Deco volite li brzu vožnju?

Pa sad da kažem iskreno, nije bila brza,ali je bila luda.

Inače?

Ne, to nije bila bela Zastava 101, nije bila ni Zastava 128, a kada smo već u Kragujevcu nije bio ni 500 L, bio je to čaršav, nevešto svezan za dršku koja je pretekla kada se pravila poslednja Metla bez drške. Nema povlačenja, nema predaje. Neman prodaje. Da li me rep odaje? Ili to što bljujem vatru? Ne bi mi smetalo da budem zmaj, glupi. Vatra and stuffs, to je dovolje. Ne bih hteo da sam benzinska stanica blizu aerodroma Nikola Tesla. Ili Čika Jova. Ili Nikola Tesla. Skroman sam koliko i skrušen. Prerušen i iscrtan tušem. Samo peršun pušem. Pišem. Ako bih već moron da budem pumpa ne bi mi smetalo da sam breast pump. Video sam jednom ženu koja kolači oči na uporabu takve pumpe druge žene u parku Manjež. Kolači oči. Kolači>Oči>Bale. Christian. Hrišćanstvo sa osudom gleda na neostvarene žene, za Batmana ništa ne tvrdim. Neostvarene znači bez poroda. Vratiće se po rode. Ove godine il' do godine. Tako veli mali Loša, što isto nekad pati zbog žena jer su im tela obnažena. Aman. Prijatelj kućnog budžeta, budžiti, budžicu, Fujitsu, Jitsu Jiu, Lucy Liu. A to što je prljavo kao u štali, pardon, u štabu, izbornom, izvornom, to mačku o rep. Može i mački. Mečki. S 500.

Oblaci su se, nošeni jedva osetnim vetrom, gomilali iznad doline koja je ostajala u senci. Međutim, kada je čovek u sedištu oseća se i najblaži maestral. Drvored pred biciklistom razdvajao je poslednje dve njive na samom početku uspona na brdo. Između dva reda stabala nalazio se asfaltni put. Nekoliko kilometara unazad, na jednoj mrtvoj krivini, odvajao se od glavnog druma, a ovde, pred sam ulazak u šumu, prestajao je i nastavljao se u zemljani. Oštra kamena kosina probijala se iz guste šume listopadnih stabala. Nedostupni vrh te stene štrčao je u visinu, kao kakav đavolji rog, spreman da probode i samo nebo, ako mu se dovoljno približi.

Šta treba da bude neka bude, ja sam svinja od čoveka, a svinje jedu ljude... Šta treba da bude neka bude...  Čuo se uživo glas koji je pevušio odnekud iz prostorije koja je najviše ličila na dobro uređen obor, ili možda čak na dnevnu sobu sa uglom za svinje. Iz druge prostorije dopirao je i zvuk radio aparata. Čule su se i svinje. Smrdelo je na krv, izmet i leševe. Četiri debele svinje su, iza sklepane ograde, kidale leš koji je čovek iz traktora istovario pred njih.

Svakoga, čini mi se, obeleži neki prizor iz detinjstva. Obično nasilna scena koja potresa  ili obeshrabruje, čije se značenje ukopča tek kasnije, u zrelim godinama. Jedna takva scena odigrala se na peronu železničke stanice Beograd Centar.

            Prokop, nedelja ujutro.

Kazna za danas je kazna telu, beg na brdo, koje glumi planinu, okretanje pedala, gaženje, gaženje, usko polje lažnog trotoara, pazi me, agresivan sam na prvom usponu, hladnjače pune leševa, voća i povrća, ljudi i životinja (samo ljude ne jedemo), tutnje, trube, duvaju u rog, gaženje, gaženje, vidim sebe spljeskanog, kroz naočare za sunce, pa me prođe, prođem dalje, gazim uzbrdo, telo cvili, ne čuje se cvrkut ptica, ni jecaj onoga što nije telo, samo dizel mašine sa stotinama konjskih snaga, ljudska snaga je živa zakopana, samo treba da se otkopa, za to, takođe, samo treba snaga.

