Napoleon je još za vreme Direktorijuma, već od svojih prvih značajnijih vojnih uspeha u Italiji bio viđen - usled stalnog smenjivanja izbornih uspeha jakobinaca i rojalista što je proizvodilo unutrašnju nestabilnost - kao stabilizator prilika, prvenstveno od strane krupnog građanstva. Stoga je „njegov" državni udar tzv. 18. brimera najentuzijastičnije podržalo upravo krupno građanstvo - ona sintetička sila koja je, obzirom na mesto u društvu, pokušavala da posreduje između sila akcije i reakcije (Revolucije i Restauracije), zalažući se zdušno da revolucija pređe u stabilan poredak, prvenstveno težeći da zaštiti sopstvena imovinska prava. Imućni slojevi, umorni od tolikih prevrata i strahova, tražili su jakog i sposobnog čoveka koji bi ih mogao zaštititi od ponovnog početka revolucionarnog procesa, ali i od povratka monarhije i njene ultrakonzervativne aristokratije koja bi mogla imati sopstvene posedničke zahteve, te su ovog čoveka pronašli u Napoleonu Bonaparti.

 

Za vreme Bonapartinog boravka u Egiptu stvari se u metropoli komplikuju na unutrašnjem planu jer jakobinci ponovo pobeđuju na izborima u aprilu 1799. godine, a u međuvremenu je Francuska širom Evrope pretrpela niz poraza u ratu protiv druge protufrancuske koalicije evropskih monarhija. Popularnost Direktorijuma je usled svega toga bila veoma niska, te Bonaparta odlučuje da je vreme za akciju kojom bi sebe predstavio kao stabilizatora prilika i faktički preuzeo vlast u zemlji. U pozno leto 1799. godine se vraća iz Egipta u metropolu na svoju ruku, bez eksplicitnih pisanih naređenja za takav čin (Direktorijum ga je preplašen pred mogućnošću spoljašnje invazije i sâm mislio pozvati, ali ova naređenja nisu došla do njega).

 

Šansu koja mu se ukazala Bonaparta maestralno koristi nizom uspeha na bojnom polju, koji veoma uvećavaju njegovu popularnost u metropoli i uopšte širom Francuske. Sve vreme ove faze u kojoj je iz dana u dan bivao sve popularniji, on se, izvlačeći pouke iz pada jakobinaca, svestan da vreme traži sintezu i stabilnost, upinjao da balansira između različitih revolucionarnih krila, držeći se sada podalje od radikalnih krila revolucije koja su pokušala da zbace Direktorijum u tzv. „zaveri jednakih" u martu 1796. godine, što im nije pošlo za rukom.
No, Bonaparta se ne približuje ni restauraciji i rojalistima, pazeći da ne prekorači naglo granicu između Revolucije i Restauracije, vešto gađajući aktuelni „srednji vektor" vremena, odnosno ishodišnu rezultantu među suprostavljenim silama akcije i reakcije.

 

Vreme sredine osamdesetih godina 18. veka, koje je neposredno prethodilo Francuskoj revoluciji i u kome je čitavo društvo lagano tinjalo pod krhkim režimom Luja XVI, obeležava lično Bonapartino političko lutanje među različitim političkim idejama i ideologijama - od korzikanskog nacionalizma u ranoj fazi do, kasnije kada Revolucija već bukne, jakobinizma. Ono što će biti zajedničko svim idejama prema kojima je mladi Napoleon gajio simpatije je da su bile revolucionarne i da nisu bile konzervativne u tadašnjem značenju tog izraza, pod kojim se podrazumevala sklonost ka rojalističkim snagama reakcije koje su bile izazvane i uzdrmane Francuskom revolucijom.
Početna Bonapartina stajna tačka je bila eksplicitno na strani snaga akcije i Revolucije nasuprot snagama reakcije i Restauracije, što biva potpuno vidljivo kada u julu 1793. godine publikuje jedan pro-republikanski pamflet koji ga dovodi u samo središte jakobinskog pokreta, da bi uskoro postao i jednim od artiljerijskih komandanata republikanske vojske. Ovo mu daje priliku da pokaže svu raskošnost svog vojničkog talenta prilikom opsade Tulona u jesen 1793. godine, gde su republikanske snage držale opkoljen pobunjen rojalistički grad koji je imao podršku britanske mornarice, pri čemu Bonaparta precizno matematički odabira i osvaja brdo sa kojeg svojom aritiljerijom tera Britance u povlačenje, a rojaliste na predaju, odnoseći svoju prvu značajnu vojnu pobedu, bivajući i sam u ovoj bici ranjen.

 

Jaz između Revolucije i Restauracije će u početku biti nepremostiv, te će ovaj jaz prvi pokušati da hrabro premosti, noseći konture nove sinteze vremena, Napoleon Bonaparta. To će ga smestiti u ulogu tragičnog heroja epohe, budući da vreme još nije bilo zrelo za sintezu koju je nudio, te on ostaje verovatno najvećim u nizu modernih državnika koji će biti, u najbukvalnijem smislu, ispred svog vremena.
Bonaparta će, štaviše, biti jednim od retkih modernih državnika koji će ne samo biti, već koji će i ostati ispred svog vremena, stalno trčeći brže nego što je društveno tlo dozvoljavalo i moglo da apsorbuje.

