Beograd - Predsednik Srbije Boris Tadić predvodi od danas do 26. septembra, delegaciju Srbije na 64. zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Voleo bih kad bi poveo i ministarku pravde, javnog tužioca, gradonačelnika Beograda i još par ministara pride. A najbolje bi kad bi poveo i celu koaliciju (na slici iza njega)

Ovo je završni deo trilogije o bivšem predsedniku Tadiću.

Zaista zbunjujući podaci, piše Politika:

A danas nešto  provokativno i izazovno. Pogledajte ove crteže, grafičku adaptaciju vizija dva velika pisca Huxley-a i Orwell-a, viđene okom Stuarta Mcmillen-a, kao reminder o tome šta su oni mislili i predviđali o budućnosti društva.

i prvo poglavlje Sage o Peri, Miki i Lazi

Videli smo da je u poslednjih pola veka svaki naftni šok bio je praćen recesijom. U pitanju nije koincidencija, povećane cene nafte utiču negativno utiču na ekonomski rast. Međutim, ovo još uvek ne mora da znači da ključni uzrok ekonomske krize (kojoj tepamo SEKA) leži u skupoj nafti. Zato ćemo da pokušamo da utvrdimo da li postoji veza između potrošnje energije i ekonomskog rasta, preciznije, videćemo da li je rekordni ekonomski rast koji je čovečanstvo  ostvarilo u poslednjih stotinjak godina pre svega rezultat eksploatacije fosilnih goriva, među kojima značajno mesto ima nafta. Ako je to zaista tako, onda ne treba da nas čudi što je naš ekonomski sistem toliko osetljiv na naftne šokove.

Ukoliko posmatramo naftne šokove u poslednjih pola veka, možemo utvrditi da postoji sledeća korelacija: svaki naftni šok biva praćen recesijom. Međutim korelacija ne mora da znači nužno i kauzalitet. Nekakva veza nesumnjivo postoji između naglog porasta cene nafte i ekonomskog usporavanja koje sledi, možda je u pitanju koincidencija ili možda skok cene nafte signalizira recesiju, a pravi uzrok krize zapravo leži negde drugde?

Da bismo ovo utvrdili pogledajmo kakav uticaj pad proizvodnje nafte ima na pad ekonomske aktivnosti. Mehanizam izgleda otprilike ovako (upozorenje - u pitanju je alegorija):

Pera, Mika i Laza žive na ostrvu usred mora. Pera je skuplja suvarke po šumi, Mika lovi ribu, a Laza piše pesme. Svakog dana Pera i Mika (na slici levo) vrše menjažu - drva za ribu, a Laza svakome ponaosob da po jednu pesmu i za uzvrat dobije drva od ribu od Mike. Svaki od njih, nakon menjaže, naloži vatru i večera. Pera i Mika čitaju Lazine pesme, a Laza smišlja nove.

Krajem februara 2007. sam na ovom blogu (tačnije, na starom blogu) postovao poslednji, deseti nastavak originalnog serijala "Suočavanje s budućnošću". Dau Džons indeks je bio negde na oko 12.000 i do leta te godine je prešao 14,000. Bogataši su zadovoljno trljali ruke, sirotinja se radovala novim kreditima, a ekonomisti pisali hvalospeve Miltonu Fridmanu koji beše umro baš krajem 2006. godine.

Krajem februara ove godine razmišljao sam da ponovo pokrenem serijal. U međuvremenu Dau Džons indeks se prepolovio, sa 14.000 pao je na 7.000. Bogataši su trljali opečene prste, sirotinja je strepela od novih kamata, a ekonomisti su pisali hvalospeve Džonu Majnardu Kejnsu koji se beše povampirio baš krajem 2008. godine.

U poslednja tri meseca, dok sam se ja nakanjivao da počnem da pišem, Dau Džons se malko oporavio, prešao je 8.000, optimizam raste, jeste da kriza može da potraje, ali najgore je iza nas, strpimo samo još malo, najviše godinu ili dve, pa će sve biti kao nekad. Mislim da je sad pravo vreme za nastavak serijala "Suočavanje s budućnošću".

Već je bilo reči o ovome (o uvođenju osvetljenja u potpalublje, čak je i Sirotanović Alija AlijaS UNF podizao svoj glas i ja sam mislio da je to gotova stvar). Dakle, kako nevidljive blogere učiniti vidljivim (JA SE VIDIM!)? Evo jednog predloga (onomad kod Kru na Novogodišnjem blogu Gazda M im'o predlog, ja malčice razradio):

Da Blogooci naprave stranicu sa linkovima na sve tekstove (SVIH blogera) hronološki od najnovijeg ka najstarijima (npr. poslednjih 50, nebitno).Nešto slično kao što sa desne strane vidimo "Najnovije - blogeri", da, recimo,

  U septembru, oktobru i decembru prošle godine u Srbiji je definitivno uspostavljen nacionalni konsenzus o demokratskoj budućnosti naše zemlje. Oko te snažne vizije cela nacija se ujedinila, kao retko kada u istoriji.
  Danas se ne primećuje previše od tog poleta i te energije. Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interese i diskusione grupe. Jedni prete štrajkom, drugi štrajkuju, treći teoretišu o razlozima za i protiv.
  U čemu je stvar?

...onda ništa!

Preživeli smo (još jedan) smak sveta! Ja sam za svaki slučaj spustio roletne (kome se jednom Sunce pomrači i crne rupe se boji).

CERN je pokrenuo LHC - džinovski akcelerator čestica (ko drugome crnu rupu kopa...), ja sam istovrameno imao košmar, na svu sreću,

   Genijalan stih o lošim godinama, mora da se sećate.
Vrzma mi se nešto ovih dana po glavi, svašta se dešava, neko vidi svetlo na kraju tunela, neko – voz.
   A ja, ja prosto ne mogu da verujem – (koliko zadovoljan - toliko rezigniran, znajući da je mogla biti odavno popunjena) – da toj pazli nedostaju još (samo) dva delića.
Ili se možda – varam ?

   Šta je – po Vama, sestre blogerke