Ne znam tačno da li je trač ili istina, ali stalno mi se čini da postojim, to, kad mi se čini, to je čist činizam, čitam strip Tarzana iz '81, šimpanza u meni hoće da se počeška po lobanji, staklenoj, u kojoj je žička pregorela, idem niz Žičku, idem niz Užičku, udišem čist kiseonik, ovuda ne sme da prođe smrdljiva mašina, marširam, valjam se, ukočen sam kao Marina, kao Milena, nisam svilen, a buba jesam, lenja, pita me drvoseča sa grane za crvenu Bubu u dvorištu, kažem '71, radi ali se ne vozi, dekadu sam mlađi a sudbina mi je kontradiktorna, ne radim ali se vozim, vozim se u nekim pričama u kojima mi se sve nešto čini, činija supe me sačeka na stolu, slova plutaju bezbrižna pa ih progutam, kao strah, koji odagnam novim sankanjem niz zamišljenu Čukaričku padinu, Bežanijsku kosu, spuštam se u bobu, merim sve u bobu, video sam u šarenom magazinu Bobu, i Brenu, sa brenerom,

(Blog potaknut jučerašnjim „intelektualnim očajem“ jednog mog prijatelja zbog „stanja ambijenta“ )

Kako dostići ludilo? Nikako. Ono će dostići tebe. Ti njega ne možeš. Eto, i ono je kao senka – kad ideš ka njemu, beži, ali kad ti bežiš, ono dotrčava za tobom. 

dan prvi

            Iz čiste radoznalosti odlučila sam da ne jedem. Već nekoliko meseci razmišljam o tome da svoj organizam ostavim bez hrane, ali nikako da odredim broj dana, i nikako da počnem. Na posletku, uzimajući u obzir sve što sam naučila na medicinskom fakultetu, izračunala sam da bi za prvi put optimalno bilo jedanaest dana. Evo šta se desilo.

manija plesanja

            Postoje pouzdani podaci da je manija plesanja, oblik masovne histerije, gde su vidljivi simptomi, nastali bez jasnog uzroka, delovali na ljude u okolini koji su imali priliku da ih dožive, kao forma socijalnog uticaja nastala još u devetom veku nove ere. Prema arhivama srednje-evropskih tajnih biblioteka, onaj koji je hteo da izvrši uticaj na svoje okruženje počinjao bi s plesom, najčešće u blizini bogomolje a o nekom važnijem datumu u crkvenom kalendaru. Svedočenja savremenika, zabeležena nevidljivim mastilom govore, o tome da je osoba bila u stanju da satima, a nekada i danima pleše. Koreografija je bila nejasna i neponovljiva a pojedinci su bili u stanju da gladuju (pili bi samo vodu) i da padaju u veći ili manji trans tokom igre, dovodeći sebe do srčanog udara ili lomeći sopstvena rebra. Pored ovih manijaka su derviši delovali kao deca na vrtešci. Najgore od svega je bilo što su ljudi, slabi i lakomisleni, povodljivi, (često i gladni, što nije bez značaja) uzimali učešće i uglavnom kao hipnotisani plesali za kolovođom. Mnogi od njih loše uhranjeni i potpuno van kondicije padali bi u nesvest a neki su i umirali u roku od nekoliko sati. Nažalost kako bi koja osoba pala mrtva barem dvadeset drugih bi bilo uvučeno u maniju. Najpoznatiji primer, koji nije bilo moguće sakriti od javnosti, zbog samih razmera događaja, odigrao se na reci Mezi, kada je kaluđer, koji je na Uskrs 1428. godine napustio manastir Revejnstajn-Vičen započeo svoj ludački ples. Priča kaže da je plesao bez prekida 11 dana šireći epidemiju kroz naselja, skupljajući kliku koja ga je pratila i neprestano plesala. Prema nekim navodima, u momentu najveće brojnosti, bilo ih je preko dve stotine. To je bio najobimniji do tada zabeležen događaj ovakvog kolektivnog histeričnog poremećaja. Kolovođa je predvodio grupu udarajući nogama o tlo i vrteći se u krug sve do mosta. U jednom momentu svi sledbenici su bili iznad vode, verovatno u stanju dubokog transa, a kada je most počeo da se ruši, vođa je iznenada prestao da pleše, i potpuno pribran sam doskočio na obalu.