda nude i zidaju i tako narušavaju nacionalni identitet i kulturu stvaranu još pre kosovskog boja i tako nas poravnjavaju sa drugima a nisu nam ni do kolena, i da se poslužim olinjalim stereotipom koji priliči ovoj situaciji - nama nebeskim bićima koji smo svet stvarali dok su oni prstima kusali nedopečeno meso.

Ponudio, ama ne samo to, odlučio i počeo o tome da govori i to ni manje ni više nego o formi originalne (ma šta to značilo u njegovoj izvedbi) srpske kuće, predpostavlja se sa svim atributima od pre neki vek kada se stanovalo u sred zdanja gde beše odžaklija sa ognjištem a pored i još soba a štala sa druge strane,  ali doksat obavezno i okolo po imanju po neki vajat da se pravi sir ili da se spava unutra, a klonja beše sasvim sa strane, pa neće valjda sa se nužda vrši pod krovom doma svoga.

                                                                      U potpunosti marginalizovan
                                                                              od strane države

21. vek je

godinu i po dana ne uspevam
da pronađem posao,
znam mesto na kom ljudi požele želju
i onda odlaze svojim putem
preko napuklog asfalta i
tu sam da pokupim sitninu koju ostave u fontani

Pre  pet  godina  i  neki  mesec  više otvorio sam svoj  sajt  „djordjebobic.com“  i  objavio prvi  tekst,  pa  evo  ga  sada  ovde, da se podsetim  o  čemu  to  beše ...

Beograd je svet ...

 

                                                                        disanje

Kada pokušaš da cigaretom pripališ upaljač a ona te pogleda tužna I nemoćna I cela soba bez kucanja uđe u tebe izgura te iz fotelje I sedne pred televizor Kada ispljuneš ugrušak nade na leđa pospanog psa dok se sijalica trudi da izvrši samoubistvo I sve što čekaš je taj poslednji zvuk pre nego što mrak zagrebe po kapcima

miljenko smoje je pisac splita. dalmacije. toliko je nesporno. dalje ide da je "autentični pisac hrvatske" a u emisiji o njemu se moglo videti da je optuživan i za (sledi budalaština) - jugoslovenstvo!!!! elem, ime milenka smoje, čoveka koji je rekao (napisao) da je čovek "beštija koja piše", u jednom trenutku je moralo da se prlja ili pere tim nekim čudnim duhom - jugoslovenstvom.