.

...ili ko koga više voli?

Dok blejim u mom ljubimcu na putu sa posla kući, pade mi ova ideja na pamet.  I kako sam brzoplet i nepromišljen reših da probam da postavim malo lakši materijal za vikend.  Nekako smo svi preozbiljni u poslednje vreme.  A mozda i nije baš lak materijal.  Htedoh da vas pitam, ko su vam deset najdražih blog-drugara?  

Pošto sam ja prvi pitao, ja određujem i pravila.  A pravilo je samo jedno.  Sva mesta na listi mogu da se dele osim prvog.  Meni su uvek sve naj-liste bile grbave (naj-filmovi, naj-muzika...) ali malo intrigantnosti

Devojke iz osmog su me ignorisale prirodnom nemarnoshcu koje one neguju za dechake svojih godina u ranom pubertetu.  

U mom sluchaju je bilo josh gore. Za devojke iz osmog nisam postojao. Krenuo sam u shkolu rano, nisam imao ni punih shest, i bio sam uvek u nekom drugom filmu. Dok su ostali dechaci skupljali slichice, ja sam igrao klkere, kad sam preshao na slichice, oni su preshli na muziku, kad sam pocheo da slusham muziku, oni su pocheli da idu na zhurke. Godine emocionalnog kaskanja.

Ali devojkama iz sedmog sam bio osmak kao i svaki drugi. Bojanu sam upoznao

DOBRO DOŠLI U (SRBIJU) ! (Mrtvo more)

Planet Bike je na FB-u pokrenuo foto-konkurs na kojem se glasa za najbolju fotografiju sa temom biciklizma. Daju dvadeset nagrada, a prva je bicikl, neki namnunjeni model.

Nisam uopšte nameravala da učestvujem (volim moj "krš" koji je izdržao 24.000 km i ništa mu nije i ne bih ga menjala), ali me je jedna FB prijateljica podstakla da se uključim.

Razmišljajući o njenom predlogu, sinulo mi je kako bi bilo sjajno da osvojim bicikl i onda ga poklonim nekom sirotištu, što bi bio fenomenalan početak humanitarne

Udariš kašikom u šerpu i čuješ zvuk. Zvuk proizvodi i cvokotanje zuba u zimskom periodu i opaljen šamar, udarac glavom u zid (i spoljašnji i unutrašnji zvuk), zvuk klepetuše, crkvenog zvona, nepotrebno je, čak besmisleno, pominjati zvukove koje proizvode instrumenti, zvuk šume, polja, reke, pa delikatni zvuk tišine! Život nam prolazi, od rođenja

Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo" i poput bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupni, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji - super, odobravamo ga većinski. I retko se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi"? Uz gnev se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo ćutljivo uživanje većine koja je isto gnevna, ali „navijački", u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva", za volju da gnevom iskazujući nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno a oprečno u stvari - sprečavamo rešavanje?

Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi" (poslovice naše kulture i inače su zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i odnosi se na običaj da se „popu nešto daje" za uslugu koju obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče - češće su srditi i u „svom pravednom gnevu" nego što drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage" stave nešto, materijalno ili ne.

Šta nam je hrana za gnev?

Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde, svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujećenost, osećanje da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja, poniženje, osećanje bespomoćnosti, omalovažavanje, osećanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa hrana od svih - neodoljiva želja da se „ispraznimo", da se gnevom „naspominjemo majaka i sve rodbine" onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili krupno" bilo.

 (Novi Sad, krajem marta 2016.)

1.

Kiša je počela da pada kao iz kabla kad sam utrčala u pasaž na početku Zmaj Jovine. Dobro je što sam se s prijateljicom dogovorila da se nađemo u Bezecu. Obe oldschool tipovi, mogle smo kao nekad da se dogovorimo da se nađemo kod Miletića, što je tipično novosadski. Pokisle bismo kao miševi. 

Stajala sam u pokrivenom pasažu četvorke naslonjena na zid i otpetljavala kapuljaču iz kragne na jakni, ne bih li kad kiša malo oslabi pretrčala još nekoliko desetina metara do kafića. Da ne uđem unutra  baš k’o pokislo pile. Kišobran sam po običaju zaboravila. Ostao je, i suv suvcat leškario negde u autu.

Blaženi bili pokriveni pasaži Novog Sada i svi oni koji su ih gradili, pomislih. To su putevi koji su uvek suvi.

... ... ...

Sonet XI

                     Gladan sam tvojih usta, tvog glasa, tvoje kose

             i tako gladan lutam ulicama sasvim tih,

       hleb mi ne daje snagu i uznemirava me zora,

danju osluškujem žubor tvojih koraka.

Izgladneo sam za tvojim