 

Rišelje i njegovo osnivanje Francuske akademije će potvrditi jedno pravilo koje će važiti u svim vremenima i koje ćemo moći primeniti u ocenjivanju formata nekog nekog državnika uopšte - što će neki državnik biti većeg formata, biće sklon da oko sebe okupi ljude jednakog formata iz drugih oblasti; nauke, umetnosti i uopšte oblasti vaskolikoga stvaranja, u nekom nekspliciranom pravilu „društvene sile teže" čija će gravitacija voditi do grupisanja inovativnih i kreativnih umova jednih uz druge, kako bi mogli poslužiti zajedničkom cilju. Jednostavno govoreći, svakog državnika i političara uopšte, moći ćemo da ocenimo po kvalitetu saradnika kojima se okružio, kao i po procvatu raznovrsnih društvenih oblasti tokom njegovog vladanja. U tom smislu se može reći da je „svetovni kardinal" Rišelje, od samozatajnog i tihog Di Tremblea kao „sive eminencije" poretka, preko niza drugih saradnika, koje je, mora se reći, kandidovao uglavnom iz tajnovitih crkvenih redova, stvorio pouzdanu elitu države, nadograđujući je umetničkom i naučnom elitom okupljenom u Francuskoj akademiji (čija je prva svrha trebala da bude zaštita francuskog jezika, a time i francuske kulture, čime se Kardinal ne ukazuje samo kao tvorac moderne francuske nacije u političkom, već jednako tako i u kulturnom smislu).

 

Kod mladog biskupa želja za služenjem državi je ipak bila jača od akademskih interesovanja i želje za akademskom karijerom, te se on, po menjanju odnosa moći na dvoru, vraća u službu države, uspešno završavajući posao nivelacije interesa kralja Luja XIII i interesa njegove moćne majke Marije Mediči (Marie de' Medici) što mu donosi kraljevo poverenje, te on uskoro silovito napreduje, kako u državnoj, tako i u crkvenoj hijerarhiji. Kralj ga uskoro nominuje za kardinalsku službu, postavljajući ga istovremeno na mesto svog savetnika, da bi nakon uspešnog služenja kruni u krizi sa hugenotima, postao najpre kraljev ministar, pa potom i njegov „prvi ministar" (1624. godine), odnosno predsednik vlade francuske monarhije. Ovim je Rišelje postao i kardinal i premijer, odnosno sve ono po čemu će kasnije postati poznat, stojeći na razmeđi dvaju svetova, crkvenog i državnog, sintetišući ih u sebi. Tako je rođena legenda i mit o moćnom kardinalu-premijeru koji „državnom razlogu" privodi sve ono što bi potencijalno moglo da bude destruktivno po državu, oličavajući samim svojim ispijenim i oštrim likom, koji se oštroumno smešio sa portreta toga vremena, „državni razlog" čak i samom svojom pojavom.

 

Kardinal Rišelje, punim imenom Arman Žan di Plesi de Rišelje (Armand Jean du Plessis de Richelieu, 1585-1642), stoji na razmeđi dvaju svetova, crkvenog i državnog, upravo zbog toga (zbog svoje crvene kardinalske odore) dobijajući nadimak „crvena eminencija" (Éminence rouge), dok će njegov uticajni politički savetnik, agent i tajni diplomata, Fransoa Žozef Di Tremble (François Joseph du Tremblay), takođe svešteno lice, kapucinski fratar, zbog sive boje svoje monaške odore dobiti nadimak „siva eminencija" (Éminence grise), otkuda sam izraz i vodi poreklo.

 

Vreme nakon Drugog svetskog rata kao vreme „velike sinteze" protivrečnih tendencija epohe će zapravo biti vreme geopolitičke ravnoteže i balansa među svetskim silama, što je konačno rezultiralo politikom detanta (franc. détente - opuštanje) među velikim silama koja je na snazi bila u centralnom delu ovog perioda - od sredine šezdesetih do početka osamdesetih godina 20. veka. Državnici koji će obeležiti ovaj period će više biti skloni pregovaranju nego konfliktima, koristeći same konflikte uglavnom kao sredstvo za jačanje pregovaračke pozicije, a ne kao cilj sam po sebi. Možemo reći da je, nakon pola (dvadesetog) veka u kome su takt događaja određivali neuravnoteženi destruktori poput Vilhelma II i Hitlera, nastupilo vreme u kome će takt određivati uravnoteženi državnici u najboljem maniru bizmarkovske diplomatije.

 

Tako De Golov, na prvi pogled, bajronovski, don-kihotovski, odlazak iz petenovske Francuske, neće zapravo biti romantičan čin zanesenog patriote koji ide da u dijaspori štampa novine, već državnički čin odlučnog čoveka koji je imao jasnu ideju šta činiti kako bi se očuvao legitimitet države i koji je sada za tu svoju ideju počeo da traži sredstva. Sreća koja će dovesti Vintona Čerčila na čelo ratne Velike Britanije i njegov koristan praktični račun će učiniti da britanski premijer po De Golovom povratku ovoga najljubaznije prihvati, verujući u korisnost njegove akcije po britanske i opštesavezničke interese. On će De Golu staviti na raspolaganje jednu tehničku spravu, preko koje će odbegli francuski general, sam i bez igde ikoga, uspeti da tokom rata stvori sopstveni mit, koji će prerasti u opštenacionalni mit otpora okupatoru i konačne pobede nad njim. Biće to radio.

 

Neven Cvetićanin

Neven Cvetićanin
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2015 VIP izbora:  4 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana