Ne sme čovek više frižider da otvori a da ne iskoči neko od dužnosnika državnih i počne da kuka, kao nikad tako teška situacija, kriza spopala, nema kinte, joj kako će da to sve popravi, nije siguran da može ali će da učini „sve što mu je u moći“,  nabeđuje one od pre za belaj u koji je uvaljen narod i tako ne prestaje čak i kad se frižider zatvori, čuje se iznutra stoprvi nastavak iste žvake, istina malo promrzlo cvokoće iznutra ali tera svoje ...  

...  ma 'ajte molim vas, gluposti, čemu kuknjava, za  sesti na zelenu granu ovde je oduvek bilo a i sada bogami ima ideja,  eto na primer javi im se, dužnosnicima državnim, jedna zaista kreativna i sasvim jednostavna (ideja, naravno), sa maleckom investicijom čak i nama dostupnom, dovoljno je da se ima za jedan šešir  ...  onda se desi bajka i sve dođe na svoje mesto, u šešir  ...  u prolazu i bez oznojavanja i ne daj bože ožuljavanja dlanova  ... na srBski način ! 

Svi znaju za tvrđave i arheološka nalazišta Đerdapa, pa na to neću trošiti reči, ali – šta je s pticama ovog područja?

Na ekranu GPS, ova ruta - ne postoji

Pitanje koje najviše muči investitore na Beogradskoj berzi jeste da li ima svijetla na kraju tunela koji prati kretanje srpskih akcija? Jedan od važnijih faktora za izlazak iz tog tunela, koji je i ranije karakterisao domaću berzu, je veoma slaba likvidnost našeg tržišta. Čak i u najboljim berzanskim danima veoma rijetko se dešavalo da promet nekom akcijom bude veći od milion EUR dnevno (osim kada su bile u pitanju dogovorene blok transakcije). Ovih dana smo svjedoci da je ukupan dnevni promet akcijama oko tog iznosa, što u svjetskim razmjerama ukazuje na mikro tržište koje je potpuno nezanimljivo iole ozbiljnijem investitoru. Optimisti će reći da postoji likvidnost, ali na većim berzanskim cijenama, ali bez većeg prometa na trenutnim ili nižim cijenama, neće biti ni većih investitora, koji bi mogli da ponovo pokrenu tržište. Čeka se ko će prvi popustiti, prodavci ili kupci, realnije je očekivati ovi prvi.

Prošle nedelje sam, zajedno sa ambasadorkom Danske i drugim kolegama iz naše ambasade bio u Somboru, da bismo sa učenicima Gimnazije razmenili stavove u vezi klimatskih promena. Obzirom da je to bilo samo nekoliko dana pre Samita u Kopenhagenu, mislili smo da će biti zanimljivo čuti misljenje generacije, koja će biti odgovorna kada se suočimo sa najvećim izazovima koje globalno zagrevanje donosi.

Kada bih nekim čudom ili silom prilika bio član(arina)  neke ovdašnje partije, i to baš Demokratske stranke, na neposrednim izborima bih glasao za Gorana Ješića kao novog, svežeg i obećavajućeg predsednika DS.

Zašto baš Ješić? Pa zato što mi se čini da jedini od trenutno pominjanih kandidata za naslednika Borisa Tadića ima znanje, veštinu, umeće, iskustvo i elementarnu hrabrost da DS izvuče iz gliba u koji su je uterali politikanti, šićardžije, karijeristi, tajkunski agenti i kameleoni.

Čitam, evo, nacrt novog Zakona o nacionalnim parkovima, pa se pitam, gde su autori išli u školu, ako su se uopšte školovali – i to je, po njih, povoljnije od dva moguća pitanja. Druga opcija je: s kim su u talu i s kakvom nakanom ovu sramotu sročili? Kako ne znam odgovor, a po prirodi sam optimista, ponadaću se da su, kao i 90% državnog nam aparata, neobrazovani iz oblasti kojom se bave.

Поводом срамног Предлога закона о изменама и допунама Закона о заштити природе (КУПИ МЕ, ПРОДАЈ МЕ), 35 НВО посвећених заштити природе упутило је следећи допис:

Мрежа НВО

„Натура 2000 Ресурсни центар Србије“

6.10.2010.

 

ОДБОР ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

- Г. Чедомир Јовановић, председник –

 

Поштовани господине Јовановићу,

Opet vesti o smrdljivim zgradama. Hoće kupci stanova da ih ruše sami jer je država odustala od svoje predhodne namere. Dakle, osveženja sećanja radi, ljudi kupili stanove još neizgrađene, verovali državi i instituciji koja je u ime iste stanove gradila i prodavala i ti isti uzeli su pare budućim stanarima i onda je na velika zvona obnarodovano da je poduhvat završen i stanovi su spremni za novi život i porodično obitavanje. Uselili se građani sa sve decom, dobili na svečan način ključeve od ulaznih vrata, bilo to na i tvu, u narečena ognjišta i onda im je zasmrdelo. Izvođač je upotrebio neki materijal koji se javlja lošim mirisom, posle je utvrđeno da je taj smrad štetan za ljude i od stanovanja u novim sobama nije bilo sreće. Izvođač je pogrešio, nabavio nepodobnu materiju a državna institucija nije svoju obavezu izvršila, nije kontrolisala što joj je bila obaveza, uoptrebljeni sastojak maltera i proizvod nije odgovarao standardima prodate robe koja je uredno plaćena i koja nije izvedena po ugovoru jer se smrad nije spominjao ni pod jednom tačkom niti mu je bila određena cena.

Često me, dok kroz glavu procesuiram vesti, čitam blogove kojih ima ovde odličnih, koji na dobro artikulisan način govore o tome koliko smo, kao društvo, duboko otišli u tamo odakle se ne vraća, prožme taj osećaj bespomoćnosti, svest o tome da nam nema spasa, da izumiremo sporom i bolnom smrću. Tada mi se ti, već svakodnevni ispadi raznog polusveta čine kao metastaze u ispljuvku, samo pokazatelj toga koliko smo neizlečivo bolesni. I šta sad još ima koji moj da se piše o tome kad nam i onako nema leka?

Pre nekog vremena imao sam nesrećan povod da pišem o ponašanju Telenora. Nije mi bio cilj da vodim neku donkihotovsku borbu protiv Telenora, više sam želeo da skrenem pažnju na određene posledice takvog ponašanjao u širem kontekstu.

U Beogradu se dvadesetak mesta izdvaja po svojoj popularnosti među lokalnim posmatračima ptica. Neki ta mesta odabiraju spram bogatstva ptičjeg sveta, drugi zbog blizine stanovanja i dostupnosti, treći po omiljenom tipu staništa... U ovom vodiču ću pokušati da predstavim neka od njih, na Dunavu ili u plavnoj zoni reke.