...iliti ptičarenje u Crnoj Gori

Dok moji farovi osvetljavaju kapiju Ulcinjske solane, jedne od desetak najvećih u Sredozemlju, još je obavija mrkli mrak. Solana nije samo proizvodni pogon, ujedno je i rezervat ptica i važna atrakcija za svakog ptičara, naročito u vreme prolećne seobe.

Konačno se pojavljuje sunce i otkriva već prazne bazene

Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

 

Na ribnjaku u Barandi, na korovu uz put, velika strnadica

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

Across central and south east Europe, coalitions of conservationists and communities are up in arms about the marauding mass of ski resorts currently being developed in ostensibly protected areas, many of them Important Bird Areas. James Lowen investigates.

Ski lift at Stara Planina, Serbia: the State owned Serbia Skiing Enterprise constructed the first ski lift without a prior Environmental Impact Assessment study, violating Serbian law (Segej Ivavnov)

Važna tema, a najzad u našoj blogosferi imamo ljude koji o tome mogu da pišu kvalifikovano i odgovorno.

Dakle, dame i gospodo, Marco & Njanja de Mančini

Molim, sve čitaoce da ne lupaju ovde preporuke, nego tamo gde treba.

Očekivano iznenađenje koje se ponavlja svakog proleća, bez našeg truda, valjda baš zato što se ne mešamo: juče se kod nas pojavila prva roda, a danas i prva ovogodišnja lasta!

Belu rodu je nad SZ Bačkom video Dejan Đapić, a seosku lastu nad Prokupljem Nenad Dučić.

Bele rode inače u Srbiju obično stižu oko 20.

Sukob ribolovaca i kormorana sve češće nalazi svoj put do medija, koji o tome listom izveštavaju iz ugla samo jedne strane, ribolovačke, smatrajući, valjda, opravdanjem što ptice ne govore, pa se, otuda, i ne pitaju. U nastavku prenosim poslednji u nizu takvih tekstova (eh, da je poslednji...), izašao u Zovu br. 638 od 02.01.2009:

NAJEZDA KOROMORANA PRETI RIBLJEM FONDU DRINSKOG JEZERA:

... ili ptičarenje tamo gde je i izmišljeno

Tokom nedavnog putešestvija Istočnom Anglijom, prijatelj me je poveo u birding, u potragu za guskama, u zemlji koja je ptičarenje i izmislila. Moram priznati da se bolje osećam kada kažem da brojim guske, nego, recimo, da brojim patke. Naime, par zima sam proveo u timu koji je po Srbiji pratio seobe i zimovanje

Motor UAZ-a brunda banatskom pustarom koju brije uporna košava. Oko nas je zatalasana stepa obrasla suvom travom odmakle zime i prošarana retkim, usamljenim drvećem. Na horizontu je poneki oronuli i, najčešće, napušteni salaš. Malo je oranica jer su na ovoj neplodnoj, često zaslanjenoj zemlji, slabi prinosi. Pročišćeno košavom, nebo nad nama je vedro i plavo.

Put - tek tragovi točkova ugaženi u niskoj travi - je uglavnom prohodan, sa izuzetkom bara punih žitkog, crnog blata pred kojima moj vodič, lovočuvar Sava Nedeljkov blokira diferencijal i prebacije pogon na sva četiri točka. Uprkos mom nepoverenju u vozilo, 2400 kubika s lakoćom gura UAZ i kroz sasvim neprivlačne kaljuge. Pošli smo u potragu za poslednjom preživelom populacijom ugrožene velike droplje u Srbiji.

Brian Stoneman je bio moj prijatelj i vrhunski ptičar. Odrastao u londonskom East Endu, govorio je teško razumljivim kokni akcentom. Školu je napustio sa 16 i zaposlio se u fabrici, koja će mu kasnije doći glave. Kada se sa oko 50 godina penzionisao, lekari su mu zbog azbesta u plućima davali svega dve godine života. Ipak, Brian se preselio u Tursku, gde je kupio nedovršenu

Prateći seobu vodenih ptica, prošlih zima sam često obilazio vojvođanske ribnjake. Jednom prilikom mi se nikako nije izlazilo iz tople čaure automobila, a trebalo je da identifikujem vrste koje na tim jezerima zimuju, plus da prebrojim sve ptice i sve to kroz suze od ledenog vetra. Pre nego što sam otvorio vrata, otpoče vatromet!

Kao one stare dečje