Dana 2. decembra 1956. godine, sa jahte Granma se na Kubu iskrcalo 82 prognanih revolucionara, članova levičarskog Pokreta 26. jul.

Među njima su najbitniji bili Ernesto Če Gevara i Fidel Kastro.

U sledećih nekiliko dana, posle krvavih borbi i sukoba sa vojskom generala Batiste, zvaničnom vojskom tadašnje Republike Kube, revolucionara je ostalo samo 22.

Tih 22 revolucionara je trebalo da nastavi revoluciju sa 2 (dve) preostale puške.

Revolucija se završila njihovom pobedom i preuzimanjem vlasti  - 8. januara 1959.

 

 

Leto `42. , ma cela `42., bilo je nekako bezlično.  Ni jedan dogadjaj nije ostao u porodičnom sećanju kao ključan.  Svako je imao svoju malu priču, neku podeljenu sa ostalima a neku baš i ne. Ono što je bilo zajedničko svim tim pričama bilo je lagano navikavanje na okupaciju.

Bane je redovno išao na posao a Nedeljom popodne i na Hipodrom ali nije video ni jednu trku; honorarno je radio na kladionici. Mogao je da čuje samo navijanje publike i neverovatno brzo mlevenje spikera; posle završnog kreščenda kojim je izvikivan pobednik začule bi se psovke onih koji su se kladili na pogrešnog konja. Kolko li će tek psovanja da bude posle rata, kad se vidi ko se kladio na pogrešnog konja; najbolje je ne kladiti se uopšte, razmišlao je dok je u džepu stezao nekoliko novčanica dobijenih kao honorar.

Evo jednog lepog teksta. Razmisljam kako bi to bilo da ga prenela Politika... :P

 

Ranije sam opisivao leto početka kraja moderne jugoslovenske i neuspostavljanja srpske državnosti. Izašli smo na letovanje 1991. kao normalna deca, deca sa nekim nadanjima, a vratili smo se kao sumorni starmladi ljudi, ljudi čije će horizonte zakriti teška crna zavesa očaja – kao i crno nebo nad hercegnovskim zalivom, tog avgustovskog poslepodneva, kada smo isključili Azru i Gdanjsk 80-e da bismo jasnije čuli teskobne vesti o prvim oružanim sukobima u Republici Hrvatskoj i u jugoslovenskom bratoubilačkom ratu. Stajali smo na toj terasi nad ustima bokokotorskog zaliva, posmatrali nadvijajuće se crnilo nad našom zemljom i nad sudbinama mnogih ljudi moje, i prethodne, i potonje generacije – crnilo što će mnoge sudbine južnoslovenskog prostora progutati zauvek. Niko se nije smejao. Ugasili smo vesti, pustili ponovo Azru, neodređeno svesni da niko od nas neće videti ovaj bend na koncertu, ikada više. Devojke su bile očajne, i mi smo bili očajni, ali smo kao momci pokušavali da ih ohrabrimo, svesni da ni sami ne nosimo u sebi snagu bilo kakve nade više. Mene su ophrvale sumorne misli, crne koliko i more i nebo Boke Kotorske tog dana. Neće me napustiti sve do kraja maja 1999. godine, i konačnog apokalipsisa jedne zemlje, jednog režima i jedne epohe.

(немачки Божић из мизантропског угла)

Гошћа ауторка: jelena_radovanovic

    Божићни вашар у Брауншвајгу (фото: званични сајт града)

Лако је постати или остати пријемчив за све овдашње Божићне рапсодије.

Tako De Golov, na prvi pogled, bajronovski, don-kihotovski, odlazak iz petenovske Francuske, neće zapravo biti romantičan čin zanesenog patriote koji ide da u dijaspori štampa novine, već državnički čin odlučnog čoveka koji je imao jasnu ideju šta činiti kako bi se očuvao legitimitet države i koji je sada za tu svoju ideju počeo da traži sredstva. Sreća koja će dovesti Vintona Čerčila na čelo ratne Velike Britanije i njegov koristan praktični račun će učiniti da britanski premijer po De Golovom povratku ovoga najljubaznije prihvati, verujući u korisnost njegove akcije po britanske i opštesavezničke interese. On će De Golu staviti na raspolaganje jednu tehničku spravu, preko koje će odbegli francuski general, sam i bez igde ikoga, uspeti da tokom rata stvori sopstveni mit, koji će prerasti u opštenacionalni mit otpora okupatoru i konačne pobede nad njim. Biće to radio.

Od 14. do 30. oktobra 2013. u Galeriji nauke i tehnike SANU dogodio je jedan kulturni i umetnički let pod naslovom "Prizren - život u rečima", nesvakidašnji za ovo podneblje. Radi se o svojevrsnom omažu jednom blistavom umu i kulturnom pregaocu, kod nas potpuno zaboravljenom.

Kao klinca na šišanje me vodila majka Radmila. Bio jedan frizerski salon, pardon, Berbernica, na dnu Cetinjske, preko puta bašte restorana Skadarlija, e tamo me vodila. Majstoru je u tanka creva objašnjavala gde mi je, sa koje strane, razdeljak, da mi ne izbrijava lice ispod zulufa, koje uzgred sa šest, sedam godina nisam ni imao, kao, da ne počne rano da mi raste brada i tome slično. Majstor je strpljivo slušao Radmilinu tiradu, uvek u dlaku istu i kad bi završila, ljubazno bi joj rekao: Sedite vi drugarica i ništa ne brinite, biće sve kako ste rekli. E da, nastavila bi Radmila tek što je sela, napred mu ostavite malo duže, da može lepo da se začešlja, onako kao talas.