Ove godine sam se u blogovima baš bavio Grčkom – ne računajući ovaj, samo 2014-e sam objavio već šest tekstova o jednoj od mojih omiljenih destinacija, pa evo i završnog. Imam nekoliko putnih vodiča za Grčku, uključujući dva izdanja Lonely Planeta s deset godina razmaka, dovoljno da primetim da greške iz ranijeg izdanja ne samo da nisu, već i neće ispraviti. Ipak, putujući/letujući po Grčkoj, uvek mi je nedostajao specijalizovani ptičarski vodič. Desilo mi se jednom da sam bio u blizini odličnog područja za ptičarenje, kroz koje sam samo prošišao, videvši usput belonokte vetruške i ništa drugo, jer sam na internetu pronašao svega par rečenica o tom području, a bio sam taman toliko udaljen od njega da me od nasumičnog lutanja odbije cena goriva.

Elpida i zviždak, foto (9) A. Vilotić

Gost-autor Aleksandra Vilotić

Sedim u kancelariji prezasićena poslom u zatvorenom prostoru sa veštačim vazduhom, pod veštačkim svetlima i prebiram po internetu. Birds – volunteering – summer – Europe... Probam različite kombinacije reči i pojavi se poziv za volontiranje na Antikitiri u septembru. Gde li je to? Ostrvo u Grčkoj. Malo. Skoro pa nenaseljeno. Jednom nedeljno dolazi brod iz Atine a može da se desi da i ne dođe. Odluka je na vetru. Pozivaju se volonteri da pomognu pri prstenovanju ptica. Treba da se ostane najmanje dve nedelje a poželjno je i više. E, pa kombinacija ne mož' biti bolja. Aj zdravo, odoh ja.

DAN PRVI

Gost-autor Čeda Vučković

Sreda veče, poziv sa mobilnog telefona. Identifikacija na displeju mi ukazuje da se „kuva“ neko ptičarenje, znam jer me zove Manasko: “Ne bi bilo loše da dan iskoristimo za posetu Rusandi”.

Hmm, obećao sam ženi da se ovog puta neću dugo zadržati i da me čekaju na ručku, ali brate jednom se živi, zato vozi Miško.

Gost-autor Voki Vasić

Pratim izdaleka neobičan i dugotrajan spor koji povremeno uzvitla prašinu i perje, a koji jedna strana simbolično-ironično naziva Bitkom za Sutjesku. Jeste, reč je o odbrani od nasrtaja na Nacionalni park Sutjeska. Ne znam ima li druga strana odgovarajuću šifru operacije. Trebalo bi da bude poput pokliča kratka, jasna, zvučna i da sadrži naznaku misije nosilaca operacije. Moj predlog je bio – „Mini Sutjeska“. Ne samo zbog nerazumnog plana uvođenja tzv. mini-hidroelektrana u jedan nacionalni park, već zbog iskazanog opredeljenja za misiju minimalizacije osnovnih prirodnih vrednosti NP Sutjeska. I zbog umanjenog osećaja za nacionalno nasleđe i nerazvijenosti obzira prema budućim generacijama, zbog minimalne državne mudrosti i mikroskopski malog građanskog poštenja, zbog smanjenosti uvažavanja stručne javnosti i zakržljalosti poštovanja svih onih koji ističu pravo na viši kvalitet života. Po svoj prilici, na delu su oni koji su zbog minimalnog šićara spremni da žrtvuju maksimalna dobra. Ako su tuđa.

Kišno jutro nad Hrisohorafom, kraj obala jezera Kerkini, nedaleko tromeđe Grčke – gde se nalazim, Bugarske i Makedonije. Seoske laste i gugutke po žicama... Već sam tu bio u aprilu ove godine, i tada zaključio kako se ovde valja vraćati. Pre puta sam Stiva Milsa, autora ptičarskog vodiča za sever Grčke, pitao za preporuku gde da ptičarim, pa mi je odgovorio da je do sada jezero Koronia verovatno već presušilo (i, otuda, lišeno ptica), da jezero Volvi verovatno nije loše (to su ona dva jezera istočno od Soluna), a da je jezero Kerkini uvek dobro mesto. Magično mesto, kaže za Kerkini u uvodnoj rečenici tog poglavlja u svojoj knjizi.

Svi znaju za tvrđave i arheološka nalazišta Đerdapa, pa na to neću trošiti reči, ali – šta je s pticama ovog područja?

Na ekranu GPS, ova ruta - ne postoji

U Beogradu se dvadesetak mesta izdvaja po svojoj popularnosti među lokalnim posmatračima ptica. Neki ta mesta odabiraju spram bogatstva ptičjeg sveta, drugi zbog blizine stanovanja i dostupnosti, treći po omiljenom tipu staništa... U ovom vodiču ću pokušati da predstavim neka od njih, na Dunavu ili u plavnoj zoni reke.

Šumski zviždak - foto (c) Snežana Panjković

Iako sam jednu polovinu detinjstva proveo u šumi, a drugu na dva ili tri omiljena drveta – što je nesumnjivo ostavilo traga u meni, verovatno najprimetnijeg u nevoljnoj ili, u najboljem slučaju, mrzovoljnoj razmeni svakodnevnih uljudnosti – nikako se ne bih usudio tvrditi da dobro poznajem šumske ptice, niti da imam ozbiljnijeg iskustva u ptičarenju po šumskim staništima. Zato sam se za savet obratio jednom biologu koji je i diplomirao na fauni ptica svoje lokalne šume:

Svaki ptičar ima svoju lokalnu „pačku“ (a.k.a. local patch), neko mesto za posmatranje ptica najbliže kući, koje može da obiđe i kad nema vremena ili goriva za ma šta drugo. A kako sam ja počeo da ptičarim iz kajaka, dugo mi je trebalo da shvatim da ptičarenje nije isto što i veslanje, i obrnuto.